Vojislav Šešelj nekada je govorio da Tomislava Nikolića smatra "delom svoga tela i ličnosti". Nikolić je uzvraćao komplimente i ponavljao kako je od Šešelja mnogo naučio. Takva idila među vodećim radikalima srušila se kao kula od karata, u samo nekoliko dana, a pitanje svih pitanja jeste kojoj će struji pripasti većina od dva i kusur miliona radikalskih glasača. Nešto su manje značajna, ali isto tako zanimljiva, pitanja o tome ko će se prikloniti Voji, a ko nekadašnjem delu njegovog tela i ličnosti...
Kad god neko ko na političkoj sceni važi za „večito drugog“ odluči da odbaci svoj dotadašnji status, ta stvar istog trenutka prerasta stranačke okvire i postaje vest. Na to smo već navikli. Međutim, kad se pobuna „večitog drugog“ dogodi unutar Srpske radikalne stranke, to je mnogo više od obične vesti – to je vest naspram koje se sve druge, čak i one koje se tiču istorijski značajnih odluka Narodne skupštine, čine nevažnim.
Takvo interesovanje više je nego razumljivo. S jedne strane, u pitanju je komplikovana „brakorazvodna parnica“: raskol između struje Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića pre svega povlači pitanje o tome kome će otići većina od dva i kusur miliona birača koji su na poslednjim predsedničkim izborima glasali za predstavnika radikala. S druge strane, priča o ostavci Tomislava Nikolića na sve stranačke funkcije u SRS-u istovremeno je priča o kraju dvadesetogodišnjeg političkog savezništva, prijateljstva, kumstva, čak idolopoklonstva.
U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak, 9. septembar), još nije poznato kako će ova politička drama da se završi, a samo se spekuliše o tome da li će Nikolić osnovati novu stranku i ko će sve da mu se pridruži. Sigurno je, međutim, da, kako reče sad već bivši zamenik predsednika stranke, „ono što je nekada bio SRS, više ne postoji“.
ROD I POROD: Iako se pojedini analitičari zaklinju da su odavno znali za raskol među radikalima, iako se već mesecima šuška o tome da u vrhu SRS-a postoje brojne nesuglasice, sve je ipak zvanično počelo u utorak, 2. septembra, kada su poslanice SRS-a Nataša Jovanović i Vjerica Radeta sa skupštinske govornice proklele Borisa Tadića i svakog radikala (uključujući njegov „rod i porod“) koji se s Tadićem sretne. Činjenica da je sve upućivalo na to da je kletva upućena Tomi Nikoliću, kao i činjenica da se Nikolić tokom ovih živopisnih izlaganja držao za glavu, bile su siguran znak da među tradicionalno poslušnim radikalima nešto debelo ne štima.
Na sve spekulacije, Nikolić je diplomatski odgovarao, ističući da „nema raskola“, da se „posle sednice čuo sa Šešeljem“, itd. Sledećih nekoliko dana proteklo je u skoro idiličnom skladu radikalskih izjava, da bi u nedelju 7. septembra, bilo obznanjeno da je Tomislav Nikolić podneo ostavku na sve stranačke funkcije nakon što je predsednički kolegijum radikala s 14:1 odlučio da se ogradi od njegove najave da će poslanička grupa SRS-a glasati za ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Nikolić kasnije izjavljuje da je „u četvrtak uveče dobio nalog da radikali ne glasaju za taj sporazum“. Prethodno, ne samo Nikolić, već i drugi funkcioneri SRS-a, najavljivali su da će radikali glasati za ratifikaciju SSP-a: čak i Dragan Todorović, koji je preuzeo rukovođenje radikalima nakon Nikolićeve ostavke, potvrdio je u emisiji „Uvećanje“ na TV B92 da je „lider stranke Vojislav Šešelj za potpisivanje SSP-a“. Šta se, u međuvremenu, događalo u glavi haškog zatvorenika Šešelja nije poznato, ali se čovek tokom samo 24 časa predomislio: Todorović je na B92 nastupio u sredu, a Nikolić je već u četvrtak „dobio nalog“ (iz Haga, naravno). „Šešelj je rekao da su promenjene okolnosti, da je bilo mogućnosti da uđemo u Vladu, da sada takve okolnosti ne postoje i da je EU odlučila da će ga ubiti u Hagu“, ispričao je Nikolić novinarima u skupštinskom holu, u ponedeljak, 8. septembra. Istom prilikom, Nikolić je podsetio i na sledeću stvar: „Jednu stvar je zaboravio moj kum Vojislav Šešelj. Kada je polazio u Hag, na aerodromu u Surčinu rekao mi je: ‘Radi najbolje što možeš, ne slušaj mene jer će meni u Hagu biti iskrivljena svest.’ On se danas ponaša drugačije nego kad je odlazio, a ja sam potpuno isti.“
PRELIVANJE ČAŠE: Kad se delovi ovog uzbudljivog scenarija logički i hronološki poređaju, ispostavlja se da je problem zaista ideološke prirode: na jednoj strani je mekša (ma koliko to čudno zvučalo) skoro proevropska struja Tomislava Nikolića, a na drugoj tvrdoglava, od realnosti operisana i večno ista struja Vojislava Šešelja.
Po sopstvenom priznanju, Nikolić je zaista komunicirao s Borisom Tadićem, što bi značilo da su Radeta i Jovanović proklele upravo njega. Navodno, čuli su se telefonom još 7. jula: „Rekao sam mu tada da imamo ideju da podnesemo amandman na SSP. Šešelj je tada rekao da će, ako Vlada prihvati amandman, radikali glasati za SSP, jer time dokazuju da nismo protiv Evrope, a čuvaju KiM u sastavu Srbije.“ Njihov sledeći razgovor bio je 29. jula: „S Tadićem sam se čuo dva dana pre nego što smo u parlamentu otvorili raspravu o događajima na mitingu 29. jula, jer je stav Šešelja bio da to mora da bude tema, ali da ne sme zbog toga da bude opstrukcije. S kim sam drugim to mogao da dogovorim? Sa Slavicom Đukić? Mirkom Cvetkovićem?“, objasnio je Nikolić, ističući da su o njegovim razgovorima radikali bili uredno obavešteni. Sudeći po kletvama, reklo bi se da mu je ta telefonska komunikacija bila „žuti karton“, posebno ako se zna da se Šešelj pozitivno izrazio o nastupu vatrenih radikalki.
Kap je, međutim, prelila čašu kada se na dnevnom redu našao SSP, odnosno kada je Šešelj naprasno odlučio da radikali ne verifikuju taj dokument. Ostaje ipak misterija da li je Šešelj do te odluke zaista došao preko noći ili je raskid s Nikolićem već neko vreme pripremao, povremeno ga izazivao (ne tako davni razgovori Šešelja sa Koštunicom o kojima Nikolić, navodno, ništa nije znao) i shvatio da mu je SSP divna prilika da raskrsti s čovekom koji mu je ozbiljno ugrozio rejting najpopularnijeg radikala. Naravno, mogao je Nikolić i ovoga puta da prećuti, da zaboravi šta je obećao biračima i javnosti, i da jednostavno prihvati Šešeljev nalog. To se, eto, nije desilo – možda je čak i nebitno da li je glavni razlog bilo to što mu je dojadilo da sluša telefonske naloge, to što je shvatio da i sam ima priličnu političku moć ili bilo šta drugo. Za političku scenu Srbije bitno je da se to dogodilo i da u istoriji radikala počinje jedno sasvim novo poglavlje. „Kao član SRS-a, sprovodeći ideologiju stranke, ostvario sam veliki uspeh u životu i ako rešim da se bavim politikom, to mora da bude na principima koje sam izneo u nekoliko proteklih dana. Ukoliko te principe ne mogu da ostvarim u svojoj stranci, moraću onda da osnujem neku novu stranku. To zavisi od novih poteza Šešelja, šta će da traži od njih i dokle su oni spremni da idu. Išli su dosad veoma daleko čačkajući moje strpljenje“, istakao je Nikolić, uz napomenu da „stranka nije autistična i mora da se reformiše, da nešto menja“.
KO ĆE KOME: Samo dan pošto je saopštena vest o ostavci Tomislava Nikolića, on je formirao sopstveni poslanički klub „Napred Srbijo“ u kojem mu se, do zaključenja ovog broja „Vremena“, pridružilo još 19 poslanika. Iako u utorak 9. septembra ova poslanička grupa nije učestvovala u glasanju o SSP-u (navodno, da im ne bi bilo prebačeno da su se izdvojili samo da bi mogli da glasaju), Dragan Todorović, na kojeg je Šešelj preneo sva predsednička ovlašćenja, najavio je oštre mere protiv svih onih koji se priklone Nikoliću: „U ovoj stranci tretiraće se kao izdajnici. Njihov status biće rešen onog momenta kada budu zasedali stranački organi koji su za to nadležni, ali ja sam siguran da će zbog ovoga biti isključeni iz SRS-a. Što se njih tiče, priča je završena. Po mojim informacijama, već su neki opštinski odbori na svojim sednicama isključili pojedine poslanike koji su pristupili novom poslaničkom klubu.“
S druge strane, Nikolić kaže da mu trenutno ne pada na pamet da olako prepušta SRS, iako očekuje da će biti isključen. Takođe, pozivajući se na statut stranke, on traži da se hitno održi Kongres radikala ili sednica Centralne otadžbinske uprave, kako bi se „dozvala pameti cela stranka“. Trenutno, izvesno je jedino to da Nikolić i članovi grupe „Napred Srbijo“ ostaju u parlamentu: blanko ostavke koje su svi radikalski poslanici potpisali Nikolić je, kaže, izgubio, a bez toga od Todorovićevih pretnji nema vajde.
Komentarišući događaje u SRS-u domaći analitičari skoro su stoprocentno složni u oceni da će se raskol svakako odraziti na rejting radikala i da oni bez Tomislava Nikolića ne mogu ni da sanjaju o dva miliona glasača. Ipak, mnogi od njih ističu da će dalja politička sudbina bivšeg zamenika predsednika SRS-a i te kako zavisiti od toga ko će mu se priključiti. U tom smislu, najmisterioznija, ali istovremeno i najvažnija, jeste odluka Aleksandra Vučića: tokom višednevne drame među radikalima, generalni sekretar stranke ostao je potpuno nem i nevidljiv. Najpre je izostao zbog „nekih porodičnih obaveza“, zatim je bio „na putu“, s tim što su i jedna i druga strana „između redova“ napominjale kako su s njim u vezi. Prema izvorima „Blica“, Vučić će ipak stati uz Nikolića, ali toj verziji može se verovati isto onoliko koliko i onoj po kojoj će ostati veran Šešelju. Za sada, indikativno je jedino to da je Šešelj predsednička ovlašćenja preneo baš na Dragana Todorovića, a ne na Vučića kao „večitog trećeg“.
Kako bilo, jasno je da će i u danima koji slede rascep radikala i sve što je iz toga proisteklo, biti vest nad vestima. Čak i da se, nekim čudom, Toma i Voja pospu pepelom i izmire, dosadašnja stranačka zatvorenost i tajnovitost radikala za sva je vremena prekinuta. Šta god da se desi, garantovano je da će biti izobilja tračeva, prljavštine, borbe frakcija, dokazivanja, pokazivanja i ukazivanja.
Siti da se zabavimo.
(Slika – KORENI: Vuk Drašković, Vojislav Šešelj i Dragan Todorović 1990.)
SRS je osnovan 23. februara 1991. u Kragujevcu ujedinjenjem Srpskog četničkog pokreta i onog dela Narodne radikalne stranke advokata Veljka Guberine koji je predvodio Tomislav Nikolić, koji je do sada uvek prednost davao Šešelju. U SRS-u smatraju da je tog dana održan Drugi otadžbinski kongres stranke, dok za održavanje Prvog uzimaju datum 23. januar 1990, kada je u Batajnici održan Osnivački kongres Srpskog slobodarskog pokreta, čiji su inicijatori bili Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Šešelj je prvo bio vođa Srpskog slobodarskog pokreta (od 16 članova), a posle neuspelog pokušaja da napravi zajedničku partiju sa Vukom Draškovićem, Šešelj je u julu 1990. godine stvorio Srpski četnički pokret, koji nikada nije uspeo da registruje, ali je zato ujedinjenjem sa NRS-om stvorio i registrovao SRS (25. februar 1991).
Nikolić izjavljuje da se zavesa spušta nad Srpskom radikalnom strankom kakva je do sada bila i da će se uskoro pojaviti dve nove stranke ili jedna nova. Kakva će ona biti, videće se. Radikali nisu imali mnogo rascepa i otpadništva (Glamočanin, Petković, neki pojedinci posle 2000) i nije jasno kako će se unutrašnji sukob odraziti na njihov moral. Sudeći po sadašnjem Nikolićevom uticaju i po reakcijama na njegovo odbijanje da pogazi javno datu reč, može se pretpostaviti da bi on mogao imati znatno veći uspeh od onoga koji je ostvario Jovan Glamočanin 1994. sa svojom grupom Klub SRS „Nikola Pašić“ kada se suprotstavio radikalskom protivljenju u svojevremenom zaokretu u prekodrinskoj politici Slobodana Miloševića, a koje je Šešelj prozvao „prodanovićima“.
Rascep u SRS-u će možda za deo pristalica delovati razočaravajuće i može voditi slabljenju radikalske skupine. Oni su pod neposrednim rukovodstvom Nikolića zabeležili veći uspeh nego kad ih je direktno vodio Šešelj, a sad je pitanje kako će Nikolić profilisati svoju politiku. Raspad radikala može koristiti strankama koje su locirane u njihovoj blizini, a to su socijalisti i narodnjaci. U obrnutom, a verovatnijem slučaju, uspeh Nikolića će te stranke verovatno ugrožavati. Sudeći po naglom popravljanju slike Nikolića u medijima, treba pretpostaviti i da će se njegov koalicioni potencijal povećavati.
Milan Milošević
Ma koliko da je rascijep u Srpskoj radikalnoj stranci iznenadio javnost, riječ je, u biti, o nečemu što ima svoju logiku i političku nužnost. Evo i zašto.
Tomislava Nikolića, doskorašnjeg zamjenika predsjednika SRS-a Vojislava Šešelja, ni uz maksimalan napor nije moguće doživjeti kao modernog i dalekovidog političara. Vjeran doktrini svog mentora koji je u Sheveningenu sročio svoju 103. knjigu, zadrt i isključiv, Nikolić je sve što o politici zna naučio na teži način. Tek ove godine, kada su radikali po treći put postali najveća parlamentarna stranka, Šešeljev zamjenik je osjetio da nešto treba da se promijeni u svojoj taktici. Džaba mu trećina poslanika u Skupštini, džaba više od dva miliona glasova koje je dobio u trci za predsjednika Srbije, kada ti rezultati, na jednoj strani, deprimiraju i do kosti plaše veći dio zemlje, a na drugoj ujedinjuju sve njegove političke protivnike. Spremnost Nikolića da podrži Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji, u tom kontekstu, trebalo je da posluži kao najava nove radikalske politike. Bez ikakvog revidiranja Šešeljevih postulata, njegov bivši zamjenik pokušao je da SRS prikaže kao konstruktivnu i kooperativnu partiju, čije učešće u vlasti ne bi imalo posljedice elementarne katastrofe.
Mada Nikolić ni na kakav način nije ugrozio Šešelja, reakcija iz Sheveningena bila je logična i jedina moguća. Prihvatiti da radikali glasaju za SSP uz jedan amandman čisto kozmetičke prirode, značilo bi širom otvoriti vrata za čitav niz sličnih postupaka koji bi u dogledno vrijeme prilično poništili razliku između SRS-a i ostalih stranaka. Sve one zarđale kašike, pištolji, gacanje po vukovarskim ruševinama, svi šovinistički ispadi, naručena premlaćivanja i najjeftinija demagogija najbolje govore koliko se Šešelj trudio i trudi da se to nikad ne dogodi. Zar da se – kada se vrati iz Haga – zadovolji mjestom počasnog predsjednika jer je novo stranačko rukovodstvo prihvatilo gomilu kompliciranih obaveza i sporazuma u kojima za njega više nema mjesta? Zar je to nešto zbog čega se štrajkuje glađu, pišu političke oporuke i sa optuženičke klupe ratuje protiv cijelog svijeta?
Moguće je da Nikolić navedenog nije bio svjestan. Koliko je poznato, on nikad nije odustao od Velike Srbije ili, na primjer, izrazio žaljenje zbog mučkog ubojstva Slavka Ćuruvije. Ipak, ova najava promjene političke taktike najozbiljnije je zaprijetila samoj biti SRS-a: racionalnosti i odgovornosti do sada su bile nespojive sa ovom partijom. Ne samo Šešelj, već i Dragan Todorović, Vjerica Radeta i njima slični, osjetili su kakvu političku Pandorinu kutiju Nikolić otvara. Možda ne odmah, ali svakako u neko skorije vrijeme kletve i destrukcija, zastrašivanja i bahatost ne bi bili najvažniji preduslovi za napredovanje u stranci. Naprosto, u igri bi bili drugi ulozi od onih koji su sada… No, to se nije dogodilo i, kako stvari stoje, neće se ni dogoditi. Radikali se mogu umiti i očešljati, mogu se manje kleti i vrijeđati, nositi bedževe ili hodati bez njih, ali oni se ne mogu promijeniti. Samo takvi kakvi su mogu postojati. Šešelj, Todorović i Radeta sve znaju o tome. Sa zakašnjenjem, saznao je i Nikolić.
F. Švarm
RASCEP BEZ POSLEDICA: Jovan Glamočanin i Ivica Dačić 1994. (uz prvi antrfile)
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
