Pukovnik Šljivo putuje

Te večeri u Beogradu se „plakalo“ na dva različita kraja grada. Na Ceraku, u Brehtovoj ulici, policija je prošlog četvrtka popodne posle višegodišnjih uzaludnih pokušaja najzad „naletela“ na jednog od najtraženijih haških optuženika, pukovnika Veselina Šljivančanina, čije je hapšenje odavno spadalo ne samo u ispunjavanje najurgentnijih haških obaveza ove zemlje, već je poslednjih nedelja pominjano i kao poslednja prepreka da Kolin Pauel do 15. juna odmrzne američku finansijsku pomoć Srbiji i Crnoj Gori. Neko je izgleda dojavio da godinama nevidljivi Šljivančanin, jedini član optužene „vukovarske trojke“ koji nije u Hagu (njemu i bivšim oficirima JNA Mrkšiću i Radiću pripisana je odgovornost za likvidaciju više od 200 ljudi na Ovčari kraj Vukovara u zimu 1991. godine), sedi po onoj vrućini u svom stanu i sprema se da u krugu porodice proslavi pedeseti rođendan, na adresi na kojoj je uredno prijavljen.

Slučajno otkriće, dojava ili nešto treće, tek od upada policije u zgradu u Brehtovoj ulici pa do završetka akcije hapšenja Veselina Šljivančanina i konačnog raporta vlasti („tako je lepo videti ga opet“ i to baš dva dana uoči isteka američkog roka za odobravanje finansijske pomoći) proteklo je punih deset časova. Toliko je zapravo trajalo obijanje blindiranih vrata stana odbeglog pukovnika, začinjeno policijskim obračunima sa njegovim pristalicima, uz mnogo razbijenih glava, krvi i znoja, patriotskih pokliča i zapaljenih vatri u ionako vrelom danu. Završilo se tek posle ponoći nakon upotrebe šok-bombi i suzavca.

101 KOMENTAR: Na drugom kraju grada, na Tašmajdanu, iste večeri, plakali su oni koji su došli na koncert splitske grupe Magazin. I tamo je neko (nije policija) bacio suzavac, pa je koncert u jednom trenutku bio prekinut. Nekome od slušalaca koji redovno komentarišu vesti na sajtu B92 (vest o hapšenju Šljivančanina zaslužila je čak 101 komentar) palo je na pamet da poveže događaje na Ceraku i Tašmajdanu. Iako je teško poverovati da je ista publika te večeri plakala na oba mesta, jedan od onih koji su se oglasili na sajtu B92 je zapisao: „Samo još jedan dokaz koliko je zbunjena današnja Srbija. Idemo da branimo Vesu od ustaša… Jao, čekaj, propašće nam karte za koncert Magazina.“

Hapšenje Veselina Šljivančanina usledilo je inače samo dan pošto je Odbor za njegovu odbranu izdao saopštenje koje je trebalo da liči na dimnu zavesu, obznanivši da je penzionisani pukovnik definitivno napustio zemlju i da mu se, eto, gubi svaki trag. U prvim satima policijske akcije izgledalo je da ta dimna zavesa ponešto i deluje – neke agencije su sa lica mesta prvo javile da je policija upala u prazan stan i da je posredi novi neuspešan pokušaj hapšenja, zatim su se neki izveštači sa lica mesta pozvali na Šljivančaninovu snaju koja je tvrdila da odbegli pukovnik nije u stanu, da bi se posle ponoći najzad pojavila i vest sa ovakvim naslovom – „Šljivančaninova snaha (ona ista) potvrdila hapšenje“.

O tome šta se zaista prošlog četvrtka događalo oko Šljivančanina, već sledećeg dana su se, osim one zvanične, pojavile i bar tri nezvanične teorije. Prvu pričaju neki od ljudi prilično bliskih DOS-u koji tvrde da policija prošlog četvrtka nije navodno imala pouzdanu informaciju o tome da Šljivančanin sedi kod kuće i sprema se da seče rođendansku tortu sa pedeset svećica. Po toj priči, policija je krenula u akciju koja je zapravo više trebalo da liči na pokaznu vežbu hapšenja i iskazivanje dobre volje ovdašnjih vlasti da se haškom beguncu uđe u trag, što je opet, po nekim diplomatskim signalima, moglo da bude i sasvim dovoljno da u Vašingtonu odobre finansijsku pomoć (naravno, uz dodatnu garanciju da će Šljivančanin ipak uskoro videti Hag). Zato se, navodno, na Cerak i krenulo sa simboličnim snagama, a pojačanje je stiglo tek kada se ispostavilo da čovek sa haške poternice (u poslednje vreme zavedene pod brojem 1) mirno sedi kod kuće. Pristalice ove teorije „slučajnog hapšenja“ pozivaju se i na naknadne izjave ljudi iz vrhova vlasti, pre svih premijera Zorana Živkovića, da odobravanje američke finansijske pomoći nema baš nikakve veze s hapšenjem Veselina Šljivančanina.

Ukoliko je tačna, ova teorija slučajnog hapšenja istovremeno je i prilično uvredljiva za intelekt oficira koji se svojevremeno bavio poslovima bezbednosti i koji je sebi dopustio da dan-dva pre isteka američkog roka svrati tamo gde će ga uvek prvo tražiti i tako „padne“ u toku pokazne vežbe. „Obavešteni“ tvrde da je Šljivančanin prilično dugo imao „šaptače u nekontrolisanim delovima vlasti“ koji su ga godinama navodno usmeravali kako da izbegne mesta na kojima bi lako mogao da bude primećen. Od kada su „šaptači“ naterani na ćutanje, uzdao se izgleda samo u svoj instinkt koji ga je očigledno prevario. Osim ako mu se nije učinilo da mu je tih dana sam bog šaptao na uvo da se malo rashladi kod kuće.

TEORIJA ZAVERE: Druga teorija o hapšenju Veselina Šljivančanina liči pomalo na teorije zavere. Čitava stvar je navodno dogovorena još pre nekoliko nedelja, jedino što se nije računalo na toliki broj ratobornih navijača koji su smetali policiji (kada je hapšen Milošević, upravo navijači su jurnuli na penzionere i socijaliste koji su pokušali da zaštite svog predsednika „živim bedemom“ ispred njegove kuće na Dedinju). Ova teorija „svi srećni, svi zadovoljni“ polazi od toga da je Šljivančanin znao da dolaze po njega i da mu je policija višečasovnom akcijom u priličnoj meri pomogla da na kraju „odglumi dostojanstvenu predaju“. Iz njegovog okruženja mesecima se inače širila priča da se nikada živ neće predati onima koji nameravaju da ga vode u Hag, a „legenda o Šljivi“, uvek začinjena patriotskim momentima i patetikom, govorila je takođe da ovaj bivši pukovnik JNA spava sa bombama za slučaj da mu se domaći ili strani izaslanici Karle del Ponte ikada približe. Ovako je ispalo da je na kraju policija uspešno obavila delikatan zadatak bez mrtvih i teško povređenih, da je zadovoljen američki rok za finansijsku pomoć, da će u Hagu dobiti ono što su tražili još davne 1995. kada je za vukovarsku trojku napisana prva optužnica (kasnije je dva puta menjana), da se Šljivo nije baš sasvim predao bez borbe, a zadovoljni su i navijači koji su u pauzi prvenstva dobili nenadanu priliku da ponešto polome, unište i zapale pokoji kontejner ili auto.

Treću verziju ponudili su ovih dana i ljudi bliski samom Šljivančaninu, pre svih njegovi advokati i familija, i ta priča najviše liči na dobru reklamu za proizvođače blindiranih vrata. Po njima, čovek je mirno sedeo kod svoje kuće jer i nije begunac s obzirom na to da mu „optužnica nikada nije uručena“ (suprotno tvrdnjama generala Momčila Perišića koji kaže da mu je lično uručio), i s obzirom na to da mu vrhovna vojna komanda nikada nije naredila da se spakuje i krene u Hag. Da jeste, Šljivančanin, koji i kao penzionisani oficir drži do oficirskog kodeksa, svakako bi ispoštovao takvu naredbu svoje komande i otišao pred Haški sud kao što je 1991. po naređenju otišao u Vukovar. Na pitanje – a zašto se onda prošlog četvrtka nije predao onima koji su došli da ga obaveste o svemu, nego je deset sati sedeo iza zatvorenih vrata sa dve istraumirane devojke, dok su napolju letele kamenice i pucale glave, a s policijom se makljali navijači, babe i njegove pristalice, branitelji Šljivančinina jednostavno odgovaraju – još prilkom prvog pokušaja policije da uđe u stan polomljena je brava, a Šljivančanin je onda rešio da se ućuti i pritaji kako se napolju narod ne bi okupljao i kako ne bi došlo do nereda!? Čekao je deset sati da razbiju vrata njegovog stana.

Većina stranih medija s čuđenjem je konstatovala da je hapšenje Šljivančanina izgledalo dramatičnije i opasnije nego ono kada je svojevremeno hapšen Slobodan Milošević. Utisak je tačan samo na prvi pogled, ako se sudi isključivo po vatrometu koji je pratio hapšenje. Odlazak Miloševića u zatvor označio je ujedno i početak pucanja DOS-a i doveo do trajnijeg i ozbiljnog pomeranja na političkoj sceni Srbije, uz neuporedivo više komentara kako smo se „kvalifikovali za američku milostinju“ i kako su nam haški optuženici jedini izvozni proizvod. Ukoliko nije poslužilo i kao neka vrsta testa za hapšenje Ratka Mladića (ako se za to ukaže prilika), hapšenje Veselina Šljivančinana pre bi moglo da liči na polako zatvaranje jedne priče za koju premijer Živković tvrdi da će potrajati samo do kraja ove godine i to bez novih spektakularnih i dramatičnih epizoda. Hapšenje preostalog člana „vukovarske trojke“ ne bi možda imalo ni ovoliko dramatike da sama policija nije poslednjih nedelja snažno sugerisala utisak kako, po njihovim saznanjima i onome što imaju po zatvorima, Šljivančanin nema nikakve neposredne veze s ratnim zločinima počinjenim u Ovčari tokom rata. Iz nadležnih ministarstava čak je obećavano da će penzionisanom pukovniku biti pružena sva raspoloživa pomoć kako bi dokazao svoju nevinost. Pri tom se u drugi plan guralo da ga u Hagu traže zbog tzv. komandne odgovornosti (Šljivančanin doduše u Vukovaru nije bio komandant, ali ga Tužilaštvo očigledno doživljava kao simbol svega što je JNA tamo predstavljala) i da ga gone jer su u zoni njegove odgovornosti pripadnici raznih paravojski došli u priliku da ubijaju zarobljenike iz vukovarske bolnice.

Veselin Šljivančanin odlazi u Hag živ (iako je legenda o njemu govorila da se tako nešto nikada ne može dogoditi) i ujedno uveren da u njegovom slučaju postoji konspiracija protiv istine. Jedan od njegovih branilaca bio je pre nekoliko godina među sudijama koje su prikupljale dokaze za suđenja Klintonu i ostalim liderima zemalja NATO-a, optuženim i osuđenim u odsustvu zbog ratnih zločina počinjenih tokom bombardovanja SRJ. Nekima je to poslužilo i kao podloga za šalu kako bi sada pukovnikov advokat mogao da traži nagodbu od Karle del Ponte – povucite optužnicu protiv Šljivančanina, a ja ću protiv Klintona i ostalih, što bi naravno teško prošlo pored glavne haške tužiteljice kojoj se još davno učinilo da na NATO zločine ne bi trebalo trošiti vreme i reči.

Pukovnik Šljivo odlazi tako u Hag sa oreolom čoveka koji je često bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, a što u njegovom slučaju mnogi tumače i kao „viteštvo“ i herojstvo, a mnogi jednostavno kao zločin. Na (za njega) pogrešnom mestu zatekao se i prošlog četvrtka u trenutku kada je čitav grad pričao da u sledećih nekoliko dana sigurno sledi možda i prvi ozbiljan pokušaj njegovog hapšenja. Na pogrešnom mestu (to je bila već stvar naredbe više komande) zatekao se i 1991. u Vukovaru, kada je sa brkovima „ala Sava Kovačević“ mislio da ulazi u istoriju dok s podignutim kažiprstom grmi na predstavnika Međunarodnog crvenog krsta, objašnjavajući mu da je ovo rat i da mora da se stidi. Dok je on tako grmeo pred TV kamerama, pozirajući za istoriju, na zadnja vrata vukovarske bolnice ka gubilištu izvođeni su zarobljenici koji mu se danas stavljaju na dušu. Istraga, a i neki važni svedoci tvrde da su ih ubili pripadnici paravojski, regrutovani od strane onih čiji su predstavnici došli i prošlog četvrtka da ispred Šljivančaninove kuće založe još poneku vatru iako odavno liče na ovlažene šibice. Došli su, naravno, i da mu požele srećan put.