Pukanić i Šelzi, tršćansko svedočenje

Do razgovora Ive Pukanića i Đuzepa Šelzija došlo je u Trstu 18. jula 2002, sa početkom u 11.01 h, a u okviru italijanskog krivičnog predmeta 742/99-21, kako piše u zagrebačkom nedeljniku „Nacional“ koji zapisnik prenosi.

Osnovni utisak iz pažljivog i ponovljenog čitanja tog iskaza jeste da je zapisnik traljavo preveden i očigledno kraćen bez naznaka o tome (osim na jednom mestu). Naime, iz teksta je nejasno i povremeno zbunjujuće kada Pukanić govori u upravnom govoru, na italijanskom, a kada njegove reči prevodi prevodilac, što nije tipično za uredno pravosuđe kakvo je italijansko, a pogotovo za čoveka tako temeljitog kakav je Đuzepe Šelzi. Ali, dobro, događa se.

Razgovor iz nekog razloga počinje – ako počinje, to nije jasno – od lika i dela Ratka Kneževića, što opet iz nekog razloga zanima tužioca Šelzija; koji je to razlog, iz raspoloživog zapisnika, kako ga „Nacional“ prenosi, nije jasno. Ratko Knežević (o kome kasnije) miljenik je „Nacionala“ i najbolji drug Ive Pukanića: o njemu se objavljuju članci u rubrikama o slavnima, bogatima i poznatima; slave se njegova lepota i šarm i njegovi skupi satovi, toliko skupi da ih drži u bankarskom sefu („Nacional“ je, poput dobrog dela hrvatske mainstream štampe, trajno fasciniran skupim satovima, odelima i bogatstvom uopšte). Pukanić u opisu Ratka Kneževića ide i dalje: predstavlja ga kao ključni izvor svake mudrosti kad je balkanska regija u pitanju, privilegovanog sagovornika američkog državnog sekretara na te teme i poverljivo lice Roberta Gelbarda. Đuzepe Šelzi je službouljudno primio te informacije, ali je imao i potpitanja: odakle Knežević u neprilikama u Londonu? Pukanićevo objašnjenje zanimljivo je: kaže, Ratko je upao u neprilike, jer su ga optužili za kršenje embarga na uvoz oružja u SR Jugoslaviju 1995. Tada je, podsećamo, Knežević bio nekakav ne baš najformalniji „trgovinski predstavnik Crne Gore u Vašingtonu“. Pukanić, dakle, objašnjava Šelziju da je 1995. srpska policija izvukla iz voza Beograd–Bar „s muslimanske strane, na muslimanskom teritoriju, 30–40 osoba“ i pobila ih. Pošto su u to vreme, veli Pukanić, srpska i crnogorska policija imale iste uniforme, Knežević je u SAD, kaže, za crnogorsku policiju kupio nove, različite uniforme, kako ubuduće ne bi dolazilo do zabuna da ko je šta radio, pa je zbog toga optužen za kršenje embarga.

MEŠAVINE I MUTLJAVINE: E, sad: ta otmica nije bila 1995, nego 1993. (Štrpci); nije bila na muslimanskoj teritoriji. Osim toga, nove uniforme za crnogorsku policiju kupljene su znatno ranije i vezuju se za čuveni skandal sa „Barskim tovarom“ iz jula 1991; tada je slavodobitno objavljeno da su na jednom od tih sedam zaplenjenih brodova bile uniforme za „hrvatske redarstvenike“, koje je Crna Gora uzela kao „ratni plijen“. Posle je ispalo da su ti brodovi prenosili naoružanje i vojnu opremu (NVO) za SFR Jugoslaviju, ali su – kao fol – bili „zaplenjeni“, da bi Hrvatska onda bila optužena za ilegalni uvoz NVO-a. Pukanić i Knežević tu su se donekle zbunili, da tako kažemo, ali Pukanić na toj spornoj okolnosti zasniva temelje za nevinost svog druga Kneževića. Da je Knežević imao neprilike sa britanskim vlastima – zna se, ali teško da je to bilo zbog ove konkretne afere. Ispada iz Pukanićevog iskaza da su Britanci Kneževića uzeli na zub zato što je u „Nacionalu“ 1996. kritikovao Miloševića. Pa kaže Pukanić dalje da je Knežević angažovao najbolje advokate, platio kauciju od 700.000 maraka i onda tražio da mu crnogorska vlada i Milo Đukanović nadoknade troškove, a oni nisu hteli. Činjenica je da su odnosi Đukanovića sa Kneževićem u jednom trenutku naglo zahladili i bili ubrzo prekinuti, ali teško da je to bilo zbog tih uniformi. Knežević se, po nekim informacijama iz Crne Gore, bio po toj Americi razmahao malo više nego što se Milu sviđalo, ali eto: živi su i zdravi obojica, pa mogu da objasne; mi ne bismo.

Bilo kako bilo, Pukanić se u tom iskazu bacio u odsudnu odbranu lika i dela Ratka Kneževića, koga su Britanci maltretirali na pravdi Boga i još mu, kaže, nisu vratili zaplenjeni stan u Najtsbridžu (bolji deo Londona, kakav Ratku i priliči). Đuzepe Šelzi pitao je Pukanića da odakle on to zna; ispričao mu Knežević; da li je proverio, pita Šelzi. Jeste, kaže Pukanić; kako, pita Šelzi; odgovora nema – ili je izostao iz objavljene verzije. I tako nekoliko puta: na svako pitanje o proveravanju određene informacije Pukanić nema odgovor, ili je odgovor irelevantan. Kaže: Kneževića su Englezima denuncirale srpske tajne službe za te uniforme; to ne štima nikako: u vreme nabavke tih uniformi srpske tajne službe su u dilu sa Đukanovićem i njegovima. Ispalo je da je Ratka izvukao Robert Gelbard, jer ga je smatrao za „jednu od najpozitivnijih osoba na tom području“, pa je rekao reč Britancima i stvar je legla, mada ne baš do kraja, kako se vidi iz pažljivog čitanja…

PRIJATELJ S BILOM I DR.: E, onda – bez pitanja i povoda – u zapisniku na red dolazi Vilijem „Bil“ Montgomeri, bivši ambasador SAD u svim našim zemljama: znate, kaže Pukanić, „ja sam jako dobar prijatelj sa Billom Montgomerryjem“. A zašto je to važno? Zato što je Bil ispričao Ratku, a Ratko Ivi da je Ratko nedužan u toj stvari, pak su mu Amerikanci pomogli preko Tonija Blera. Ratko je posle, kaže, radio za ove i za one, uključujući Hong Kong Čajna Bank (ko zna – zna) i jednu agenciju koja se istakla u predizbornoj kampanji G.W. Buša. Tako su se 16. januara 2001. Ratko i Ivo našli u avionu Zagreb–Frankfurt, na putu za Bušovu inauguraciju; u biznis klasi, naravno, zaboga!

Tu dolazimo na najzanimljiviji deo ovog tršćanskog svedočenja. Kaže Pukanić da je provirio u ekonomsku klasu, među niže slojeve, i video pevačicu Alku Vuicu kako sedi tu sama i jadna. Seo Puki s njom („U ekonomskoj klasi ne služe alkoholna pića, ali ona je zvijezda, slavna zvijezda u Hrvatskoj, i dok sam bio s njom hostese su joj donijele tri konjaka“). Ukratko, veli Puki, Alka se raspoložila i počela priču o tome kako se u Crnoj Gori slavno provela pevajući za Novu godinu na Svetom Stefanu: provod, lova, sve, „pravi frajeri“. Bio i Milo, veli Alka, a domaćin je bio Cane. Koji Cane? Pa Subotić, kaže Alka. Pukanić kaže da je bio „šokiran“ opisima provoda, pa da je dozvao i Ratka Kneževića iz biznis klase da i on to čuje. Priča Pukanić kako mu je Alka opisala „kuću na Svetom Stefanu na pet katova i garažom u koju se auta spuštaju liftom“. E, sad: na Sv. Stefanu nema kuće na pet spratova, a pogotovo ne s liftom za automobile, pa ni Cana Subotića kuća. Alka Vuica jeste vesela cura – zato je volimo i cenimo – ali ova priča malo je čudna.

U svakom slučaju, kad mu je Alka rekla da se u Crnu Goru putuje privatnim avionima, Pukanić kaže da su mu se „upalile novinarske crvene lampice“: kako to da neko ima avion od 18 miliona dolara, a Puki ga ne zna?! Počne on da se raspituje za tog Cana Subotića – kad niko ga ne zna, a on obećava Alki džip grand čiroki tek tako. Tu se pokrene velika akcija „Nacionalovog“ „investigativnog tima“. Rezultat je čuveni tekst s početka maja 2001, o kome je „Vreme“ tada i pisalo. U članku je Cane Subotić optužen da je „šef balkanske mafije“ koji je pobio pola Srbije i Crne Gore, o ostalima da ne govorimo; njegovi su zaštitnici Milo Đukanović i – naravno – Zoran Đinđić. Glavni problem s tim (i kasnijim) člankom jeste u tome što navodi podatke koji čak i najsposobnijem novinskom istraživaču nisu dostupni; potiču, dakle, od neke jače obaveštajne službe. Pukanić će kasnije jasno ukazati da potiču od CIA, ali neće odgovoriti odakle mu. E, pa mi ćemo, kao onda: od njegovog prijatelja Bila Montgomerija s kojim je to vreme visio na telefonu satima svakoga dana. Iz naše tadašnje bezbednosno-obaveštajne zajednice saznali smo da je ključne obaveštajne podatke Pukaniću lično iz Beograda nosio izvesni Gabrijel Eskobar, poverljivo lice Bila Montgomerija.

ROKOVI TRAJANJA: Tako je od – navodno! – pijane ispovesti Alke Vuice u avionu nastala čuvena „Duhanska afera“. Alka je kasnije demantovala te priče i pokušavala da se iz toga izvuče, ali je stvar otišla predaleko. Pukanić se žali i da je dobijao pretnje iz Crne Gore, Beograda i Slovenije; i ponude da za velike pare ostavi tu priču. Kaže i da se tu bio angažovao i reditelj Veljko Bulajić. Kaže i da mu je neki Vlado Brkić preneo poruku iz Surčina sa novčanom ponudom. Taj Vlado Brkić je, kako saznajemo, diler drogom iz Hercegovine i Čumetov prijatelj iz tog doba, a supruga Alma poznata je u Zagrebu; između ostalog i po navodnoj ljubavnoj vezi s Pukanićem pre mnogo godina. Saslušavana je posle Pukanićevog ubistva. „Nikada niko iz Đinđićevog okruženja nije pokušavao da potplati Pukanića, niti da mu preti“, kaže čovek, u to vreme u Srbiji najbolje upoznat sa tokom afere.

Pukanić pri kraju svedočenja izgovara dve značajne rečenice: Montgomeri čestita Pukaniću što je „ovim člankom politička karijera Mila Đukanovića završena“. Druga je zlokobna: „Može Đukanović potrajati još jedno godinu, godinu i pol, treba vidjeti što će se dogoditi Zoranu Đinđiću.“ To je bilo u leto 2001.

Nekako pre toga, u martu 2001, Cane Subotić krivično je prijavio Ratka Kneževića i Ratka Đokića (ubijen u Stokholmu 2003) za ucenu i iznudu, jer su februara 2001. zapretili da će otkriti nešto što će mu ugroziti čast i ugled ako im ne isplati 1,6 miliona nemačkih maraka, koje navodno Ratku Kneževiću duguje Vlada Republike Crne Gore. „Pošto je žrtva odbila da isplati taj navodni dug, članci koji štete časti i ugledu žrtve počeli su da se pojavljuju u štampi, uključujući i ‘Nacional’“ itd., kako piše u rešenju Drugog opštinskog suda u Beogradu o otvaranju istrage i određivanju pritvora protiv Kneževića i Đokića. Đokić je tražio tri miliona maraka, piše u rešenju, i pokušao da angažuje Ljubišu Buhu Čumeta da ih iznudi od Subotića preteći da će mu ubiti članove porodice; čak mu je dao imena i adrese u Jugoslaviji i Švajcarskoj. Izvor: predmet Kt.Br.867/01; Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu. Šta je kasnije bilo s tim predmetom – ne znamo. Svi su akteri ove duge priče, međutim, živi – osim Đokića i Pukanića – pa mogu da posvedoče.