Prvom glavnom uredniku „Vremena“, s poštovanjem

Dete železničara, odrastao na železničkoj Dunav stanici na Dorćolu, hokejaš u timu Partizana u mladosti, Zoran Jeličić je prkosio zimi koja steže srce, a znao je i šta je bodiček, dopušteno zaustavljanje suparnika, samo u odbrambenoj polovini igrališta, izravnim dodirom tela (kukom, ramenom ili prsima).

Bio sam svedok te njegove osobine zaustavljanja napadača grudima, kada je 1987. i 1988. u redakciji NIN-a pokazivao tu stamenost i dao važan pečat otporu koji je značajan deo te redakcije tada pružao dolazećem populističkom talasu, koji je Zoran, zahvaljujući vlastitom dubokom iskustvu video i pre nego što je izbio na površinu.

Nije on tada branio sebe, već je branio integritet redakcije NIN-a, s čijim se tadašnjim koloritom, čini mi se, i nije sasvim identifikovao. To je bilo kada je finalizovana takozvana „rekonstrukcija“ te redakcije, najavljena odozgo desetak meseci pre izbijanja tog dalekosežnog obračuna u tadašnjoj vladajućoj nomenklaturi na takozvanoj Osmoj sednici. U raščišćavanje poslali su nekoliko najistaknutijih „jurišnika“.

Jedan od njih, agresivni Zoran Todorović Kundak, iznerviran što se diferencijacija ne odvija po direktivi, uzviknuo je jednog trenutka da tako više ne može i da on prekida sastanak. Naš hokejaš s Dorćola, koji je organski prezirao aroganciju moćnih, spušta ga na zemlju:

„Sedite, druže Todoroviću, niste vi sazvali ovaj sastanak, pa ga nećete ni prekidati…“

I tako osam meseci. I još dve godine belog štrajka, nakon kojih se grupa nas odlučila da ode i da se okupi u novom nedeljniku „Vreme“.

Zorana sam upoznao kada je 1984. došao u NIN na poziv tadašnjeg glavnog urednika Mirka Đekića, ekonomskog novinara koji je, kao i Zoran, iskusio posledice čistke liberala osamnaest godina ranije. Čini mi se da je neposredno pre tog transfera Zoran dobio novinarsku Nagradu „Svetozar Marković“ za tekstove o ekonomskoj problematici društva, koje je tada tresla duboka kriza. Pisao je precizno, neumoljivo i sigurno, možda i zato što je bio na ti sa svim teoretičarima i praktičarima ekonomskih reformi od 1965. do danas, koje su sve do jedne zakočene i silom obustavljene.

Zoran je prvotimac beogradske škole ekonomskih novinara, formiran u „Ekonomskoj politici“ osnovanoj 1952, kojoj su pečat dali Jaša Davičo, liberalni levičar, stariji brat književnika Oskara Daviča, i među ekonomskim novinarima kultni ekonomski reformator Ljuba Veljković. Oko njega se okupljala značajna grupa reformatora, od Vladimira Gligorova, Jožeta Mencingera, Ljube Madžara ili Žarka Puhovskog.

Taj list je zagovarao tržišnu privredu i držao se devize da ekonomska liberalizacija dovodi do demokratizacije, a protiv koje je, kako je to neko već rekao, bila i mastionica i kadionica. Te devize Zoran će se držati i kasnije u NIN-u, i kao glavni urednik „Vremena“ i kao urednik dodatka „Vreme novca“. Podržavanje reformi kod njega je išlo uz distancu prema tranzicionim dobitnicima. Za jednog takvog je rekao: „Dolazio je u Medija centar. Ne znam šta je hteo. Sat na njegovoj ruci vredi pet hiljada, a on tri (marke).“

Kada su 1970-ih „Ekonomska politika“ i njen glavni urednik Ljuba Veljković bili meta čistke liberala i takozvanih tehnomenadžera, mladi novinar Zoran Jeličić držao se, kažu, odlučno, možda i drsko, čim mu je Leka Bogosavljević, koji je čitavih 35 godina bio zamenik glavnih urednika, došapnuo jednog trenutka tokom sastanka tzv. partijske diferencijacije: „Mladiću, ako nastaviš tako, isteraće te iz Partije.“ – „Pa ja i nisam član Partije!“, odgovara naš Dorćolac. „Kako?“ – „Nisam doneo poveznicu kad sam došao u ‘Ekonomsku politiku’, verovatno sam već izbrisan iz članstva…“

Hoće reći: Stvar je važna, a naše lične žrtve su male. Tehnički gledano, otpor je bio uzaludan. Ljuba Veljković je smenjen i izbačen iz Partije, a Dragiši Boškoviću zabranjeno je da piše (prešao je u ljubljansko „Delo“, čiji je bio dugogodišnji dopisnik iz Njujorka). Moralno-profesionalno gledano, ostala je jedna u seriji lekcija za primer na kojoj su vaspitavani najsolidniji u sledećim generacijama.

Zoran nije tipičan predstavnik razmažene, uobražene i u osnovi neuspešne generacije bejbi-bumersa koja nije htela da razgovara ni sa kim starijim od 30 godina. Očito je da je smatrao da neke odgovore treba tražiti od iskusnih ljudi. U prvim koracima nedeljnika „Vreme“ oslanjao se na savete tuce veterana, od Juga Grizelja, preko pomenutog Dragiše Boškovića, Kire Simića ili Jurke Gustinčiča.

Dok smo pripremali pokretanje „Vremena“, odveo me je jednom kod Radeta Konstantinovića, koga je nagovarao da dođe na čelo nove redakcije „Vremena“. Ovaj to nije mogao da prihvati, ali je ponavljao da je u to vreme populističke galame koja vodi u katastrofu i užas, moralna obaveza govoriti, ma koliko malo ljudi to hoće da čuje. Redakciji „Vremena“ je dao pravo da u godini kada se rasplamsavao rat u Hrvatskoj objavi sećanja njegovog oca, profesora pravnog fakulteta Mihajla Konstantinovića, koji je učestvovao u srpsko-hrvatskim pregovorima 1939.

Zoran je ostavio jak lični pečat prilikom komponovanja redakcije „Vremena“ sastavljene od disidenata sa stažom okupljenih oko Srđe Popovića, sa kojim je bio veoma blizak, novinara NIN-a, „Borbe“, novosadske televizije i drugih redakcija.

Kao prvi glavni urednik potpisao je pedeset prvih brojeva u 1990. i 1991, kada je ovaj nedeljnik formirao svoj profil u atmosferi magle rata i raspada Jugoslavije, kada je moralna dužnost nalagala da se kaže ne rastakanju osnovnih civilizacijskih normi…

Njegovo shvatanje novinarstva se najjasnije vidi u uvodniku iz prvog broja „Vremena“ (objavljujemo ponovo u ovom broju) u kome obećava da će članovi te Redakcije (tu reč on „programski“ piše velikim slovom) uraditi sve što mogu i umeju da bi se priključili svetskoj porodici nedeljnika poput „Tajma“, „Špigla“, „Njusvika“, „Ekonomista“ i drugih, ali i podseća da je 1901. godine u knjizi O slobodnoj štampi uopšte Grgur Milovanović, profesor Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu, ovako definisao ulogu slobodne štampe: „Ma sa koje tačke posmatranja polazili i ma kako se ne slagali o snazi dobroga dejstva slobodne štampe, opet se mora priznati, da ovo četvoro sačinjava zadatak slobodne štampe: da bdi, pazi, saznaje, pronalazi i na javnost iznosi verno sve pojave – da poučava, obaveštava, upućuje i dobra stvara – da vaspitava – i da ukorava i kazni… Štampa ne sme laž ili neistinu kao istinu, porok kao vrlinu, zabludu kao pravo stanje stvari predstavljati bilo po neznanju bilo iz računa, jer je onda ona ne nauka i sredstvo, kojim se pravo stanje stvari ili dijagnoza saznaje, nego otrov kojim se život ili zdravlje zajednice razorava.“

Ovde svedočim o svom dubokom uverenju da se tog motiva držao i u godinama kada je, prestavši da piše, s Harijem Štajnerom i Nebojšom Spaićem vodio Medija centar, koji je nastao kao jezgro očuvanja kodeksa novinarske profesije, važna tribina i mesto susreta novinara sa znalcima iz raznih oblasti, mesto na kome su novinari, nezavisni i lokalni, dobijali pomoć i mogućnost da se obrazuju i moralno usavršavaju.

Nešto me tera da taj njegov posao poredim sa jednom sasvim privatnom slikom. Tamo u Badnjevcu, odakle je njegov otac, stara kuća u kojoj je duboku starost dočekala njegova baka Soja, posle njene smrti je bila zarasla u grmove ruža puzavica i podsećala, kako bi Cveta rekla, na sliku iz bajke o Trnovoj Ružici, kada je Zoran krenuo da raščišćava i da sadi voće. Jednog leta spremali smo se da odemo tamo da kuvamo pekmez od kajsija. Kad stigosmo, nema više kajsija. Komšije kažu, smijuljeći se: „Pojele veverice…“ Ta varijacija na temu Sizifove enigme ipak je neprimerena: ne može biti da je naš trud uzaludan.

Teško je, i komplikovano, kad odlazi prijatelj, s kojim ste delili teško vreme, ali sam uveren da je u ovom trenutku primereno reći da ostaje uteha da mirno možete poželeti svojoj deci i deci njihove dece i njihovim unucima da u životu imaju takvog prijatelja kao što je bio pouzdani Zoran Jeličić, u srcu Dorćolac, koji neće pokleknuti ni kad se oko vas svet ruši, stamen i izdržljiv čak i kad ga muči iscrpljujući bol u nogama, i kad se bori s teškom bolešću.