Mada je priča o potrebi borbe protiv monopola na tržištu u Srbiji veoma stara, ona je tek prošle godine zaokružena modernom regulativom, a tek ove godine kompletirana formiranjem Komisije za zaštitu konkurencije (14. april). Prema raširenoj oceni stručnjaka i političara, raznovrsni oblici monopolskog položaja, udruživanja, kartelisanja, podela tržišta ili na strani ponude ili na strani tražnje (uz sistemsku podršku države ili putem „privatne inicijative“), dobrim delom uzrokuju inflacione pritiske. Zanimljivo je primetiti da vladini funkcioneri zasad više zaziru od stvaranja novih „privatnih monopola“ (kartela privatizovanih firmi) nego što žure da državu rasterete monopola državnih i javnih preduzeća na svim nivoima (od nacionalnog do lokalnog). Stalno se ističe opasnost od monopola u mlekarstvu, industriji šećera ili jestivog ulja (Salford fond je, na primer, kupio sve najveće mlekare u Srbiji, a većinu šećerana nemački Nordcuker), dok se održanje javnog monopola u energetici, komunalijama, pa i kod većine vidova transporta – smatra državnim nacionalnim interesom.
Rečju – borba protiv narušavanja tržišne konkurencije dosada se više vodila preko sporadičnih političkih kampanja i više u privatizovanim sektorima trgovine i prehrambene industrije, nego putem modernih institucija koje neće razlikovati, to jest neće imati različit aršin prema firmama pod različitim oblicima svojinske kontrole. Sada bi sve to trebalo da se kanališe u novoosnovanu Komisiju za zaštitu konkurencije.
RIZIK: Prema kratkoj izjavi „Vremenu“ direktorke Komisije Mirjane Mišković-Vukašinović, u ovu instituciju je posle samo nekoliko meseci od konstituisanja, već pristiglo veoma mnogo prijava u kojima se traži ispitivanje narušavanja konkurencije na tržištu, ali Savet Komisije još nije izrekao nijedno rešenje. Kazne predviđene zakonom, inače, raznovrsne su, ali i veoma stroge, tako da mogu ići i do oduzimanja 10 odsto godišnjeg prihoda firmama za koje se oceni da su te prihode stekle raznovrsnim oblicima monopolskog ponašanja. Ova institucija, inače, sistemski posmatrano, ima veliku samostalnost, veću, na primer, od one koju ima Komisija za hartije od vrednosti.
Gđa Mišković-Vukašinović u ovom trenutku, međutim, nije mogla da kaže ništa konkretnije o postupcima ispitivanja eventualnog monopolskog ponašanja u slučajevima koji su procurili u javnost. Na primer o slučaju zahteva da se zabrani preuzimanje C marketa od Delte, kako se ne bi formirao trgovinski lanac koji prekoračuje dozvoljenu kontrolu maloprodajnog tržišta. O ovom slučaju još se nije oglasila ni Delta, koja u jednom delu državne administracije i u delu stručnih krugova sve više postaje „dežurni krivac“ za porast cena prehrambenih proizvoda. A upravo slučaj sa celim lancem prehrane upućuje na zaključak da je priča o monopolskom ponašanju u Srbiji ipak mnogo komplikovanija nego što to na prvi pogled izgleda.
U stvari, prvo veliko ispitivanje navodnog monopolskog ponašanja koje je dobilo velik publicitet nije vezano za Deltu, nego za Žitovojvodinu, udruženje najvećih mlinova Vojvodine – a upravo ta afera pokazuje da postoji rizik da se kod nas i instrumenti za zaštitu konkurencije mogu upotrebiti ili shvatiti „politički obojeni instrumenti“.
Ukratko, slučaj Žitovojvodine, prema tvrdnji njenih čelnika, počeo je tako što je posle više zahteva Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije da se „odrede“ prema otkupu ovogodišnjeg roda pšenice (navodno sa „sugestijom“ da ona bude 12 dinara za kilogram), upravni odbor ovog poslovnog udruženja (koje obuhvata 12 uglavnom naših najvećih, privatizovanih mlinarskih firmi) doneo je, na sednici od 29. juna, Preporuku da se pšenica roda 2006. godine, standardnog JUS kvaliteta, otkupljuje po neto ceni od devet dinara po kilogramu (bez PDV-a, ali sa uključenim maržama zemljoradničkim zadrugama, internim i troškovima prema bankama – koji mlinovima podižu trošak na 10 dinara po kilogramu).
ODGOVOR: U ovoj preporuci, taj nivo orijentacione cene obrazložen je i komparativno, pa je navedeno da je ona takva i u Hrvatskoj (plus podsticaji seljacima sa velikom proizvodnjom od 27.000 dinara po hektaru), dok je u Mađarskoj ona niža – 7,5 dinara po kilogramu (a niži je i podsticaj – 12.300 dinara po hektaru). Zatim se u tom dokumentu dodaje procena da bi članice Žitovojvodine mogle izdržati gore spomenuti nivo cene otkupa od devet dinara po kilogramu (a one od ukupnog tržnog viška u Srbiji od oko 700.000 tona otkupljuju i prerađuju preko 500.000 tona), uz uslov da se već od 1. jula 2006. godine koriguju cene brašna na tržištu na nivo od 17 dinara za kilogram (Tip-500).
Na ovom sastanku obnovljena je inicijativa ovog poslovnog udruženja da se uvedu državne markice za brašno, pošto se od godišnje potrošnje brašna u Srbiji od oko 1.150.000 tona registruje meljava samo oko 800.000 tona (što znači da se preko „sivog brašno“, koje je „ekonomska baza“ eksplozije broja pekara i buregdžinica po našim gradovima, ostvari poreska evazija od oko 10 milijardi dinara).
Na ovu inicijativu veoma oštro je reagovalo Ministarstvo poljoprivrede (kao i na inicijativu predsednika Izvršnog veća Vojvodine Bojana Pajtića da se vlasnicima zemlje isplati premija od oko 60 evra po hektaru) – sa ocenom da ona narušava tržišne kriterijume i ide u prilog „veleposednika“ i posrednika. I ne samo da je predlog Žitovojvodine javno odbačen kao antitržišni – nego je sâmo Ministarstvo poljoprivrede podnelo prijavu Komisiji za zaštitu konkurencije.
Novi ministar poljoprivrede Goran Živkov je inicijativu Žitovojvodine ocenio kao deo „dogovorne ekonomije“, pa se upitao da li su mlinovi, koji imaju različit nivo efikasnosti, tu cenu otkupa pšenice postavili na nivo koji zadovoljava one najneopremljenije i najneefikasnije. A Komisija za zaštitu konkurencije je 27. jula obavestila Žitovojvodinu da je njen savet pokrenuo postupak radi utvrđivanja postojanja akta kojim se sprečava, ograničava ili narušava konkurencija. U ovom dopisu je navedeno da se primedbe na pokretanje postupka mogu dostaviti u roku od tri dana.
Prema izjavi Sime Matića, direktora Žitovojvodine, oni su se žalili i na samo pokretanje postupka, dok direktorka Komisije Mišković-Vukašinović smatra da su poslali žalbu kao da je protiv njih već doneto rešenje (pa procenjuje da će Savet odbaciti spomenutu žalbu i pristupiti utvrđivanju činjeničnog stanja).
Matić ističe da je Žitovojvodina još početkom juna javno ocenila da će proizvodnja pšenice za domaće potrebe za ekonomsku 2006/07. godinu biti „jedva samodovoljna“ i da se uvoz na proleće 2007. godine ne može izbeći bez povećanja „robnosti“ – što bi se moglo postići samo obezbeđivanjem premije od dva dinara za svaki kilogram „prodate pšenice“. I taj stav je iznet posle javno iznetih primedaba da „mlinari i špekulanti ćute“ a žetva je na pragu.
PREPORUKA: No, tada je, umesto argumentovane rasprave, od Ministarstva za poljoprivredu došla prijava za monopolsko ponašanje (samo protiv Žitovojvodine u Novom Sadu, ali ne i protiv Žitozajednice u Beogradu koja ima identičan stav). Pri tom je ministar svoj osuđujući stav odmah plasirao u javnost i time dodatno pritisnuo Komisiju za zaštitu konkurencije – mada je meta prijave samo jedna preporuka, što se vidi i po tome što su sve članice samog poslovnog udruženja kupovale ovogodišnji rod po različitim cenama, u skladu sa tržišnim okruženjem i svojim planovima.
Sima Matić posebno naglašava da je preporučena cena Žitovojvodine za pšenicu roda 2006. godine, od neto devet dinara po kilogramu ili 113 evra po toni, „najviša cena koju za pšenicu plaća neka mlinska industrija u Evropi, a da je istovremeno to najniža ukupna cena koju dobijaju paori u Evropi, jer samo oni od svoje države za proizvodnju ne dobijaju nikakav podsticaj“. Uostalom, kaže Matić, kako se kao kartelska cena može okarakterisati ona cena koja se javno preporučuje Vladi Srbije?
U žalbi Žitovojvodine navode se razlozi zbog kojih to udruženje smatra da njihova preporuka nikako ne može biti označena kao narušavanje konkurencije. Prvo, u Srbiji ima 100 mlinova od kojih većina pšenicu kupuje u Vojvodini (90 odsto), što znači da na tom tržištu nije moguće ostvariti dominantan položaj 12 otkupljivača (nijedan mlin zasebno ne drži ni približno pet odsto ukupne tražnje). Kad bi mlinovi imali kartelski sporazum, oni ne bi dozvolili da cena brašna u poslednje dve godine padne sa 19 na 15 dinara za kilogram (koji je to drugi strateški proizvod u to vreme pojeftinio) itd. Na kraju žalbe Žitovojvodine ističe se da je apsurdno voditi borbu protiv navodnog dominantnog položaja 12 mlinova koji su u ovom poslovnom udruženju, dok tržištem Srbije zapravo dominira „siva mlinarska zona“ koja samelje 350.000 tona godišnje (mimo očiju poreznika) – a to je trećina godišnje meljave.
Posle jednogodišnje intenzivne kampanje Udruženja mlinara Žitovojvodina Vlada Srbije je na svojoj poslednjoj sednici donela uredbu o obeležavanju brašna u prometu, čime će se „zavesti red u mlinarstvu i pekarstvu Srbije“. Ukratko, najkasnije od 1. novembra ove godine, svako pakovanje brašna moraće da bude obeleženo markicom koju emituje država.
Pomoćnik ministra trgovine Srđan Srećković kaže za „Vreme“ da će se obeležavanje brašna sprovoditi slično kao što je slučaj sa akciznim markicama za duvan, s tim što to ne znači da će se na brašno akciza plaćati. „Mlinari i uvoznici brašna će u Ministarstvu poljoprivrede ‘zaduživati’ markice i na osnovu njih plaćati porez na dodatu vrednost.“ Markice će, veli, štampati Zavod za izradu novčanica, od falsifikovanja će biti zaštićena hologramom i svaka će koštati 19 para, bez obzira na koju količinu glasi, jedan, trideset, pedeset ili koliko god kilograma, a sve „neobeleženo“ brašno koje bude zatečeno u prometu biće oduzeto; prekršilac, bio on mlinar, prevoznik ili pekar, biće kažnjen novčanom kaznom od 100.000 do 500.000 dinara, a za ponovljeni prekršaj, pored „udarca po džepu“, prekršioca očekuje i zabrana obavljanja delatnosti u trajanju od šest meseci do godinu dana. Kontrolu će u mlinovima i pekarama obavljati tržišna inspekcija, a u transportu saobraćajna policija, na isti način kao što se „love“ šverceri drva za ogrev.
Prema podacima Poslovne zajednice Žitovojvodina, koja okuplja većinu industrijskih mlinova, u Srbiji se za ljudsku ishranu utroši 1.150.000 tona pšenice godišnje, ali se statistički registruje meljava svega 750.000 do 800.000 tona. U mlinovima Žitovojvodine samelje se više od 600.000 tona, a onih 350.000 do 400.000 tona je u „sivoj zoni“. Prevedeno u dinare znači da je oko četiri milijarde dinara van „regularnih tokova novca“, odnosno nije oporezovano. „Uvođenjem evidencionih markica za brašno trebalo bi da bude ukinuto to sivo tržište brašna“, rekao je u razgovoru za „Vreme“ Zdravko Šajatović, pomoćnik direktora Žitovojvodine.
Šajatović kaže i da se godišnje u Srbiji potroši oko 590.000 tona hleba, a od toga, tvrdi, u legalnom prometu vidljiva je tek trećina. Opet prevedeno u dinare, to znači da one četiri milijarde, kada ih „okrenu“ pekari, narastu na preko 10 milijardi dinara neregistrovanog prometa. Kako je PDV na pekarske proizvode osam odsto, proizlazi da je vrednost ove uredbe 800 miliona dinara ili 10 miliona evra i to samo u slučaju da se od tog brašna pekao hleb: kroz pecivo se brašno mnogo bolje valorizuje nego kroz hleb, zarada je na pecivu mnogo veća, time i utaja. Na meti ove uredbe su, dakle, mali mlinovi i pekare, koje izbegavanjem poreza potkradaju državni budžet i nelojalna su konkurencija velikim.
„Nije reč o brašnu u maloprodaji, jer i sada sve što dođe do maloprodaje legalno je“, tvrdi Srećković. „Ovde je reč o brašnu koje stiže do pekara direktno iz mlinova, manjih ili većih, a koje se nigde ne evidentira.“ Objašnjava da pored proizvođača pšenice koji je seju na površinama merenim desetinama i stotinama hektara i prodaju je na tržištu, ima i mnogo poljoprivrednika koji pšenicu gaje za svoje potrebe na malim površinama, od hektar ili dva. Ovi prvi žito prodaju industrijskim mlinovima, ili je skladište u njihovim silosima, dok ovi drugi meljavu pšenice u lokalnom mlinu plaćaju „ušurom“, a eventualni višak, ako ga imaju, prodaju mlinarima za keš. To je ono brašno koje se nigde ne evidentira i koje, po pravilu, završava u pekarskim zanatskim radnjama, opet za keš.
„Ja nemam šta drugo da uradim sa brašnom od ušura, sem onog što se u kući potroši, nego da ga prodam“, kaže za „Vreme“ vlasnik mlina iz jednog sela podno Suvobora. „Od mene najčešće brašno kupuju seljaci koji pšenicu nisu sejali ne samo zato što je jeftinije već zato što je i bolje od onog u prodavnici.“
Objašnjava da kad žita iz okoline nedostane, on se zaputi u Srem i kupi ga tamo gde ga svi kupuju: u silosu i po ceni koju svi plaćaju. Kaže da snabdeva i pekare, da PDV ne plaća jer nije obveznik, ali da to ne znači da je država tom trgovinom zakinuta, jer porez naplati pekaru. „Ne vidim po čemu sam sad ispao nelojalna konkurencija, kad plaćam sve: i bogu božje, i caru carevo.“
Zaključuje da je uvođenje ovih markica samo komplikovanje „papirologije“ sa samo jednim ciljem – gušenje malih mlinova: „U Srbiji ima mnogo više mlinova nego što je potrebno, pa je konkurencija velika. Njih to ‘žulja’ što postojimo i radimo, što ‘po kili brašna’ ja zapošljavam manje radne snage, što nemam sekretaricu, šofera i noćnog čuvara i što rmbam od jutra do sutra, pa je moje brašno jeftinije od njihovog. Tako, ja ispadoh kriv što su njihovi kapaciteti nepopunjeni a, u stvari, tako je jer nema dovoljno žita za sve, a to je opet jer seljaku neće da plate njegovo, pa zato seljak seje samo koliko mu je potrebno za kuću i ušur.“
Obeležavanje brašna, po pomenutom Šajatoviću, povećaće broj obveznika PDV-a: „Velika većina pekara plaća paušalni porez jer, tobože, imaju godišnji promet manji od dva miliona dinara. Ovom uredbom će biti prinuđeni da evidentiraju ulaz brašna u proizvodnju, pa će im prikrivanje prometa biti veoma otežano.“ Isto, kaže, važi i za mlinare koji ih snabdevaju: velikim kaznama poduprta obaveza obeležavanja svakog proizvedenog kilograma brašna pokazaće koliki im je promet, na njega će morati da plati porez.“ Ergo, proizvod će mu biti skuplji, time manje konkurentan. Cilj ostvaren.
Povodom uredbe o obeležavanju brašna, u Ministarstvu poljoprivrede kažu da su markice za brašno već uvedene u svim nama susednim državama, da suzbijanje sivog tržišta svakako znači više para u državnoj kasi i da će blagotvorno uticati na podizanje konkurentnosti mlinara koji posluju legalno, te da će, kažu „valjda“, mlinari imati mogućnosti da (najzad) pšenicu od proizvođača otkupljuju po realnim cenama.
Zoran Majdin
