Protiv straha se ne bori u četiri zida

Nekoliko meseci nakon što je Vukašin Obradović odlučio da napusti funkciju predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije, na čelo NUNS-a

došao je Slaviša Lekić – novinar sa stažom dugim 35 godina, urednik „Statusa“ i „Reportera“, kolumnista i saradnik više medija i autor brojnih dokumentarnih emisija i filmova, knjiga i publikacija.

Kad je u subotu 25. marta izabran za predsednika većinom glasova članova okupljenih na izbornoj skupštini, Lekić je istakao da nastavlja misiju svog prethodnika, uz manje razlike: „Neće biti brže, jače, bolje, kao što slušamo ovih dana, ali će biti bučnije i žešće.“ To je verovatno i jedan od mogućih odgovora na ono što su bile glavne teme novinarskih krugova u periodu neposredno pre izbora – kompleksnost problema s kojima će se novi predsednik suočiti, stanje profesije, ali i tretman koji NUNS ima u nekim medijima. „Kad je devedesetih postalo očigledno da istinito, pravovremeno i objektivno javno informisanje nestaje, nastalo je Nezavisno udruženje novinara Srbije. Skoro dve i po decenije kasnije, mi ponovo vodimo iste borbe, za iste kote: slobodno novinarstvo, unapređivanje etičkih standarda i dostojanstvo profesije“, objašnjava Slaviša Lekić u razgovoru za „Vreme“.

„Ovo što danas živimo, ne samo mi kao profesionalci, već društvo generalno, jeste jedno jako ružno vreme. To nije ni mećava, ni nevreme, pa da možemo stati sa strane ili se skloniti pod neku strehu i sačekati da prođe kijamet. Ovo je, što kaže jedan moj prijatelj, ‘vreme za dža ili bum’! Ne ‘bu’, već – bum! Vreme je za fajt, ne na ulici i ne po ‘makedonskom’, ‘ukrajinskom’ ili ‘naprednjačkom’ scenariju, već za ozbiljnu borbu idejama, tuču za povlačenje granice između demokratije i provalije, akciju za zaštitu profesionalnog i ljudskog dostojanstva.“

„VREME„: Najavili ste „restart“ udruženja. Protiv čega NUNS u ovom trenutku mora da se bori?

SLAVIŠA LEKIĆ: NUNS se mora boriti i protiv loše reputacije novinara, a paralelno sa tim i za stvaranje društva u kome javna kritička reč ne povlači neminovno i posledice. Ljudi danas od novinara očekuju da budu ono što oni sami nisu: i istinoljubivi i hrabri i da zastupaju javni interes. NUNS ima i obavezu i pravo da javnost edukuje da smelost i kritika nisu samo posao novinara, već svih nas.

Baš kao što je nekad bilo neophodno boriti se za prava na obrazovanje, lečenje ili penzije, danas se iznova treba izboriti za prava i slobode za koje smo mislili da smo ih osvojili. Vukašin Obradović, koga sam nasledio, uspešno je odolevao nimalo naivnim napadima na udruženje, ali i na sebe lično, i razumem da ga je to potrošilo. Ja sam pred izazovom da iste ciljeve ostvarujem uz drugačiji pristup: restart NUNS-a podrazumeva aktivistički pristup problemima, veću energiju i žešći i efektniji nastup. Neće biti lako, ali ljudi koji su mi dali poverenje veruju da mogu, a ja znam da želim i mogu. A znate kako se kaže: teško je kad se mora, lakše je kad se želi.

Nakon bezuspešnog pokušaja da uđe na konferenciju za novinare Nataše Jeremić, Dragan J. Vučićević je novinarska udruženja optužio za „dvostruke aršine“ koje imaju prema novinarima. Ima li takvih aršina? I ko zapravo može da računa na podršku NUNS–a?

Najgadnija srpska kletva odavno više nema veze sa zatiranjem semena. Sad, kad neko hoće da ti ogadi život, prokune te: „Dabogda ti Dragan J. Vučićević došao na konferenciju za medije!“ Poslednjih nedelja stvari se toliko usložnjavaju, da mi se čini kako ćemo žaliti za onim lepim vremenima kad je DJV samostalno izvodio sulude desante na medija-centre i glumio Neočekivanu Silu Koja Se Iznenada Pojavljuje i Rešava Stvar: sada je dobio ozbiljno pojačanje u Gordani Uzelac, Sanji Prlji i Lidiji Zarić, trilingu koji nikad neće biti ni u predvorju profesije, a već je uzurpirao i novinarski poziv i frekvencije i stupce.

NUNS-u je strana situacija „dvostrukih aršina“ i ostaje veran standardima kojih se odavno drži: osoba koja izmišlja, nije novinar već lažov; osoba koja falsifikuje, nije novinar već kriminalac! Takvom profesionalnom škartu nema mesta tamo gde se obavlja novinarski posao! Konkretna situacija je upravo to: klasičan primer zle namere koja mutira u ekstremnu krajnost – oni koji ruiniraju novinarski poziv, evoluiraju u žrtvu! Budalaština.

Tabloidizacija je u poslednjih nekoliko godina postala jedna od glavnih tema na medijskoj sceni. Kako i da li je uopšte moguće obaviti „detabloidizaciju„? Kako umanjiti uticaj tabloida i na čitaoce i na urušavanje profesionalnih standarda u drugim medijima?

Mene je mučno „impresionirao“ spisak redakcija koje su „osudile pritisak Jeremića na medije“, koje predvodi „Informer“, pogotovo što su se tu, bez ikakve, makar i naknadne, pojedinačne ograde, našli i novinari „Politike“, ali sam bio blago šokiran završnom rečenicom iz tog saopštenja koja glasi: „Kome se ne sviđa šta piše u novinama, ne mora da ih kupi, kome se ne sviđa šta je na programu, može da promeni kanal…!“

Medijski sistem u Srbiji, ovakav kakav je, jedan je od najneodgovornijih društvenih entiteta, a politička arena, ovakva kakva je sada, fenomenalan je ambijent za „žutare“ koji su u stigmatizovanju toliko ekstremno surovi da se čak i ja zapanjim, a mene je teško šokirati.

Pazite, nije samo u Srbiji zaživela tabloidna kultura koja promoviše tračeve, glasine, afere i skandale. Ali, nigde kao u Srbiji nije tako zaživeo jedan gotovo savršen koncept linčovanja i medijskog čerečenja onih koji ne misle isto kao vladajuća nomenklatura. Ovde više uopšte nisu u pitanju trka za senzacijom i diktat profita: iza skoro svake priče u tim tabloidnim kontejnerima krije se politička pozadina. Samo očekujem da jednog jutra, umesto fotografija raznih svetaca, uz primerak tog smeća ne počnu da poklanjaju i noževe. Plastične, nema veze, duže traje kad kolješ.

Više nije u pitanju tabloidizacija medija, već tabloidiotizacija Srbije, a to prevazilazi ingerencije novinarskih i medijskih udruženja: ti „mediji“ ne reaguju na kolegijalne kritike, ne obavezuju ih stavovi Saveta za štampu, ignorišu sudske postupke. Vreme je za akciju države i, za početak – porez na šund. Ali kako, kad država sve to ohrabruje!

Regulatorno telo za elektronske medije ove godine ne priprema izveštaj o ponašanju emitera tokom predizborne kampanje, a izveštaj za prošlu godinu nije objavilo. To je pritom samo jedan u nizu problema s ovim telom. Kakav bi, po vama, trebalo da bude stav NUNS–a prema REM–u?

Ovde je tolika inflacija događaja na dnevnom nivou da cenim kako se malo ko seća kad su pre godinu i po dana čak tri televizije sa nacionalnom frekvencijom uživo prenosile sedmi, jubilarni rođendan SNS-a. Iako je i slepcu bilo jasno da se radi o flagrantnom kršenju pozitivnih propisa, REM je odbacio NUNS-ovu prijavu, a onda i prijavu Saveta za borbu protiv korupcije, sa obrazloženjem da REM nije „sveta katolička inkvizicija“ koja će da spali one u koje se „upire prstom“! Odluka da ne naljute stranku zbog koje su televizije prekršile propise doneta je – jednoglasno.

U tom sudaru „šutog“ i „rogatog“, NUNS i Savet su se povukli, a onda je NUNS, pride, zbog loše komunikacije sa UNS-om, dozvolio luksuz da novinari dva naša najveća novinarska udruženja ostanu bez predstavnika u REM-u, najvažnijem telu za regulisanje rada elektronskih medija u narednih pet godina.

Nemam iluzija da bi taj naš „delegat“ doprineo zaokretu u radu REM-a, koji je iz saziva u saziv sve manje profesionalan, sve manje hrabar i sve manje etičan. Tome svedoči i odluka da, iako je to jedan od njegovih najvažnijih obaveza, REM odustaje od nadzora nad radom emitera tokom predizbornih kampanja. Istovremeno, REM svojoj istaknutoj članici ustupa prostor na zvaničnom sajtu, odakle ona, kao da je na svom Fejsbuk profilu, preti novinarima – privatnim tužbama, što samo svedoči da REM nije ni samostalna ni nezavisna ni regulatorna organizacija, da ne doprinosi unapređivanju kvaliteta i usluga elektronskih medija, ne doprinosi razvoju slobode mišljenja i izražavanja, ne radi ni na zaštiti interesa javnosti, i zato NUNS s pravom insistira na kolektivnoj ostavci ovog nefunkcionalnog partijsko-parazitskog tela.

Sva istraživanja pokazuju da je medijsko izveštavanje tokom predizborne kampanje vrlo pristrasno i da je Aleksandar Vučić u medijima mnogo pozitivnije i mnogo više prikazan od svih ostalih predsedničkih kandidata. Mnogi od kolega koji potpisuju priloge i uređuju vesti kojima se ovih dana krše zakoni i Kodeks novinara Srbije, jesu članovi NUNS–a. Šta će i da li će udruženje preduzeti išta s tim u vezi?

U društvima tranzicije, kakvo je naše, evidentan je nizak stepen svake, pa i medijske kulture, manifestovan kroz oštre konfrontacije pojedinaca i grupa na svim nivoima. Ovo, međutim, što se dešava u Srbiji, više nije stvar dobrog ukusa. Ovo čak nije ni stvar ukusa, uopšte: novinari koji veličaju vođu, surovi su profesionalci, podojeni Kodeksom, svi ostali, posebno NUNS-ovci, targetirani su kao plaćenici i mrzitelji, izelice luksemburških sendviča, kolektivni članovi nevladine organizacije „Žuta Ološ Elita“!

Ako i ima naših članova u tim bot-kolegijumima i redakcijama, to je zanemarljiv broj. Što problem ne čini manjim, jer podaništvo i autocenzura jesu početak kraja slobodnog novinarstva. Nikad gore okolnosti u kojima mediji danas funkcionišu ne mogu biti opravdanje za to.

Neka ih ne zavarava izostanak lustracije, onomad: NUNS je naučio lekciju, dobio je po prstima i garantujem da će lustracija jednom pročistiti naše špalire. Ovi se neće provući poput Ratka Dmitrovića i njegovih saboraca iz devedesetih.

Dmitrović je, sarkastično doduše, čak i pozdravio vaš dolazak na čelo udruženja, spočitavajući vam pritom način izražavanja.

Dmitrović u drugi plan potiskuje suštinu našeg spora i pokazuje svu frustraciju čoveka koga s punim pravom uzimam za sinonim govora mržnje u medijima iz devedesetih godina. Pa i danas. I sad taj čovek meni prebacuje korišćenje neprikladnih reči, a polovinu od tih koje navodi, uzgred, ni u kafani ne praktikujem. I to on, koji je krajem devedesetih, na naslovnoj nedeljnika „Argument“, objavio reči: „Osvetiću se Slavku Ćuruviji kad-tad!“

Slavko Ćuruvija je mrtav, autor tih reči danas je premijer Srbije, a vlasnik „Argumenta“ je zastupnik premijera i Vlade Srbije u Kompaniji „Novosti“.

Toliko o rečima i njihovoj težini.

Ideja o ujedinjenju sa Udruženjem novinara Srbije već je postala opšte mesto. U svom programu za „restart NUNS–a“ ističete da stav prema toj zamisli mora ostati negativan. Zašto tako čvrsto odbijanje?

Ideja o ujedinjenju se začela u glavama onih koji su mudro primetili da će posle sudskog spora o vlasništvu nad Domom novinara, koji je rešen u korist NUNS-a, UNS faktički ostati na prosjačkom štampu. Tu udicu nismo progutali.

Kompromisa nema ni kad je reč o prošlosti UNS-a i njegovoj odgovornosti kad su u pitanju širenje govora mržnje i ratnohuškačko novinarstvo. O svemu ostalom, da je sreće, moglo bi se i moralo razgovarati. Ali izgleda da nema sreće, i sve se teže razgovara, možda i zbog toga što se zapatilo jedno nezdravo rivalstvo, ne ono „grobara“ i „delija“ ili „četnika“ i „partizana“, već ono koje najviše podseća na „ljubav“ između Francuza i Nemaca i to 1945. godine.

Ovih dana se, recimo, odvija jedna čudna priča: u tim koji radi na izradi nove Medijske strategije, Nino Brajović, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja, nekadašnji čelnik UNS-a, kooptirao je Ljilju Smajlović, sadašnju predsednicu UNS-a. I to – „ispred medijskih udruženja“, iako o tome pojma nemaju ni NUNS, ni ANEM, ni Lokal press, ni Asocijacija medija… Uradili su čak i Zakon o informisanju, pre nego je završen rad na Medijskoj strategiji, što je svojevrstan nonsens. Nama iza leđa pripremili su i dva „rešenja“ za Tanjug, firmu koja ne postoji!

Partneri tako ne funkcionišu!

Otvoreno ste podržali jednog predsedničkog kandidata na predstojećim izborima, baš kao i mnoge naše kolege. Kako odgovarate onima koji tvrde da to nije u skladu s novinarskom etikom i da bi novinari morali da budu nepristrasni?

Nas ovde gde smo nisu doveli samo Vučić i SNS, sa svojim satelitima, već indiferentnost i strah. Strah nas nije zakovao za dno, potisnuo nas je ispod dna. Biti danas javno ravnodušan znači, pre svega, biti – sebičan, pa i nečovečan, ako hoćete. Ja se protiv straha ne mogu, kako to novi bonton propisuje, boriti u svoja četiri zida, i prosto sam osećao i ljudsku i profesionalnu obavezu da budem na strani ljudi kojima je nešto drugo važnije od straha. Zato sam potpisao Apel i podržao Sašu Jankovića.

Onog trenutka kad sam se kandidovao za predsednika NUNS-a, sebi sam nametnuo hibernaciju, a onda sam inaugurisan i u blenta, to vam je sinonim sa starogrčku reč – idiot, kome je presuđeno da mu je dnevna politika dozvoljena samo u ona famozna četiri zida. Što ne znači da se sutra neću tući sa Sašom Jankovićem za ostvarivanje prava profesije, isto onoliko koliko bih da je na tom mestu Aleksandar Vučić!

Mogu li još nešto da izjavim za „Vreme“?

Izvolite.

Milošević je imao krvave ruke. Ovaj ne ubija. Zasad!

To ste ovde jednom već izjavili. Na koga mislite ovog puta?

Na Ivicu Dačića!