Proročanstvo sa raskrinkavanjem

U petak uveče, ničim izazvan, ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović, govoreći nešto o hrvatskom naoružavanju u TV Dnevniku, skrenuo je s teme i ubacio dve-tri rečenice o nečemu sasvim drugačijem. Evo šta je rekao: „Raspolažemo podacima da će nekoliko lica pokušati da lažnim prijavama protiv Ministarstva unutrašnjih poslova tvrde lažno da su praćeni neki novinari u Republici Srbiji. Jedna novinarka, koja je novinarka još iz vremena Slobodana Miloševića, dakle duže vreme novinarka u Srbiji, kazaće da je navodno praćena i to treba da se uskoro, za narednih nekoliko dana… Predstavnik jednog novinarskog udruženja, neću reći kojeg, treba u javnosti da se pojavi i da to kaže kao jednu skandaloznu stvar, iako ne postoje nikakvi dokazi niti se to ikada dogodilo.“ Dodao je da će zbog toga reagovati tužilaštvo, sprovešće se procedura i institucije će da urade svoj posao.

foto: fonet

„OVI NISU NORMALNI„: Ova nadasve zanimljiva izjava pala je u petak uveče 8. januara 2016. Njoj su, međutim, prethodili određeni događaji na koje ćemo skrenuti pažnju. Naime, dana 30. decembra 2015. pisarnici Tužilaštva za organizovani kriminal predata je i tamo zaprimljena (pod brojem KTP 978/15) krivična prijava protiv ministra unutrašnjih poslova dr Nebojše Stefanovića i sekretarke Uprave kriminalističke policije (u vreme izvršenja krivičnog dela bila je zamenica šefa kabineta ministra) Dijane Hrkalović. Prijavu je podneo radnik MUP-a Srbije, čije ime nećemo pominjati, poštujući zakon i novinarski kodeks. Ukratko: podnosilac prijave tereti dvoje okrivljenih za krivična dela zloupotrebe službenog položaja, trgovinu uticajem, uništenje i oštećenje tuđe stvari (državne imovine), a radi sprečavanja i ometanja dokazivanja, kao i za kršenje Zakona o tajnosti podataka.

Opet ukratko: prema tvrdnjama iz dotične krivične prijave, građanka čije ime takođe nećemo pominjati iz istih obzira, novinarka po zanimanju, izašla je 3. decembra 2014. u 09.38 časova iz svog stana (ni adresu ne pominjemo iz istih razloga) i malo dalje ušla u zeleni taksi udruženja „Pink“, da bi se odvezla u nepoznatom pravcu. Radnici MUP-a koji su „vršili opservaciju“ „u cilju upoznavanja navika, kontakata i osobina predmetne“ zapazili su i kako je „ista“ bila obučena, u šta opet nećemo ulaziti jer nije važno. Ti radnici su kasnije, u periodu od 15 do 19.15 časova, novinarku očekivali ispred sedišta određene novinsko-izdavačke kuće, pa kako je dotle nisu uočili, otišli su.

Sutradan, 4. decembra 2014. oko 10.30 časova, podnosilac krivične prijave primetio je da je iz kolor štampača u njegovoj kancelariji u MUP-u Srbije izašao neki dokument. Dokument formata A4, u boji, nije imao ni zaglavlje, ni broj, ni datum, ni oznaku organizacione jedinice, a ni potpis. Imao je naslov: „Izveštaj u vezi izvršene opservacije“ i podnaslov „Predmet“, uz lične podatke dotične novinarke; sadržaj smo već prepričali. Taj štampač dele dva računara u istoj kancelariji: podnosiočev i njegovog kolege, kojega on imenuje, kao i još jednog kolegu koji povremeno radi na njihovim računarima (ni njih nećemo imenovati).

Tu sad nastaje situacija krajnje neprijatna, kako je opisuje podnosilac krivične prijave: vidi se da nije reč o regularnom dokumentu koji bi odgovarao propisima o kancelarijskom poslovanju MUP-a; da ne postoje oznake organizacione jedinice, oznake delovodnog broja predmeta, kao ni potpis onoga ko ga je sačinio. Osim toga, podnosilac naglašava i da je reč o zadiranju u privatnost osobe koja se prati. Podnosilac prijave, koji je ranije radio na slučajevima novinara Ćuruvije i Pantića, kaže da se zabrinuo za dotičnu novinarku: gde će mu duša ako joj se – daleko bilo! – nešto desi? Podnosilac donosi odluku: slika dokument svojim mobilnim telefonom i onda ga – zbog nečega – uništava u rezaču za papir. Slika je priložena uz krivičnu prijavu, kao i tehnički podaci iz telefona o njoj. Sa time upoznaje svog šefa, koji kaže da „ovi nisu normalni“, da napravi zabelešku i preda mu je, a on će je odneti Dijani Hrkalović. Podnosilac prijave to odbija, jer smatra da upravo ona stoji iza cele priče.

Umesto toga, podnosilac prijave potražio je prečicu do ministra. Kaže da se, preko neke lične veze, 10. decembra 2014. sastao sa ocem ministra Stefanovića i predao mu dokument, s porukom da se rade zloupotrebe i da vodi računa o ugledu svom i Ministarstva. Međutim, već 15. decembra 2014. događa se nešto drugo. Podnosilac prijave kaže i to dokumentuje da je stigla naredba Kancelarije za nacionalnu bezbednost da se zamene postojeći hard-diskovi na računarima dotične organizacione jedinice i da se stari unište. Raspitivanje među kolegama, kaže, pokazalo je da takvog naređenja nema. Onda pada naređenje da se unište i tri štampača koje je koristila dotična organizaciona jedinica, što se javlja kao nejasno. Neko je, očito, pomislio da su u memorijama štampača sačuvani štampani dokumenti, neko ko pojma nema o elementarnim funkcijama računarske tehnologije. Podnosilac kaže da sluti i ko bi to mogao biti, ali nema veze. Bilo kako bilo, istoga dana mehanički je uništeno devet hard-diskova (bušenjem) i tri štampača (ne znamo kako, bila je predlagana macola). U svojoj krivičnoj prijavi podnosilac pominje ime još jednog novinara (bez detalja), ali i svoju osnovanu sumnju da je grupa njegovih kolega iz dotične organizacione jedinice „radila“ na stotine građana ilegalno i neformalno; kao iskusan informatičko-komunikacijski stručnjak zapazio je veliki broj ulazaka u bazu podataka MUP-a.

Više od godinu dana kasnije, 30. januara 2015, on podnosi pomenutu i ukratko prepričanu krivičnu prijavu. Zašto sa tolikim zakašnjenjem – mi ne znamo; nismo (još) pitali. Deluje malo sumnjivo; ima ko misli da je to čin osvete, jer da podnosiocu preti premeštaj na manje plaćeno mesto, ali o tome kasnije; sad – gde smo, tu smo.

MINISTAR IZ DOBA VUČIĆA: Tu se treba vratiti na početak i povod ovoga teksta: kako se i zašto desilo da ministar unutrašnjih poslova Stefanović dr Nebojša izleti na nacionalnoj televiziji sa izjavom koja nije logična, nije taktički i politički umesna ni opravdana? To njegovo nezgrapno i ne baš najpismenije proročanstvo samo je donekle pogodilo: nikakva novinarka nije još kazala da je bila praćena; a i kako će, jadna, kad pojma o tome nije imala – dok nije videla ovu krivičnu prijavu? Još se (utorak veče) nije javila da kaže kako je „navodno praćena“. Uzgred: ministar je osetio potrebu da je opiše kao „novinarku još iz vremena Slobodana Miloševića“. Šta je hteo da kaže? Ima nas onoliko iz „vremena Slobodana Miloševića“, pa šta? Ja sam bio novinar još za života Josipa Broza Tita, pa šta? Uostalom, njegov premijer Aleksandar Vučić bio je ministar informisanja „iz vremena Slobodana Miloševića“, pa šta? To da će se – čim bruka pukne – javiti i „predstavnik jednog novinarskog udruženja“, znamo kojeg, nije neko proročanstvo: čoveku je to u opisu radnog mesta. Konačno, otkud ministru ideja da će neko tužilaštvo uopšte postupati – osim ako ne postupi tužilaštvo koje je krivičnu prijavu primilo – u šta sumnjamo?

Imamo, dakle, novi slučaj „državnog“ ili „moždanog“ udara. Prorok Nebojša, čak i bez pomoći poligrafa, unapred zna ko će šta reći i da svi lažu. Odakle zna? Za njega radi tridesetak hiljada policijskih službenika raznih nivoa ovlašćenja, uključujući tu i u okviru Kabineta smešteno i ušuškano Odeljenje za poslove bezbednosti, iz kojega je – tvrdi se u krivičnoj prijavi – i potekao sporni dokument o opservaciji dotične novinarke. Po formacijskom ustroju, ovo Odeljenje bavi se pre svega zaštitom tajnosti i bezbednošću Ministarstva. Dobro, svaka čast, neka njih.

Ali, odakle ministru proročansko nadahnuće i neodoljiva potreba da ga podeli s nama? Što se prvog dela pitanja tiče, odgovor je najverovatnije sasvim banalan, kako to već biva u ovakvim skandalima: krivična prijava smesta mu je dostavljena tu oko Nove godine. Onda se on uznemirio, jer mu ranije nisu bili rekli – ako nisu. Potreba da se nepotrebno izleti na televiziji najverovatnije potiče od informacije da je podnosilac prijave stupio u kontakt sa određenim novinarima, od kojih je Vukašin Obradović, „predstavnik jednog novinarskog udruženja“, tek jedan. Znamo da ih je bilo više. Za neke znamo da ih slučaj nije zanimao; možda su bili upozoreni, možda nisu. Ne znamo, ali bilo je vremena za protivmere, kao što ćemo sada videti.

KONTROLA ŠTETE: U subotu 9. januara 2016, Vukašin Obradović, u posedu krivične prijave, saziva za ponedeljak 11. januar 2016. sastanak Izvršnog odbora NUNS-a i pres-konferenciju u Medija centru za 13 časova. Odlučili su da idu u javnost. Ta je pres-konferencija bila nadasve zanimljiva: pojavio se, naime, Dragan J. Vučićević (znate ko je) i šezdeset minuta nije zatvarao usta, dobio reč ili ne, svadljivo prekidajući druge govornike, dobacujući iz sale koješta i – očigledno – s namerom da tu pres-konferenciju minira i obesmisli. Kao prvo, otkrio je identitete dotične novinarke i podnosioca prijave, pomenuvši za podnosioca pogrešno prezime, ne bi li od Vukašina Obradovića izmamio demanti. Nije mu uspelo. Onda je udario da osporava navode iz krivične prijave, iako mu je više puta bilo rečeno da to nije bitno; da je bitno kako je ministar unapred znao šta će mu njegova proročka duša reći. Koleginice i kolege (naše, ne njegove) lepo su mu objašnjavali da će s krivičnom prijavom na kraj izlaziti tužilaštvo, a da nas zanima nešto drugo; uzaman. Priznao je da je (na njegovu žalost) bio član NUNS-a, ali da sada (na naše olakšanje) više nije; Vukašina Obradovića prozvao je iz sale zbog nekog sastanka u „Maderi“ (što je daleko van teme); koleginicu iz spornog dokumenta olajavao je pred svima (posle će ga urednik „Kurira“ pakosno podsetiti da je upravo ona bila njegova uzdanica u nečemu što se zvalo „Press“, gde je on bio glavni urednik). Zna se, međutim, da je dotična novinarka bila napadana novembra 2014. u izvesnim e-medijima zbog izveštavanja o atentatu na Milana Beka. Vučićević je postavljao pitanja o tome kako to policajci peške prate dotičnu novinarku, a ne u automobilu za koji podnosilac prijave kaže da ga je dužio kao službeno vozilo i da su ga kolege povremeno koristile – ali ne i tog dana.

Kontroli štete pridružio se sutradan i izvesni g. Pantić iz Službe za odnose s javnošću MUP-a: kaže da je on obavestio ministra o predstojećem skandalu i da je to doznao od nekog novinara.

Bilo kako bilo, da ministar Stefanović nije izvalio to što je izvalio tog 8. januara 2016, niko danas ne bi bio nimalo pametniji niti bi postavljao kojekakva suvišna pitanja. Krivična prijava završila bi u nekoj fioci Tužilaštva za organizovani kriminal („Nema mesta krivičnom gonjenju“); novinari ne bi imali sjajan povod za opet kojekakva pitanja; sve bi se bilo zaboravilo uskoro i Dragan J. Vučićević bavio bi se drugim poslima.