Propuštena prva lekcija

Na jedan rat, na jednu bitku, različito gledaju oni koji su dobili i oni koji su izgubili. Na istoriju u celini takođe se različito gleda: jedni u njoj vide samo ratove i bitke, a drugi prednost daju otkrićima, rastu i civilizacijskom progresu.

Istraživanje javnog mnjenja o tome koliko građani Srbije poznaju istoriju i koje stavove zauzimaju prema događajima iz prošlosti, sproveo je Beogradski centar za ljudska prava u saradnji sa Ipsos Stratedžik marketingom. Cilj je bio ukazivanje na snagu predrasuda i zabluda u razumevanju prošlosti, koje se po pravilu lako zloupotrebljavaju u političke svrhe.

RUPE U ZNANJU: Prema rečima direktorke istraživanja dr Svetlane Logar, anketiranje je realizovano u martu ove godine, na slučajnom reprezentativnom uzorku od 1086 punoletnih građana Srbije. No, nakon analize rezultata zaključci su bili neočekivani i samim stručnjacima, istoričarima. Građani Srbije, prema tim rezultatima, ne vole istoriju, ne poznaju istoriju, ni svetsku ni nacionalnu, etnocentrični su i do guše u iluzijama i mitovima.

Prvo, to znači da uprkos odomaćenom utisku da je istorija svuda oko nas, od pijace do Skupštine, te da su u Srbiji svi pomalo eksperti – anketa je pokazala suprotno. Na pitanje „Da li vas istorija interesuje“, odgovor „ne naročito“ dalo je 59,8 odsto ispitanika, a „nimalo“ 11,6 odsto, među kojima je bilo najviše mladih, što zbirno čini 71,4 odsto onih koje istorija ne zanima. Ostaje nedoumica da li su građani Srbije umorni od istorije, prezasićeni njome, ili je kriv loš školski sistem, loši udžbenici, pa ih istorija sve manje zanima ili ih uopšte ne zanima. Takođe, više od polovine ispitanika kaže da se oslanja na znanje iz škole, mada su rezultati pokazali da su najveći deo svog „znanja“ pohvatali u javnom govoru i u medijima. I pilot istraživanje je pokazalo da je u istorijskom obrazovanju veoma velik uticaj medija.

Stručnjacima je pre svega, bez obzira na visoko rangiran procenat tačnih odgovora, ipak zapanjujuć visok procenat neznanja iz opšte istorije. Da rođenje Isusa Hrista označava granicu između stare i nove ere, ne zna čak 45,1 odsto ispitanika, od čega je najviše starijih od 60 godina sa osnovnim i nižim obrazovanjem, glasača SNS-a i SPS-a (56 odsto). Ovaj podatak, kaže istoričarka mr Radina Vučetić, međutim, ne zna ni veliki procenat mladih (36 odsto), što dovodi u pitanje osnovna školska znanja i mimo religijskih, jer je pitanje računanja era, pitanje kojim počinje učenje istorije u školi. Propuštena prva lekcija u svemu, pa i u predmetu istorije, često je najveća i nenadoknadiva rupa u znanju. Neznanje se vidi i u drugim „opštim mestima“ svetske istorije. Ako bi se sabrali procenti pogrešnih odgovora na elementarna pitanja, to bi izgledalo ovako: kada su bili Balkanski ratovi ne zna 84 odsto ispitanika, kada je nastao islam ne zna 71 odsto, kada je bila Francuska revolucija ne zna 62 procenta, kada je otkrivena Amerika ne zna 44 odsto, kada je bila Oktobarska revolucija ne zna 41 procenat, a da je Drugi svetski rat trajao od 1939. do 1945 (a ne od 1941. do 1945) ne zna 62 odsto ispitanika.

MORE, TURCI: U istorijskoj svesti građana Srbije, doba Turaka odnosno „pet vekova“ osmanlijske vladavine još uvek dominira. Na pitanje o najznačajnijem događaju u istoriji Srbije, Kosovska bitka se bez premca, sa 22 odsto glasova, nalazi na prvom mestu, na drugom su ustanci protiv Turaka (11) i na trećem oslobođenje od Turaka/ropstvo pod Turcima (10). Takva razmera glasova, kaže istoričarka prof. dr Dubravka Stojanović, mnogo govori jer i kvantitativno pokazuje da se poraz dva puta više vrednuje od pobede, porobljavanje od oslobođenja. Čak ni „zlatna doba“, pa ni vreme Nemanjića, nisu dobila više od jednog procenta glasova u konkurenciji najznačajnijeg događaja, što daje dodatnu snagu „Turcima“.

Kao veoma zabrinjavajući podatak istoričari navode da su „Turci“ posebno ucrtani u istorijsku svest predstavnika najmlađe generacije. I pitaju se da li to znači da se taj mit obnovio u svojoj punoj snazi i da, u savremenoj Srbiji, ponovo postoji potreba za mitskim razgraničenjem vremena na pre i posle Turaka?

Ispitanici su dali jedan od najodlučnijih odgovora u celom istraživanju – čak 76 odsto njih zaokružilo je da period pod Turcima vidi kao „vekovni turski jaram“, dok je samo 23 odsto bilo spremno da prihvati umeren, racionalan odgovor da je tursko carstvo, kao i sva druga velika carstva, imalo periode uspona i padova. „Tako uravnoteženo formulisan odgovor ponudili smo jer bi njegovim zaokruživanjem ispitanici pokazali da su sposobni racionalno da misle čak i o najbolnijim temama“, objasnila je Dubravka Stojanović. Međutim, takav odgovor je gotovo trostruko nadglasan onim o „vekovnom jarmu“, koji je pak ujedinio sve ispitanike: za njega su glasali i muškarci i žene, i oni s osnovnim i oni s visokim obrazovanjem, i glasači SRS-a i LDP-a, i oni iz centralne Srbije i Vojvodine, svi veruju u turski jaram, a da ponuđeni racionalan i tačan odgovor ne može biti istinit.

S druge strane, opet zapanjujuće, ali svega 39 odsto građana Srbije zna kada je Srbija stekla nezavisnost posle oslobađanja od turske vlasti.

BOŽE PRAVDE: Odgovori na pitanje „koja je najznačajnija ličnost u istoriji sveta“ nedvosmisleno ukazuju na etnocentrizam, a ispitanici izgleda vide „svoje“ kao najznačajnije svetske faktore. Najveći procenat odgovora imaju: Nikola Tesla (21), Josip Broz Tito (10) i Adolf Hitler (8). Isus Hrist, na primer, ima tek pet odsto glasova, Ajnštajn dva, isto kao Lenjin i Gandi, dok su jedva po jedan odsto dobili, na primer, Kolumbo, Darvin, Njutn.

U prilog etnocentrizmu ide i to što 70 procenata ispitanika tvrdi da su Srbi naselili Balkan pre Hrvata (a ne da su došli u isto vreme); 40 odsto misli da je Crna Gora državnu nezavisnost stekla tek 2006. (a ne u XIX veku, u isto vreme kad i Srbija); 40 odsto smatra da je najveći procenat pismenih u Kraljevini SHS bio u Srbiji (a ne u Sloveniji); više od polovine „zna“ da je himna Kraljevine Jugoslavije bila srpska himna Bože pravde (a ne da je bila sastavljena od delova srpske, hrvatske i slovenačke himne); čak 73 odsto smatra da je manastir Hilandar u nadležnosti Srpske pravoslavne crkve (a ne Vaseljenske patrijaršije); trećina ispitanika misli da je prvi srpski univerzitet osnovan u vreme ili čak pre prvih univerziteta u Zapadnoj Evropi (a ne 800 godina kasnije).

Kako je moguće, pitaju se istoričari, da tako visok procenat građana misli da je Beogradski univerzitet stasavao zajedno sa univerzitetima u Bolonji, koji je osnovan 1088, Parizu 1090, Oksfordu 1096? Čuđenje je još veće kad se zna da je ubedljiv većinski odgovor na jedno drugo pitanje pokazao da je Kraljevina Srbija bila „siromašna seljačka država“. Iako je Univerzitet u Beogradu osnovan 1905. godine, totalnu zabunu, međutim, smislili su država i univerzitet zajedno pa su prvo slavili 100 godina Univerziteta 2005, a onda su 2008. slavili dva veka Univerziteta. „Izmišljanju tradicije“ i stvaranju zabuna doprinose i sva univerzitetska obeležja, govori rektora i ministra prosvete na proslavama, a posebnu smutnju unosi i sajt Univerziteta gde se kaže: „Razvoj univerziteta možemo pratiti od 1808. godine, kada je Dositej Obradović osnovao Veliku školu, koja je radila do 1813. godine.“ Imajući sve to u vidu, onih 23 odsto koji su tačno odgovorili kad je nastao prvi srpski univerzitet, čine više nego odličan rezultat.

Verovatno zbog TV serija, filmova, medija i udžbenika koji favorizuju našu istoriju, teško bi bilo očekivati drugačiji odgovor na pitanje: „Da li znate ime jednog prosvetitelja?“ Građani Srbije na prvom mestu navode Dositeja Obradovića i Svetog Savu, a potom Vuka Karadžića. Sa jednim procentom glasova Žan-Žak Ruso se izborio za četvrto, a Volter za peto mesto.

XX VEK: Iako, naime, trećina građana Drugi svetski rat i dalje prepoznaje kao najznačajniji istorijski događaj na svetskom nivou, u istoriji Srbije njegov značaj izdvaja svega osam odsto građana. Istoričari smatraju da je tome doprinela već decenijama konfuzna slika svega što se za vreme tog rata dešavalo u Srbiji i Jugoslaviji.

Konfuzije se nastavljaju, pa iako 60 odsto građana jasno opisuje 9. maj kao Dan pobede nad fašizmom, interesantno je što manje od jedan odsto ispitanika taj datum prepoznaje i kao Dan Evrope. Datumi se lako zaboravljaju, ali ipak istoričarima deluje frapantno podatak da samo 21 odsto građana navodi tačan datum oslobođenja Beograda (20. oktobar 1944), dok 18 procenata decidirano tvrdi da ne zna koji je to dan.

„Kroz negaciju jugoslovenskog iskustva izvršena je revizija istorijskih predstava, a otklonom od komunizma i socijalizma reinterpretiran pojam fašizma“, kaže istoričarka dr Olga Manojlović-Pintar.

Istovremeno, međutim, gotovo polovina ispitanika (48 odsto) i dalje tvrdi da su četnici i Draža Mihailović bili saradnici okupatora. Podeljeni stav javnosti potvrđuje i odgovor 35 odsto građana koji su, zamoljeni da navedu saradnike okupatora u Srbiji kratko izjavili: „Ne znam.“ Uočljivu većinu, pri tome, čine mladi uzrasta 18 do 29 godina.

Na pitanje da li je Milan Nedić, predsednik vlade Nacionalnog spasa, za vreme Drugog svetskog rata bio saradnik okupatora, 36 procenata je odgovorilo pozitivno, dok su ostali odabrali da različitim formulacijama opravdaju njegovu ulogu u istoriji. Trećina stanovnika Srbije ga je ocenila kao pragmatičnog političara, žrtvu komunističkog terora i „srpsku majku“. Većinski su takve stavove ispoljili glasači Demokratske stranke Srbije.

Istraživanje je pokazalo da su visokoobrazovani i simpatizeri LDP-a najviše svesni širine stradanja u logorima i jasno ističu da su žrtve Jasenovca bili i Srbi, i Jevreji, i Romi, i Hrvati. S druge strane, pristalice SPS-a su u najvećim procentima glasale za stradanje srpskog i jevrejskog naroda, dok glasači „radikala“ najsnažnije podržavaju stav da su u Jasenovcu stradali samo Srbi.

NAŠI RATOVI: Odnos prema Jugoslaviji, u odgovorima ispitanika, nije lako dešifrovati. Bez obzira na socijalni status ili političko opredeljenje, velika većina građana Srbije (82 odsto) danas smatra da se u vreme socijalističke Jugoslavije bolje živelo. Baš zbog toga privlači pažnju i stav polovine građana Srbije da je stvaranje Jugoslavije bilo istorijska greška (49 procenata). Najveću zadršku po pitanju kvaliteta života u vremenu Jugoslavije imaju najobrazovaniji, za njih je nastanak Jugoslavije najnegativniji događaj u istoriji Srbije. Još je zanimljivije da simpatizeri i glasači Demokratske stranke tvrde da se u Jugoslaviji živelo gore nego danas.

Kako su, prema anketi, zapamćeni poslednji ratovi na ovim prostorima? Za građane Srbije čini se da ratovi nisu ni vođeni, kažu istoričari. Danas 70 odsto tvrdi da je Srbija uvek vodila samo odbrambene ratove, a polovina populacije je i dalje ubeđena da je u svim ratovima Srbija bila na pobedničkoj strani. Otuda rezultati u kojima se odgovornost među narodima za raspad Jugoslavije u 52 procenta pripisuje Hrvatima, u 17 Slovencima, a Srbi i Amerikanci dobili su po pet odsto glasova.

Ogromno je neznanje, ili bežanje u neznanje, koje su građani Srbije pokazali na pitanjima o ratovima devedesetih. Šta se dogodilo u Srebrenici – „ne znam“ odgovorilo je 30 odsto ispitanih. U odgovorima se pominju ubijanje, zločin, genocid, streljanja, ali često nije precizirano nad kim, a postoje i odgovori kao „ubijanje Muslimana i Srba“ ili „osveta za pobijene Srbe“. Samo u 29 odsto odgovora mogu se naći bliža određenja kao „ubijanje Muslimana“, „zločini nad Muslimanima“…

Ko je bombardovao Dubrovnik – ne zna 40 odsto. Šta se desilo na Ovčari kod Vukovara – ubedljivo većinski odgovor je „ne znam“ (48). Drugi po rangu je odgovor „zločin nad Srbima“ – devet odsto. Za zločin u Sjeverinu ne zna čak 73 odsto građana Srbije. Samo 13 procenata zna da je Sarajevo bilo pod opsadom snaga Republike Srpske više od tri godine, a 20 odsto građana još uvek tvrdi da Sarajevo nije nikada bilo pod opsadom.

Sumirajući dobijene rezultate, autori ukazuju na tri zabrinjavajuće pojave: na trećinu onih koji na skoro svako pitanje odgovaraju sa „ne znam“, čineći tako inertnu masu koja je, inače, najlakše podložna raznim demagogijama; na visokoobrazovane koji ne pokazuju veći otpor stereotipima nego niže obrazovani; a najveći broj predrasuda pokazuju najmlađi ispitanici, između 18 i 29 godina. Plodno tle za to nude i njihovi udžbenici istorije, na primer za osmi razred osnovne škole u kome se ne pominju konkretni zločini iz ratova devedesetih, a kamoli ko su zločinci i žrtve. Ili udžbenik za završne razrede gimnazije koji još oskudnije piše o tim ratovima bez pominjanja ijednog zločina, ijedne žrtve. Šta je onda čudno u tome što je nekome ko je tek završio srednju školu najznačajniji događaj u istoriji Srbije Kosovski boj, najznačajnija ličnost u istoriji sveta Madona, a na prvim sledećim izborima glasao bi za Srpsku radikalnu stranku.