Propadanje, apatija i strah

„Saradnja Srbije i Republike Srpske (RS) nikad nije bila bolja, zahvaljujući Vučiću i vladi Srbije“, naveo je predsednik RS i predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine (BiH) Milorad Dodik, prilikom posete Beogradu 31. januara ove godine i dodao: „Narod to prima na poseban način, narod računa da Srbija brine o Republici Srpskoj.“

Kako bi se taj narod uverio da i te kako ima koristi od pomenute saradnje, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će do početka juna biti gotova projektna dokumentacija za auto-put koji će povezati Srbiju i Republiku Srpsku, i izrazio nadu da će do sredine ili do kraja tog meseca početi i građevinski radovi. U nadahnuću bratske naklonosti, Vučić je rekao da je Srbija preuzela obavezu na sebe da sa 100 miliona evra finansira izgradnju mosta preko Save i naveo da će to biti poklon Srbije narodu u RS i BiH. Šta više, moćni Beograd će učestvovati u programu razvoja opština u RS kroz program podrške renoviranju i izgradnji bolnica i domova zdravlja. Najzad, dogovorena je i izgradnja Memorijalnog centra Donja Gradina Jasenovac, koju će Srbija finansirati 75 odsto, a RS 25 odsto. „Biće ogroman i veličanstven projekat o našoj prošlosti, mučenju našeg naroda, Jevreja i Roma“, kazao je Vučić.

foto: dimitrije goll / tanjug

EMOCIJE I MODELI VLADANJA: Bliska saradnja između Srbije i Republike Srpske čini se očiglednom, pogotovo imajući u vidu i da je trgovinska razmena u prošloj godini dostigla 1,9 milijardi evra, čime je Srbija postala prvi spoljnotrgovinski partner BiH u regionu. Međutim, postavlja se pitanje na koji to „poseban način“ narod RS prima „nikad bolju“ saradnju.

„Ta posebnost je uvek postojala, bez obzira ko je bio u Srbiji na vlasti, ponajviše iz emotivnih razloga“, smatra Tanja Topić, politički analitičar u Fondaciji Fridrih Ebert u Banjaluci. „I modeli vladanja su gotovo isti, od odnosa prema medijima, neistomišljenicima, do odnosa prema protestima. Mantra je identična“, dodaje ona.

Naime, dok vlast Aleksandra Vučića negira razmere nezadovoljstva i broj učesnika protesta pokrenutih 8. decembra prošle godine, omalovažava one koji ih podržavaju i polako klizi ka neizdrživoj želji da isprovocira incidente, Milorad Dodik je, za sada, pobunu na svojoj teritoriji uspeo da uguši.

Okupljanja na Trgu Krajine sa zahtevom da se rasvetle okolnosti smrti Davida Dragićevića su od 30. decembra potpuno zabranjena, pošto je policija pet dana pre toga rasterala građane pendrecima i pohapsila one koji su se bunili. Podsetimo, do tada se na desetine hiljada ljudi širom BiH svakodnevno odazivalo pozivu na protest pokreta „Pravda za Davida“, formiranog nakon nestanka dvadesetjednogodišnjeg Davida Dragičevića 18. marta prošle godine i pronalaska njegovog beživotnog tela šest dana kasnije, bačenog u korito reke Vrbas, kod tvrđave Kastel. Harizmatični Davor Dragičević, Davidov otac, konobar po zanimanju, 25. decembra je priveden i saslušan u tužilaštvu zbog optužbi o narušavanju javnog reda i mira. Nakon velikog protesta koji je organizovan 30. decembra Davoru se gubi trag, osim što daje znake života preko društvenih mreža, a policija je izdala poternicu optužujući ga za „ugrožavanje sigurnosti ministra policije Dragana Lukača i Darka Ilića, visokih funkcionera MUP RS“, koje on i supruga Suzana terete da snose odgovornost za ubistvo njihovog sina Davida.

PROTEST KOJI TINJA: Ledenog zimskog jutra 31. januara ove godine, brojni građani okupili su se oko Davidovog groba i zapalili sveće, i dalje uporni u borbi za istinu i pravdu. Njegovih 12 drugova koji su pokrenuli grupu „Pravda za Davida“, prozvani „Dvanaest veličanstvenih“, pismom su se obratili narodnim poslanicima Republike Srpske: „Gospodo, mi smo klinci od 17-21 godinu, vama potpuno nebitni i neprimjetni, neko koga ne čujete. Mi smo djeca konobara, medicinskih sestara, trgovaca, automehaničara. Prije 10 mjeseci izašli smo na Trg i pitali smo glasno: ‘Ko je ubio našeg druga?’ Čuli smo laži predstavnika policije. Htjeli smo samo istinu o njemu! Zar je to puno, gospodo? Da li je, gospodo, naš Đakac ili bilo ko od nas manje vrijedan u odnosu na vašu djecu?“, upitali su mladi ljudi i poručili: „Pustite nas da gradimo našu zemlju i da svoje znanje ostavljamo ovdje, kao što je to htio i naš drug.“

Uprkos snegu i hladnoći, ljutnja i ogorčenje ne jenjavaju. Svake večeri, pred sabornim hramom Hrista Spasitelja nekoliko desetina ljudi prkosi i dolazi da u tišini zapali sveće, kako bi održali plamen borbe. „Ajde baba-Pravda, još malo pa će šest sati“, podsećaju unuci Stoju. Ova medicinska sestra pred penzijom radi na još nekoliko mesta, šije i sprema kuće da bi joj porodica opstala. „Napustila sam Zagreb kad je izbio rat, delili su nas na Srbe i Hrvate. Brat mi je poginuo na strani bosanskih Srba, majka je umrla od bola, muž i sin su psihički oštećeni, ali ja još uvek imam snage da osudim diktaturu i brutalnost lopovskog režima Milorada Dodika, koji ne okleva da ubije našu decu“, kaže ona, ne uspevajući da zadrži suze.

Nekada se demonstranti usude da posle okupljanja kod Hrama prošetaju do zabranjenog Trga Krajine, nedaleko odatle, sada nazvanim Davidov trg, kako bi pokušali da ponovo izgrade spomen obeležje koje je uništila policija, formirajući srce sa svećama. Obično ne stignu da otpevaju: „Ja sam klinac iz geta“, jer ih policija grubo rastera i privede neposlušne. Ova pesma je, inače, postala himna pokreta „Pravda za Davida“. Stihove je pre pet godina napisao nastradali mladić, opisujući život u Republici Srpskoj, kao da je zloslutno predvideo svoju sudbinu. „Oni koji su ga ubili, mučili, maltretirali, tukli, silovali šest dana, da znaju – ubit će vas on mrtav“, urla na trgu Emilija Zabić, najbolja Davidova prijateljica.

DODIKOV PREOKRET: Nekada štićenik Zapada, koji se zalagao za transfer osumnjičenih za ratne zločine u Međunarodni krivični sud u Hagu, Milorad Dodik je počeo da pokazuje svoju drugu stranu čim se 2006. godine našao na mestu premijera Republike Srpske po drugi put. Nacionalistički preokret i autoritarni stav postali su još izraženiji kada je postao predsednik entiteta 2010. godine. „Dobar momak“ ruskog predsednika Vladimira Putina, podržan od strane Stiva Benona, bivšeg savetnika Donalda Trampa i stratega nove „evropske suverenističke ose“, gospodar Banjaluke zarobio je državu i slobodu na svojoj teritoriji.

Za Tanju Topić, sadašnji režim Republike Srpske počeo je da ograničava medije još 2006. godine. Prvo su bili na udaru „mediji sa sedištem u Sarajevu“, a onda je stezanje kaiša išlo ka pojedincima koji su se usudili da dignu glas. Odmah su nazvani „neprijateljima i stranim plaćenicima“, prema ustaljenom načinu vladanja korišćenjem nacionalizma, označavanjem neprijatelja i negovanja atmosfere stalnog straha koji opravdavaju neophodno „nacionalno jedinstvo“ i zabranu kritike.

„Rezultati su ohrabrili Milorada Dodika i njegov Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) da nastave, postepeno podvrgavajući sve institucije svojoj kontroli“, podseća Tanja Topić. Slabašna opozicija i ćutanje međunarodne zajednice dodatno su pomogli SNSD-u. Mladen Ivanić, bivši predsednik vlade, ističe da je Partija demokratskog progresa, na čijem je čelu, ipak dobila 300.000 glasova na izborima prošlog oktobra, u uslovima „neviđene zloupotrebe javnog servisa, preduzeća, pretnji, ucenjivanja, slikanja glasačkih listića, kupovine glasova, preko čega je međunarodna zajednica prešla kao da je normalno“. „U takvoj atmosferi, znajući da ovde ne postoji kultura protesta i kritičkog iskazivanja, da je većina intelektualaca pod političkom kontrolom, da je civilno društvo slabo, obim mobilizacije pokreta ‘Pravda za Davida’, koji je više od devet meseci uspeo na hiljade ljudi da okuplja, izazvao je ‘tektonsku promenu’“, smatra Ivanić.

„Vlasti su onda primenile oprobani recept“, kaže Tanja Topić. Naime, učesnici su optuženi da ugrožavaju Republiku Srpsku i da podstiču novu „obojenu revoluciju“. „Ali Davidova smrt je kap koja je prelila čašu, na njegovoj sudbini su razotkriveni spinovi za vladavinu i, iako nema kritične mase da se sruši vlast, raspoloženje naroda je potpuno promenjeno“, smatra ona.

DOGODINE U INOSTRANSTVU: Ne želeći da im rezultati proteklih izbora i gubitak vlasti u Banjaluci i urbanim sredinama budu pouka, Milorad Dodik i SNSD pojačali su stepen autoritarnosti. Aleksandar Trifunović, glavni i odgovorni urednik nezavisnog portala „Buka“, upozorava da će se ići sve dalje u tom smeru jer su vlasti nervozne. „Zabranjeno je da se više od troje ljudi okupi bez prijave, zato se grupa ‘Pravda za Davida’ okuplja u porti crkve. Sistem radi sve da zastraši još više. Tako da se u zemlji u kojoj SNSD i njegovi poslovni partneri kontrolišu sve, gdje možemo čuti drugačiju priču samo na BN televiziji ili pročitati na nekoliko nezavisnih portala, gdje 500.000 građana ne koristi kompjuter, uvodi zakon koji će dozvoliti da se zbog klevete ide u zatvor“, iznosi on.

Jedna od posledica je sve duži red koji se svakodnevno formira na ulici ispred slovenačkog konzulata. U poslednje četiri godine, prema podacima Unije za održivi povratak, 80.000 ljudi je napustilo Republiku Srpsku, uglavnom mladih i sa diplomama fakulteta. „Danas čak i oni koji imaju posao odlaze, jer je u pitanju mentalno zdravlje. Ljudi ne mogu više da podnesu korupciju, laži, krađe, društvo podeljeno između onih koji su za vlast i onih koji su protiv“, ocenjuje psiholog Srđan Puhalo. „Za mnoge diplomirane kadrove je bolje raditi za 1.000 eura u samoposluzi na Zapadu, nego za 400 eura kod nas“, dodaje Stefan Blagić (27), politikolog i novinar, koji je na čelu udruženja mladih ReStart, koje se bori za uspostavljanje novog sistema i obaranje partokratije. On za sada neće da napusti BiH iako je izgubio posao zbog aktivizma.

JEDNO TE ISTO: Ovo mišljenje deli Svetlana Cenić, ekonomista i bivša ministarka finansija RS 2005. i 2006. godine. „Ljudi odlaze jer ne žele da njihova djeca odrastaju u ovom ludilu“, kaže ona. Za nju, ekonomska situacija je gora u RS nego u hrvatsko-bosanskoj Federaciji jer je u Federaciji industrijska osnova jača, zaduženost manja, i najveće firme tamo posluju. Ona smatra da u Federaciji vlast nije bolja, nego ima više centara moći, pa se može „provući između političkih radara“, dok je u Republici Srpskoj jedan centar moći sa „neverovatnim razmerama kontrole i reketiranja“.

Sistem vlasti Milorada Dodika i njegove partije dodatno crpi snagu iz disfunkcionalnih institucija BiH uspostavljenih Dejtonskim sporazumom, koje zasigurno ne mogu postaviti granice autoritarnoj vladavini, pogotovo što je etnonacionalistički diskurs sveprisutan na celoj političkoj sceni BiH. Tako je Stranka demokratske akcije Bakira Izetbegovića (SDA, bošnjačko desničarska) 23. januara bacila novu „bombu“, tvrdeći da će osporiti ime Republike Srpske u Ustavnom sudu, jer je diskriminatorno za nesrbe. Istovremeno, Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) i dalje želi da stvori treći entitet, čisto hrvatski, što bi bilo jednako razbijanju Federacije, dok SNSD Milorada Dodika preti na svakom koraku secesijom. Sam Milorad Dodik insistira da Bosna i Hercegovina nije njegova zemlja, iako je on predsedavajući predsedništva BiH.

„Prošlo je dvadeset godina otkako su sve nacionalističke stranke primenile isti recept kako bi vladale, uzrokujući tenzije i strahove“, zaključuje Tanja Topić. U takvom sistemu se od opozicije očekuje da u ime ‘nacionalnih interesa’ stane uz vladajuću stranku. Kao što Marko Đurić, šef kancelarije za Kosovo i Metohiju, smatra da protesti treba da zaobiđu Kosovsku Mitrovicu, tako i potpredsednik Narodne skupštine Republike Srpske Milan Petković smatra da je neophodno da u parlamentu BiH bude formirana koalicija srpskih partija, s ciljem odbrane interesa Srpske: „Podjele koje, eventualno, imamo u političkom smislu u Republici Srpskoj, ne smiju biti reflektovane na nivo BiH. Moramo na ovom nivou biti jedinstveni, zastupati stavove i braniti interese Republike Srpske“, rekao je Petković Srni.

Činjenicu da je borba pokreta „Pravda za Davida“ prešla etnonacionalne granice BiH i prerasla u zahtev za pravdu i za Dženana Memića, takođe ubijenog u nerasvetljenim okolnostima u Sarajevu u noći 8. februara 2016. godine, i okupila građane Zenice, Tuzle, Mostara i drugih gradova, gotovo nijedan političar nije shvatio kao poruku koju treba uzeti za ozbiljno.

SAMO DA NE TALASA: Sa svoje strane, međunarodna zajednica nerado ulaže dodatna sredstva u BiH, a zastupaju je uglavnom kadrovi nižeg nivoa. Čini se da je glavni zadatak koji sebi postavlja Visoki predstavnik za BiH Valentin Incko, na dužnosti još od 2009, da se izbegnu veliki potresi. „Mi smo samo bezbednosni problem za Evropu zbog migranata i terorizma, pitanje demokratije se više ne postavlja“, gorko zaključuje Aleksandar Trifunović.

Ipak, komesarka za ljudska prava Saveta Evrope Dunja Mijatović izjavila je 1. februara da je razočarana načinom na koji su vlasti RS postupale u slučaju smrti mladića iz Banjaluke Davida Dragičevića, kao i da je veoma zabrinuta zbog situacije u kojoj se nalaze novinari i drugi medijski radnici u BiH.

Ono što je sigurno jeste da EU toleriše vlast Republike Srpske, kao i slično surfovanje na nacionalizmu i klijentelizmu koje koriste HDZ i SDA kako bi opstali na vlasti, ali ne i ugrožavanje „stabilnosti“ koje preti ako se nastavi sa podizanjem tenzija i odugovlačenjem daljeg formiranja institucija. Tako je krajem januara visoka predstavnica za spoljnu politiku i bezbednost EU Federika Mogerini pozvala članove Predsedništva BiH Milorada Dodika, Željka Komšića i Šefika Džaferovića u Brisel, i insistirala na tome koliko je važno da se četiri meseca nakon izbora formiraju bez odlaganja Savet ministara BiH, to jest Vlada, i sve entitetske vlade, kako bi mogle da se pozabave brojnim izazovima koji predstoje na putu ka dobijanju statusa kandidata EU.

Međutim, EU se sprema za parlamentarne izbore i teško da će narednih meseci moći da posveti mnogo pažnje Republici Srpskoj i BiH. A srpski narod u Bosni i Hercegovini ostaje u „istinski nezahvalnoj poziciji“, kako kaže istoričar i diplomata Slobodan Šoja. „Ugrožen prije svega od vlastitih vlasti koje ga zaglupljuju, straše i bestijalno pljačkaju i unazađuju. Nevolja je što instinktivno osjeća da tone i propada, a teško mu je u to povjerovati, a još teže pokrenuti se i boriti se protiv toga. To propadanje je kod Srba izazivalo izvjesnu apatiju i fatalizam na koje se pokušava, uglavnom uspješno, nakalemiti strah, što položaj Srba samo otežava i usložnjava. A realni elementi za nelagodu, nažalost, postoje. Kao niti jedan drugi narod, Srbi su skoro svakodnevno javno i fatalno stigmatizovani kao genocidni i zločinački narod. U Federaciji Bosne i Hercegovine Srbi imaju vrlo malo ili nimalo prava, slično kao Bošnjaci i Hrvati u Republici Srpskoj. U takvoj psihozi i ozračju, teško je biti i ostati miran i spokojan, a još teže boriti se za nekadašnje ‘bratstvo i jedinstvo’.“