U vreme oktobarskih promena 2000. godine, opšta ekonomska situacija u Beogradu bila je veoma loša, kao i u ostatku Srbije. Privreda grada bila je potpuno uništena, a prosečna plata iznosila je oko 3800 dinara, odnosno 40 evra. Posao je imalo oko 500.000 Beograđana, ali 100.000 njih nije primalo plate. Budžet grada iznosio je 4,82 milijarde dinara. Komunalna infrastruktura bila je u jadnom stanju, jer gotovo dve decenije u nju nije ulagano. Samo u toku te jedne, 2000. godine, gubici vode iznosili su oko 40 odsto, što znači da je od ukupne količine vode koju su Beograđani plaćali, 40 odsto oticalo kroz stare i dotrajale cevi.
Gotovo sedam godina kasnije, situacija je, kad se uporede brojke, daleko bolja. Pre svega, budžet grada uvećan je deset puta. Prosečna plata u Beogradu iznosi 28.900 dinara ili oko 360 evra, dok je u komunalnim preduzećima nešto veća – 30.500 dinara. Zaposleno je 630.000 ljudi.
KLJUČNE ODLUKE: „Kompletan komunalni sistem zatekli smo 2000. godine uništen“, kaže u razgovoru za „Vreme“ gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović, dodajući da su sva preduzeća bila uništena u kadrovskom i u funkcionalnom smislu, da su plate mnogo kasnile i, naravno, postojao je problem sa niskim zaradama. Po njegovom mišljenju, Beograd se razlikuje od ostatka Srbije, pa i Vojvodine, po tome što tranzicija ovde ima malo drugačiji tok od uobičajenog. Porast broja zaposlenih i prosečnih zarada u poslednjih sedam godina, Bogdanović objašnjava kao posledicu odluke gradskih vlasti, donete 2000. godine, da potpuno promeni privrednu strukturu grada. Prvi korak u tom pravcu bilo je rekonstruisanje infrastrukture, odnosno dovođenje u normalno stanje onih sistema koji su pod direktnom ingerencijom grada. „Bilo nam je najvažnije, kad neki investitor dođe, da ima gde da investira, jer to znači nova radna mesta, nov novac za novu infrastrukturu, jer svaka izgradnja direktno produkuje novi novac za infrastrukturu. Nova radna mesta zapravo su porezi na plate koji idu direktno u gradski budžet“, kaže Bogdanović.
Paralelno sa porastom broja zaposlenih, Beograd je promenio sopstvenu privrednu strukturu. Nekada jedan od industrijskih centara, danas je pretežno grad usluga. „To nam je i bio cilj. Živimo u veku usluga. Danas nije suština raditi u fabrici već u nekom uslužnom sistemu“, kaže Bogdanović: „Naravno, industrija i proizvodnja treba da postoje, ali one moraju da budu ono što je gradu potrebno, dakle prehrambena i građevinska industrija.“ Govoreći o potencijalu građevinske industrije, gradonačelnik Beograda kaže da je jedan od najvećih problema u gradu i to što ne postoji dovoljan broj građevinskih firmi i radnika za realizaciju svega što je potrebno.
Ulaganje u infrastrukturu dovelo je u Beograd nove investitore, što je doprinelo povećanju broja zaposlenih. Međutim, promeni privredne strukture u prestonici, po mišljenju gradskih čelnika, doprineo je i novi Generalni urbanistički plan (GUP), usvojen 2003. godine. „Poslednji GUP pre ovog datira iz 1972. godine i rađen je na osnovu projekcija koje je tada bilo moguće sagledati“, kaže glavni gradski arhitekta Đorđe Bobić, dodajući da nikako nije reč o tome da je taj plan bio loš: „Svi sistemi koji su tim planovima bili predviđeni, pravljeni su za državu od 20 miliona ljudi i grad od tri miliona stanovnika. To je bio izuzetno kvalitetan i dobro urađen plan, ali je za današnje prilike iščašen iz vremena.“
KRITIČNA MASA: Bobić smatra da, iako se na prvi pogled čini da nije tako, kvalitet života u jednom gradu umnogome ima veze i sa urbanizmom, jer pored osnovnih potreba, kao što su struja, voda ili grejanje, građani imaju i druge zahteve, povezane sa ritmom i načinom života, koji se vremenom menja. „Ta ideja o prestrukturalizaciji grada posledica je prekvalifikacije stanovništva. Imali ste radničku klasu u najboljem smislu te reči. Sad odjednom počinju da se pojavljuju potpuno novi profili. To su ljudi koji rade u bankarstvu, informatici, servisima, uslugama, trgovini, koji imaju potpuno drugačije zahteve u odnosu na grad“, kaže Bobić i nastavlja: „Potpuno nova privredna struktura i ekspanzija uslužnih delatnosti dovele su do toga da se stvori kritična masa Beograđana koja ima drugačije zahteve od grada i čijim se potrebama treba i urbanistički prilagoditi. Tu se ne radi o 100.000 ljudi, nego o četrdeset odsto Beograđana.“
Po mišljenju gradonačelnika Bogdanovića, usvajanje novog GUP-a obezbedilo je tri ključne stvari za Beograd. Prva od njih jeste mogućnost izgradnje privatnih kuća na lokacijama koje nisu periferija, što je bilo nemoguće na osnovu ranijih generalnih i detaljnih planova. Zatim, značaj GUP-a ogleda se i u tome što je definisao nove privredne zone. „Dvadeset godina je neko u Beogradu bespotrebno štitio poljoprivredno zemljište“, kaže Bogdanović, objašnjavajući da je to potpuna besmislica, jer takvog zemljišta čak i sada ima dovoljno da se Beograd hrani iz sopstvene proizvodnje. Prema Bogdanovićevim rečima, odricanjem od jednog dela poljoprivrednog zemljišta stvoren je prostor za stambenu i poslovnu izgradnju, što je Beogradu neophodno.
Treća važna tačka Generalnog urbanističkog plana jeste odustajanje od ideje o izgradnji teškog metroa: „Trideset godina se pričalo o izgradnji metroa, tadašnjim GUP-om definisana je ideja, rezervisani koridori i stanice, te tačke su zaštićene od gradnje, a onda se desilo da je devedesetih godina prošlog veka divlja gradnja sve to uništila“, kaže Bogdanović. Umesto teškog, Beograd će u narednih nekoliko godina dobiti laki metro. Da je ova opcija povoljnija za Beograd pokazale su tri nezavisne studije o saobraćaju koje su radili francuska firma Sistra, španska firma Ineko i Saobraćajni fakultet u Beogradu. Ispitivana je prva linija metroa, od Ustaničke do Tvorničke ulice, dugačka oko 16 kilometara. Izgradnja teškog metroa koštala bi 1,350 milijardi evra. Na istoj liniji, laki metro košta nešto ispod 500 miliona evra. Još jedna prednost lakog metroa je u tome što je njegova trasa samo delimično pod zemljom, dok teški metro zahteva podzemnu trasu celom dužinom, što znatno učestvuje u troškovima izgradnje.
Međutim, po rečima Đorđa Bobića, gradske vlasti se nisu preorijentisale na izgradnju lakog metroa samo zbog uštede novca. Sve tri analize prve linije pokazale su da teški metro ima kapacitet od 45.000 putnika na sat u oba pravca, a laki između 20.000 i 22.000. Prema saobraćajnim analizama, do 2030. godine Beogradu na toj liniji ne treba kapacitet veći od 20.000 putnika na sat. „Čak i kad bi bilo novca, kog nema naravno, pitamo se šta će nam teški metro. Za mene je to bilo presudno u odabiru lakog“, kaže Bobić i najavljuje početak gradnje lakog metroa za 2009. godinu. Ako sve bude išlo po planu, radovi će biti završeni 2012. godine.
KREDITI I POPUSTI: Budući da je kao jedan od svojih glavnih ciljeva gradska vlast u Beogradu odredila povećanje broja zaposlenih, trebalo je nekako pomoći onima koji su nekada radili u fabrikama, a onda izgubili posao. Prema rečima gradonačelnika Bogdanovića, krenulo se sa kreditiranjem individualne poljoprivredne proizvodnje, a zatim i malih i srednjih preduzeća. „Ideja je da već postojeća preduzeća sa svojim programima šire svoje aktivnosti i da zapošljavaju nove ljude. Uvek imamo u vidu zapošljavanje“, kaže Bogdanović. On dodaje da su do sada ti krediti bili razvojni, ali da će od ove godine grad početi da kreditira i nove projekte.
Zahteve za kredite u visini od 264.000 do 880.000 dinara, uz učešće od 20 odsto i kamantnu stopu od 2,3 odsto godišnje, do kraja februara ove godine podnela su 234 mala i srednja preduzeća. Period otplate je tri godine, uz grejs period od 12 meseci. Do sada je realizovano 150 takvih kredita. Sudeći po podacima kojima raspolažu u Skupštini Beograda, preduzeća uzimaju ove kredite najčešće zbog unapređenja posla, pošto je čak 212, od njih 234, kao namenu kredita navelo nabavku opreme i proširenje kapaciteta.
Kada je reč o kreditima za poljoprivrednike, Nenad Bogdanović kaže da je ideja gradskih vlasti bila da podstaknu proizvodnju hrane: „Pošto dvadesetak godina ljudi nisu mogli da ulažu u opremu dali smo im mogućnost da kupuju mašine i opremu kroz izuzetno povoljne kredite, da bi se ojačali i osposobili. Takođe, bilo nam je bitno da se pijaća voda ne koristi za navodnjavanje, pa smo davali kredite za kupovinu opreme.“ Bogdanović dodaje da su ti krediti već dali određene rezultate, tako da je Beograd postao ozbiljan proizvođač hrane, a naročito mesa.
Pored kredita, gradska vlast ima i razvijene mehanizme pomoći socijalno ugroženim kategorijama stanovništva. Zato je Beograd jedan od retkih gradova u Srbiji koji svojim stanovnicima nudi mogućnost dobijanja popusta na komunalne usluge. „S jedne strane, ne želim da dozvolim da se ponovi ono što smo imali 2000, to jest da komunalni sistem bude upropašćen, a s druge strane, moramo biti svesni platežne mogućnosti građana“, kaže Bogdanović. Zato u Beogradu 70.000 porodica ima posebne popuste od 10 do 50 odsto na cene komunalnih usluga. Pravo na popuste imaju korisnici prava na dodatak za tuđu negu i pomoć, prava na invalidski dodatak, porodice boraca, invalida rata i rada, porodice koje imaju hendikepiranu osobu, penzioneri koji primaju najniže penzije i hraniteljske porodice u kojima su smeštena deca bez roditeljskog staranja.
DUG I POSKUPLJENJE: Prema Bogdanovićevim rečima, veliki je problem to što cene komunalnih usluga zavise od cene energenata, koji su u potpunoj nadležnosti države: „Ono što mi pokušavamo sa cenama jeste da bar naša komunalna preduzeća mogu da funkcionišu na nivou operativnih troškova. Još uvek cene nisu takve da pokrivaju kompletno njihovo poslovanje.“
Prošle nedelje Ministarstvo trgovine, turizma i usluga objavilo je na svom sajtu da su cene komunalno-stambenih usluga povećane u proseku za 7,1 odsto, ali i da je njihov rast jedino u Beogradu bio iznad dozvoljenih okvira, gde je cena grejanja povećana za 25 odsto. Prema rečima glavnog gradskog menadžera Bojana Stanojevića, grejanje je poskupelo jer je cena gasa u oktobru prošle godine povećana za 35 odsto, ali čelnici grada tada nisu želeli da povećaju cenu grejanja: „Dug Beogradskih elektrana prema Srbijagasu od oktobra prošle godine, zbog poskupljenja sirovine, iznosi više od dve milijarde dinara, a sve povike poslednjih dana na račun Gradske uprave i Elektrana su čista zamena teza.“ Stanojević je pozvao Vladu Srbije da vrati cenu gasa na nivo od pre oktobra 2006, pa će i cene grejanja biti vraćene na nivo pre poskupljenja. Na najave da će lokalnim samoupravama biti osporena sredstva iz budžeta ukoliko ne koriguju novu cenu grejanja, gradski menadžer je rekao da je to još jedna besmislica jer, kako kaže, budžet nije privatna stvar već novac građana. Prema Stanojevićevim rečima, ne može se dovesti u pitanje rad bolnica ili obdaništa i drugih sličnih ustanova. Ipak, ako dođe do osporavanja sredstava iz budžeta, uslediće i kontramera gradskih vlasti, a to će biti neplaćanje duga Srbijagasu.
Za šest godina, u periodu od 2000. do 2006, u Beogradu je urađeno oko 240 kilometara vodovodne mreže u oko 100 ulica. Nabavljanjem 360 hidrofora, poboljšano je vodosnabdevanje u višespratnicama i soliterima sa nedovoljnim pritiskom. Završena je rekonstrukcija crpnih stanica Crveni krst, Pionir, Vračar i Dedinje, a u toku su radovi na stanicama Bežanija, Železnik i Topčider. Vodovod u Barajevu priključen je na Beogradski vodovodni sistem i započela je njegova rekonstrukcija. Nastavljena je izgradnja magistralnog voda Makiš–Mladenovac.
Kada je reč o kanalizacionoj mreži, urađeno je 45 kilometara kolektorske mreže, završena je kanalizacija oko Savskog jezera i izgradnja kišnih kolektora „Železnik–Sava“ i „Duboki potok“.
Prema „Programu priključenja 21.000 stanova na daljinski sistem grejanja“ završeni su toplovodni priključci za 2100 objekata, što je oko 20.000 stanova. Ugrađeno je oko 56 kilometara cevi i 123 nove podstanice, dok je 780 postojećih modernizovano. Intenzivirana je gasifikacija, pa je do sada na gas priključeno 12 toplana, 52 industrijska objekta i oko 12.500 domaćinstava.
U 2000. godini, izdvajanja za socijalnu zaštitu iz gradskog budžeta Beograda iznosila su oko 12 miliona dinara. Do 2006. godine ta suma povećana je sto puta i sada iznosi oko 1,2 milijarde dinara.
Pravo na svakodnevni besplatni obrok preko mreže narodnih kuhinja na teritoriji Beograda koriste 6033 korisnika socijalne pomoći. Pravo popusta od 10 do 50 odsto na troškove Infostana koristi preko 60.000 porodica, za šta je grad u 2006. izdvojio oko 750 miliona dinara. Za socijalnu pomoć licima koja nisu sposobna za rad ili nemaju nikakva druga sredstva za egzistenciju, iz gradskog budžeta potrošeno je 76,7 miliona dinara.
Pored toga, grad isplaćuje jednokratnu novčanu pomoć pojedincima i porodicama koje su se našle u vanredno teškim životnim okolnostima, za šta je tokom prošle godine izdvojen 201 milion dinara. Za letovanje i zimovanje za redovne učenike korisnike socijalne pomoći, hendikepiranu decu i decu koja su smeštena u ustanovama socijalne zaštite, grad je izdvojio 7,9 miliona dinara u 2006. godini, dok je za pomoć porodicama koje imaju dvojke, trojke ili četvorke potrošeno 16,5 miliona dinara.
Za ovu godinu gradske vlasti planiraju izgradnju pristupnih saobraćajnica za novi most preko Save. Takođe, ove godine biće izabran glavni projektant i izvođač radova za izgradnju mosta Novi Beograd – Čukarica, čija izgradnja treba da počne 2008. godine.
U planu je i rekonstrukcija saobraćajnog poteza od Autokomande do Batutove ulice i rekonstrukcija Partizanskog puta, kao i proširenje Savske ulice za dve trake. Ovih dana počeli su radovi na tramvajskoj mreži u Ulici Milentija Popovića i na Starom savskom mostu i trebalo bi da budu završeni do 1. septembra. Nakon sređivanja Nemanjine, od prometnijih ulica u gradu, sledeće na redu su Karađorđeva i Resavska ulica.
