Latinka Perović, Između anarhije i autokratije, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2007.
Baš u trenutku kada se Srbija, po ko zna koji put, nalazi u političkim i grčevima pred izazovima novog veka, pojavila se knjiga Latinke Perović Između anarhije i autokratije (u izdanju Helsinškog odbora u Beogradu), da nam kroz sinergiju tridesetak eseja, koji su nastajali tokom poslednjih 25 godina, ponudi jednu pomalo sumornu dijagnozu o suštastvenoj prirodi problema ove države, koji samo neupućenima izgledaju kao danas iskrsli, a u stvari su stari i traju upravo zbog toga što nikad nije bilo dovoljno snage i pameti da se tim problemima priđe racionalno i da se na najkrupnija razvojna pitanja daju produktivni odgovori.
Naime, i ovog trenutka u Srbiji se zapravo ponovo raspravlja o tome šta je to „dovršena Srbija“ sa „nedovršenom državom“, ali se pri tom ne problematizuju stari odgovori na to veliko pitanje, a oni zaludno spajaju nespojivo – uzorni ideal države sa evropskom demokratijom, na jednoj, sa državom sa zavetnim ciljem ujedinjenjenja svih srpskih zemalja, na drugoj strani; ponovo se razglaba i o takozvanom nacionalnom interesu i, navodno zbog njega, zadržava jedna stara sistemska koncepcija u kojoj je država apsorbovala (bolje bi bilo reći „pojela“) društvo; pokušava se i sa oživljavanjem pitanja: kuda – na Istok ili na Zapad, pošto bi vodeće snage istovremeno i na Zapad, sa epskim nacionalizmom i (korporativnim) kolektivizmom u staroj torbi, i na Istok, ali sa zapadnim novcem i ljudskim slobodama; ne prihvata se ni sam termin modernizacije Srbije (to jest, moderne Srbije), a nekmoli da se taj proces napokon shvati kao osnovni egzistencijalni i građanski, ali i državni interes; politički život se odvija u senci i pod pretnjama velikog nasilja, jer, krvavi računi nikako da se svedu, a nove odmazde se otvoreno najavljuju, pa se politički konkurenti satanizuju kao neprijatelji naroda; intelektualna, a zapravo politička elita se razvrstala po predsobljima raznovrsnih centara realne moći, a nezavisne ličnosti, gotovo kao neželjeni svedoci, guraju se u osamljenost i zbog toga, s vremena na vreme, podvrgavaju gromoglasnim kampanjama javnog prezira.
Celu tu srpsku istorijsku kontroverzu, Latinka Perović analizira preciznim pogledom i nerazmetljivim rečima – ali istovremeno slojevito i leporeko, pa zato i tačno, otvoreno i bez milosti. Ona uverljivo dokazuje da su davno ukorenjeni stereotipi, koje je izgradila, a i dalje pokušava da gradi, nekritička struja (recimo suviše blago) u našoj istorijskoj nauci, zidani na rđavim temeljima i da je zato ta iluzorna, pretenciozna građevina stalno i sklona padu. Jedna od osovina tog (uzaludnog) neimarstva, na primer, bilo je to što se u traganju za odgovorom na pitanje „kako se razvijati a ostati korenom ‘svoj’, pa ne izneveriti zavetne ciljeve o jedinstvu naroda“, odgovor nalazio „u preuzimanju zapadnoevropskih formi (političko udruživanje, liberalni zakoni, parlamentarizam), ali ne i puta kojim se do njih došlo“. To ističe sama autorka u predgovoru ove zbirke starih ogleda, od kojih nijedan nije zadržao prvobitnu formu.
O osnovnim pravcima istorijskog razmišljanja i istraživanja Latinke Perović (o srpskom društvu na prelazima vekova, XIX-XXI, kako i glasi podnaslov knjige) govore već i sami naslovi osnovnih delova ove zbirke ogleda: Država i društvo, okvir i supstanca; Istok i zapad, kolektivizam i individualizam; Razvoj realne srpske države u funkciji zamišljene svesrpske države; Intelektualna elita: pod teretom ideja socijalne jednakosti i narodnog jedinstva; i Nasilje kao konstanta: ideja o jakoj državi sa slabim društvom. Autorka, to se odmah nameće kao utisak, sebi uvek postavlja teške, to jest najdelikatnije srpske teme, ne libeći se da iznese i gorke ocene o istorijskim promašajima koji su Srbiju u političkom smislu stalno ljuljali između anarhije i autokratije, a u razvojnom i materijalnom smislu, konzervirali u ludačko plehano bure bede i siromaštva.
Svaki čitalac ove knjige lako će uočiti da Latinku Perović posebno privlače one krupne ličnosti iz istorije Srbije koje su imale petlje i kuraži da se na glavnoj sceni odupru patrijarhalnoj inerciji, niz koju je silovito, „nizvodno“, plovila narodnjačka struja u srpskoj politici, a koja je svoje ideje uspešno nametala (a i dalje neupitno nameće) kao vladajuće ideje Srbije. Te ličnosti su, pre ili kasnije, upravo zbog svoje odvažne usamljenosti i jetkog otpora, bile izložene svirepoj svenarodnoj osudi, medijskoj ekskomunikaciji, orkestriranom šikaniranju, a ponekad i najvulgarnijem javnom psovanju. U tom smislu upečatljivi su ogledi o Peri Todoroviću, Milanu Piroćancu, Jovanu M. Žujoviću, Stojanu Novakoviću, Anici Savić Rebac, Kseniji Atanasijević, pa i o Slobodanu Jovanoviću.
Uz izvesne rezerve i objašnjenja (za koje ovde nemamo prostora), ovom spisku ličnosti koje Latinka Perović na izvestan način, „brani“ od površnih interpretacija i sebičnih instrumentalizacija, mogao bi se čak dodati i sam Svetozar Marković, koji je, upravo vođen potrebom modernizacije (sic), bio rodonačelnik ideje neponavljanja zapadnoevropskog puta i fatalne zavodljivosti koncepcije „narodne države“, to jest utemeljivač ne samo radikalizma nego i socijalizma u Srbiji. Iako je za Markovića, jednom drugom prilikom, Latinka Perović rekla da je jedina naša istorijska veličina, pored Vuka Karadžića, čiji se značaj kod nas ne dovodi u pitanje, ona se ne libi da ustvrdi da ni on sam nije u dovoljnoj meri „iz legende preseljen u nauku“, makar koliko da je o njemu mnogo pisano. Ne dirajuću eksplicitno u tu legendu, Latinka Perović, međutim, veoma otvoreno objašnjava kako su, prvo, Adam Bogosavljević i drugovi, pa potom Nikola Pašić i radikali, upravo pod uticajem Svetozara Markovića, u Narodnoj skupštini krajem XIX veka širili i otpor svim pokušajima evropeizacije Srbije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
