Prolaz, molim

U srpskoj političkoj drami Čehovljevo pravilo dramaturgije („Puška iz prvog činu opaliće u poslednjem“) zamenjeno je Nabokovljevim pravilom („Puška iz prvog promašiće u poslednjem činu“).

Predsednički kandidat, lider Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj, relaksirano ćaska s novinarima: „Znate li zbog čega sad najviše Milan Milutinović pati? Što je sad svestan da on umesto mene ide u Hag. Oteo mi je tu funkciju, da bi umesto mene išao u Hag. Tako mu je ispalo. Da je znao, ne bi oteo. Ne bi ga niko ni mrtvog naterao. E sad, vode njega, a meni ne daju!“

Igra paradoksa i zluradi razgovor o sledećem činu drame označava predizborne poruke u prvom krugu drugog turnusa predsedničkih izbora. Ko ne izađe na izbore „glasa za Đinđića“ (Maršićanin), ko glasa za Koštunicu „glasa za Đinđića“ (Šešelj), ako ne uspeju izbori, biće kriv Đinđić (predsednički kandidat Koštunica)…

Predsednički kandidat Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije, okreće drugi list: „Ako ovi izbori ne bi uspeli – onda više nema igranja sa predsedničkim izborima u Srbiji. Onda se otvara druga tema – na red dolaze vanredni parlamentarni izbori. I to pre donošenja Ustava Srbije.“

Da misli ozbiljno videlo se po raspravi o budžetu u Skupštini Srbije. Poslaničke grupe DSS-a i Nove Srbije tražile su uz spisak primedbi da se budžet i finansijski izveštaj skinu s dnevnog reda. Neusvajanje budžeta povlači pad vlade. Bez glasova 45 poslanika DSS-a i osam poslanika Nove Srbije vladina podrška pada na 123 poslanika (176 minus 53). Protiv stavljanja budžeta na dnevni red, osim DSS-a glasali su i NS i deo poslanika Mićunovićevog DC-a.

Polovina članica ostatka DOS-a podržala je Koštunicu, ovako ili onako, mada nije sigurno da li će ga pratiti i u glasanju u parlamentu. Budžetsko pitanje kaže da nije sigurno ni da neće. Nova demokratija je pak, po svome, glasala protiv zakona o bankama koji su usaglasili DSS i guverner Dinkić.

Naši birači su ponekad skloni da se okreću ka nekom tipu nepartijske demokratije i da preziru parlamentarne igre. I većina naših medija udvorički koketirajući s vladom opisuje parlament kao grupu lenština i neradnika. Moraće da se naviknu na parlamentarni život jer za razrešenje političkih sporova nije pronađeno ništa pogodnije.

Uspeh predsedničkih izbora aktuelizovao bi dnevni red koji proizlazi iz zajedničke izjave Đinđića i Koštunice (predsednički izbori, platforma, srpski ustav, vanredni parlamentarni izbori), pa bi tako za izvesno vreme bili produženi i vek srpske vlade i mandat premijera Đinđića, ali on ne pokazuje neko naročito interesovanje za njih. Koštunici, koji stalno pobeđuje na izborima ali nikako ne osvaja vlast, privremena funkcija predsednika Republike bez podrške parlamentarne većine ne može doneti mnogo, ali se on upinje da ih dobije, mada umanjuje šanse na uspeh distancirajući se od Đinđića, makar za broj tvrdih Đinđićevih pristalica.

Đinđićevoj frakciji ne odgovara da pobedi retrogradna Šešeljeva varijanta, ali ona potencijalno dovodi u pitanje regularnost izbora time što ne uspeva da istakne vlastitog reprezenta u predsedničkoj trci i što potcenjuje značaj tih izbora.

Taj blok prolazi kroz kontroverzno previranje u kome se potvrđuje gvozdeni zakon srpske politike: na svakim izborima rascep Demokratske stranke. Koštunica mekše postupa kad je u pitanju filijala DS-a G17 PLUS, faktički tražeći njihovu podršku, što nije slučaj kad je u pitanju traženje podrške od DS-a. Ali, G17 PLUS se koleba približavajući se odluci da iz nevladine organizacije preraste u stranku. Toj stranci se, opet, neće pridružiti Đelić, jedna od maskota srpske reforme.

KOLIKO VAS JE: Glasači će morati nekako da razreše ovu političku rašomonijadu, ali problem je i u tome što je biračko telo fiktivno – nisu sređeni birački spiskovi, tako da se ne zna tačan broj birača, neke kategorije birača faktički su onemogućene da glasaju, pa na izbore realno treba da izađe oko 70 odsto birača da bi oni uspeli. Sadašnja vlast je kumovala ovakvoj situaciji, ne samo tako što nije blagovremeno uredila biračke spiskove i što nije donela set izbornih zakona, već i tako što je pristala na izmene zakona od 10. oktobra 2000. godine, u periodu kada se vlast valjala ulicama i kada su socijalisti demisionirali i pristali na vanredne parlamentarne izbore. Svi su tada „uzeli“ taj tzv. Šešeljev zakon o izboru narodnih poslanika koji uređuje izborni postupak (vidi antrfile „Može – ne može“) na način na koji se igra šibicama.

Sporovi oko biračkog spiska nisu doveli do nekih vidljivijih poboljšanja. Republička izborna komisija je u ponedeljak (2. decembra) saopštila da u Srbiji ima 6.525.660 birača. Birački spisak je od 14. septembra do 22. novembra bio na reviziji tokom koje su izbrisane 33.033 umrle osobe; na osnovu prijave prebivališta upisano je 22.630 birača, a po osnovu odjave prebivališta izbrisan 22.091 birač. Kako se navodi u izveštaju, u biračke spiskove upisano je i 15.437 novih birača koji su stekli punoletstvo.

Jedan od predstavnika DSS-a u Komisiji Zoran Lončar zatražio je da se jedinstveni birački spisak uporedi s podacima u centralnoj arhivi Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, isto onako kako su proveravani potpisi koje su RIK-u podneli predsednički kandidati. Posle rasprave omogućeno je predstavnicima predsedničkih kandidata da u RIK-u provere birački spisak uz prisustvo stručnjaka koji poznaju odgovarajući softver. RIK je odbio predlog SRS-a da se umnožen disk dostavi predlagačima kandidata.

APSTINENTSKA ODLUKA: Pitanje svih pitanja predsedničkih izbora jeste apstinencija birača, ocenjuje Dragomir Pantić iz Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka. Prema Pantićevoj analizi, izborni apstinenti su podeljeni na četiri grupe: u prvu grupu spadaju aktivni apstinenti koji bojkotuju izbore. Neke partije DOS-a javno, kao DHSS, pozivaju birače da ne izađu na ove izbore, a DS šalje poruku građanima da na izbore ne izađu.

Drugoj grupi pripadaju pasivni birači.

Treću grupu čine birači koji iz objektivnih razloga ne izlaze na izbore zbog toga što se nalaze van zemlje ili su na duplim biračkim spiskovima itd.

U četvrtu grupu spadaju situacioni apstinenti. To su neodlučni birači i oni koji odlučuju u poslednji čas. Oni su i potencijalni faktor izbornog iznenađenja.

U istraživanju „Izborna participacija i izborna apstinencija“ (na uzorku od 1800 punoletnih građana iz 92 opštine u Srbiji), koje je za CeSID obavio tim sa Srećkom Mihajlovićem na čelu, 82 odsto građana smatra da su izbori jedno od najvažnijih građanskih prava i po tome se znatno ne razlikuju od građana demokratski razvijenih zemalja. To istraživanje pokazalo je da svega dva odsto birača smatra da su izbori apsolutno nevažni, devet odsto da nisu važni. Čak 43 odsto građana veruje da izbori jesu važni, dok su veoma važni za 21 odsto anketiranih. Građana koji imaju generalno pozitivan odnos prema izborima čine 63 odsto i taj procenat samo je nešto niži nego u zapadnim demokratijama. Međutim, 86 ispitanika ovde veruje da ih političari zamajavaju svojim sukobima, raspravama, optužbama. (Usred ove rasprave o svemu predsednički kandidat SSJ-a Borislav Pelević kaže: „Izvinite što kršim predizbornu ćutnju.“)

Pantićeva procena broja onih koji će 8. decembra izaći na biralište kreće se negde oko polovine biračkog tela, mada je više sklon da proceni da su šanse da izbori ne uspeju nešto veće nego da uspeju. I Bora Kuzmanović s Filozofskog fakulteta sumnja u to da će predsednički izbori uspeti i procenjuje da će izaći 47 ili 48 odsto birača. CeSiD, koji je istraživao motivaciju birača, uzdržao se od prognoze, očitio zbog toga što jezičak na vagi treperi negde oko polovine.

POTROŠNI LIDERI: U kojoj se meri naši birači identifikuju sa strankom ili sa liderom, u kojoj meri su vođeni političkim ubeđenjima, a u kojoj racionalnim ili iracionalnim situacionim izborom?

Bora Kuzmanović, s Filozofskog fakulteta, ukazuje na primer Vuka Draškovića koji sada praktično više nema svoje birače, iako su se oni pre nekoliko godina masovno poistovećivali s njim. Nestali su i birači Socijalističke partije Srbije, od kojih je jedan broj prešao na desnicu. Oni su prišli Vojislavu Šešelju koji trenutno osvaja glasače pričom o kriminalu i korupciji.

Po Kuzmanovićevoj proceni, birači DS-a se ne vezuju za lidera Zorana Đinđića već za Demokratsku stranku. Plebiscitarna podrška lideru DSS-a Vojislavu Koštunici smanjila se u odnosu na onu od pre dve godine, što su pokazali rezultati prvog kruga septembarskih predsedničkih izbora, kada je Koštunica dobio upola manje glasova nego 24. septembra 2000. godine.

Kod DSS-a se, veli Kuzmanović, postavlja pitanje da li stranka i njen lider mogu da ostvare zacrtani cilj.

Koštunica nabraja izbore na kojima je tri puta uzalud pobedio težeći da pokaže da njegova harizma nije potrošena. On je u poslednoj nedelji intenzivirao kampanju, podržan najenergičnije od Čovića (koga Šešelj, kao „nečija metla“, drži u fokusu svoje negativne kampanje, čak sprema i specijalno izdanje o njemu), zatim od Mićunovića, Isakova, Nezavisnog i sindikata Nezavisnost, javnih ličnosti uključujući tu i Vladu Divca…

Regularnost ove utakmice teže je ostvariv cilj nego Koštuničina pobeda. U njoj više odlučuju odsutni nego prisutni. Ako verifikuje svoju pobedu, Koštunica neće ostvariti neku značajniju preraspodelu moći, ali može iznuditi promenu političkih prioriteta i političke tehnologije. Parlament će u tom slučaju verovatno postati važnija arena nego što je to sada slučaj. Sadašnji sastav skupštine čine tri bloka, sastavljena od 25 partija suprotstavljenih na najrazličitije načine (vidi antrfile „Mandati“). Ako Koštunica ne verifikuje svoju pobedu, verovatno će doći do parlamentarne blokade i kriza koja će nastati vodiće do novih parlamentarnih izbora. Očigledno je da će „revolucionarna faza“ srpske politike u narednom periodu, na jedan ili drugi način, biti zamenjena „parlamentarnom fazom“.