Argument na koji se pozivaju branitelji dvojnih akciza na benzin – da lošije gorivo, u ovom slučaju „neevro“ treba da bude jeftinije od „evro“ pandana pada u vodu pred prostom činjenicom da je do pre šest meseci mnogo lošiji „olovni“ benzin koštao isto kao i bezolovni.
To je zato, reći će neko, jer je „super“ benzin „imao“ 98 „oktana“, a ovaj bezolovni samo 95, tako da je trebalo da bude i skuplji, ali nije jer, kao, nije fer da vlasnici starijih automobila koji su projektovani da troše „super“ ne budu „kažnjeni“ višom cenom goriva samo zato što nemaju novca za noviji auto.
I šta sad kad više nema „supera“? Šta će sad u rezervoar da sipaju nesretni vlasnici evropskih i japanskih automobila proizvedenih pre 1993. godine, kao i još nesretniji vlasnici „kečeva“ i „juga“ bez obzira na godište? Ništa, reći će opet onaj „neko“: ima da se kupi aditiv koji „dodaje oktane“ bezolovnom benzinu da bude kao „super“ – jedna bočica na rezervoar goriva i: „Piči bato!“. Tako je bar u novinama pisalo, s tim što su se doze razlikovale.
Međutim, kupovinom aditiva „na rezervoar“ opet ispada da oni koji nemaju para za noviji auto plaćaju skuplje gorivo. Eto razloga za propisivanje nižih akciza na domaći benzin: rezervoar benzina plus aditiv, taman izađe kao rezervoar „evro“ benzina. Nije nego: nema tog sadržaja bočice koja može da „popravi“ oktanski broj a da ne sadrži tetra-etil-olovo, koji opet ne sme da se nađe u benzinu u većoj količini od 13 miligrama po litru koliko ga domaći „neevro“ benzin već sadrži, a sve i da ga ima, ne biva da se tako ofrlje dozira: bezin je ipak malo ozbiljnija nauka od sipaj-smućkaj.
Uostalom, „super“ (MB98) samo po nazivu ima veći oktanski broj od „evro“ premijuma (Evro premium BMB95), odnosno ima veći „istraživački oktanski broj“, dok im je „motorski oktanski broj“ isti. Prevedeno na srpski, u otpornosti prema samozapaljenju isti su, s tim što ona su prema efektima na okolinu bitno razlikuju, a donedavno su koštali isto.
Kako god, „olovnog“ benzina više u prodaji nema od polovine prošle godine, što jeste dobra vest, mada je to trebalo da se dogodi tri godine ranije: Po pravilniku o tehničkim i drugim zahtevima za tečna goriva naftnog porekla iz 2006. godine, sa prodajom supera je trebalo da se prekine najkasnije 31. decembra 2007, onda je 2009. taj rok produžen do kraja 2010, pa je ispalo da je NIS to učinio šest meseci pre roka.
Slično je i sa benzinom o kome je ovde reč: po pravilniku iz 2009. godine mogao je da se proizvodi najdalje do kraja prošle godine, ali je izmenom pravilnika 2010. rok pomeren za kraj 2012. I tako, od decembra do decembra.
Bez obzira na opštu docnju, permanentno zagađivanje okoline olovom i kod nas je (najzad) prošlost. To što domaći bezolovni benzin ima dvostruko više olova od onog „evro“ i nije bog zna koliko loše: 13 je (svega) dva i po puta više nego 5, ali je zato (čak) 46 puta manje od 600. Malo li je?
Zapravo, jeste: iako je količina olova u benzinu značajno, mada ne i dovoljno smanjena da ispuni standard, sa sadržajem sumpora i benzena u benzinu NIS ne može da se pohvali, jer benzena ima isto koliko i onom „olovnom“ benzinu, a sumpora čak 65 puta više, odnosno svega za trećinu manje nego za upotrebu zabranjenom „superu“.
Akciza na taj i takav benzin (za sada) manja je za 4,5 dinara nego akciza na benzin koji zadovoljava propisan standard, kako evropski tako i srpski. Ako kojim slučajem akcize budu izjednačene, a lako je moguće da će tako biti jer u Evropi već dižu obrve, ovaj domaći, prljavi i nestandardni benzin i dalje će biti jeftiniji od onog „po evropski“, koji se takođe proizvodi u domaćim rafinerijama, ali je i na režimu slobodnog uvoza. Računica veli da bi u tom slučaju „neevro“ premijum koštao 115,8 dinara, odnosno 4,9 dinara manje nego „evro“ premijum, umesto sadašnje razlike od 10,2 dinara. Da li će ta razlika biti dovoljno motivišuća da se u rezervoar sipa nižeoktansko gorivo? Verovatno: za ekologiju ionako malo ko mari. A i zašto bi, kad onaj koji prima platu da mari, ne mari. Eto, da li se povodom stimulisanja potrošnje ekološki nepogodnog goriva nižim akcizama oglasio ministar zadužen za zaštitu prirodne okoline. Pa, nije. Šta tu ima više da se kaže?
Pogrešno je reći da benzin ima toliko i toliko oktana. U stvari, u benzinu oktana uopšte nema, sem možda u tragovima, a oktanski broj predstavlja meru otpornosti benzina prema samozapaljenju pod pritiskom koja je definisana težinskim odnosom izraženog u procentima mešavine izo-oktana i normal-heptana u referentnom gorivu. Kako je izo-oktan vrlo otporan na samozapaljenje označen je brojem 100, a lako zapaljiv normal-heptan brojem 0, benzin od 95 oktana ima (anti)detonirajuća svojstva kao mešavina izooktana i heptana u (težinskom) odnosu 95:5. Budući da je reč o samozapaljenju pod pritiskom, oktanski broj goriva za određeni motor je u direktnoj zavisnosti od stepena kompresije.
Na početku automobilske ere, za pogon OTO motora korišćen je sirovi benzin koji „ima“ (svega) negde oko pedesetak oktana: zbog toga su i motori sa početka veka imali kompresioni odnos najviše 5:1, poput Forda T – 2900 „kubika“, 20 konjskih snaga, 18 litara benzina na 100 kilometara.
Tako je bilo sve do 1921. godine kada je izvesni Tomas Midžli, inženjer „Dženeral motorsa“, otkrio da tetra-etil-olovo povećava antidetonaciona svojstva benzina, a da motoru ne šteti niti mu umanjuje performanse. To „poboljšanje“ je direktno uticalo na povećanje efikasnosti motora i dovelo do „buma“ automobilske industrije, ali i do epskog zagađenja tla, vode i vazduha olovom: krajem prošlog veka prosečni stanovnik Zemlje imao je 625 puta više olova u krvi nego njegov predak s početka veka.
U stvari, do 1923. godine, kada je počela proizvodnja tetra-etil-olova „na veliko“ u atmosferi olova nije ni bilo. Zakon o čistom vazduhu donesen je u Americi 1970. godine, čime je potaknuto osvajanje proizvodnje „bezolovnog“ benzina: upotreba „olovnog“ benzina zabranjena je u SAD 1983, u Evropi 1993, a u Srbiji tek 2010. godine.
Spaljivanjem sumpora dobija se sumpordioksid, bezbojan gas teži od vazduha, zagušljivog mirisa. Vekovima se koristi kao izbeljivač i dezinfekciono sredstvo. Uopšte uzev, koristan je kad treba nešto ubiti – fleku, gljivice ili mikroorganizme, svejedno je. Rastvara se u vodi gradeći sumporastu kiselinu, nestabilno jedinjenje koje se brzo ponovo razlaže na sumpor-dioksid i vodu, od kojih se opet tvori sumporasta kiselina… i tako u beskraj.
U atmosferu dospeva kao nusprodukt sagorevanja fosilnih goriva, kao i u preradi rude obojenih metala, bakra recimo. Napada sistem za disanje ljudi i životinja, a rastvoren u vazduhu uzrokuje kisele kiše koje uništavaju biljke, metalne konstrukcije i građevine.
Benzen, ili benzol, najjednostavniji je aromatični ugljovodonik. Na sobnoj temperaturi je bezbojna lako isparljiva i lako zapaljiva tečnost karakterističnog mirisa koja gori svetlim i jako čađavim plamenom. Otrovan je i kancerogen i u tečnom i u gasovitom stanju.
Koristi se kao polazna sirovina za sintezu brojnih aromatičnih jedinjenja u proizvodnji pesticida i deterdženata, nalazi se u rastvaračima za voskove, smole, kaučuk, plastiku, lakove, lepkove… Povećanom riziku od štetnog delovanja benzena izloženi su radnici u rafinerijskoj i petrohemijskoj industriji, radnici u proizvodnji sintetičkih lepkova i lakova. Sama postrojenja i fabrike su ujedno i potencijalni izvori emisije benzena u životnu sredinu.
Najozbiljniji toksični efekti benzena su anemija, koja može biti fatalna, kao i akutna leukemija. Prvi simptomi trovanja benzenom su zamor, vrtoglavica, slabost, zatim krvarenje sluzokože, deluje na nervni sistem, uzrokuje promene ponašanja i opštu slabost… Američka agencija za zaštitu okoline i Međunarodna agencija za istraživanje raka svrstavaju benzen među karcinogene supstance. Merenjima je pokazano da je u Evropi srednja godišnja vrednost koncentracije benzena najniža u urbanim delovima Kopenhagena, oko 3 miligrama po kubnom metru, u urbanim delovima Atine srednja godišnja vrednost iznosi 20, a u Beogradu je, prema merenju obavljenom 2009. godine, svega 2,9 miligrama, s tim što je u „pikovima“ dostizala 36,5 mikrograma po kubnom metru vazduha.
