Profil(i) budućeg predsednika

“Naš konkretan zahtev je da se stvari u Srbiji promene, a to može samo izborima; mi ne tražimo ništa više, samo jednu malu stvar, male, jedne obične izbore”, rekao je Aleksandar Vučić 2011. na tadašnjoj televiziji B92 kao potpredsednik Srpske napredne stranke. 

Srbija posle studentskih protesta na Vidovdan 2025. Vučić sa podsmehom i prezirom odbacuje studentski zahtev, a sada i zahtev pobunjenih građana, da se raspišu prevremeni parlamentarni izbori. Njihov ultimatum izjednačio je sa svim istorijskim ultimatumima spoljašnjih neprijatelja. Iste vidovdanske večeri pustio je policiju na studente i pobunjene građane, prethodno najavivši da će nasilje “terorista” početi između 20.45h i 21.45h. Postoje već snimci i svedočenja koji ukazuju na to da je policija upotrebila prekomernu silu, ali i laži iste te policije da građani nisu propustili vozilo Hitne pomoći (vozilo nije propustio upravo policijski kordon), da policajci nisu upotrebljavali hemijska sredstava za rasterivanje demonstranata (jesu), a tu su i hapšenja studenata za krivično delo rušenje ustavnog poretka (za koje su propisane drakonske kazne), kao i zaumna taktika zaletanje marice na okupljene građane. I tako dalje. Ako imamo sve ovo u vidu, postavlja se pitanje ima li smisla govoriti o predsedničkim izborima 2027. godine.

UGAO VLASTI: Sa ovakvim režimom i njegovom perjanicom, predsednikom Aleksandrom Vučićem, opravdano se, na bazičnom nivou, može postaviti pitanje funkcionalnosti društva kao takvog. Kako će se, naime, Vučić postaviti prema predsedničkim izborima 2027. godine? Da li će (pokušati) da menja Ustav kako bi sebi produžio mandat ili će (pokušati) da pređe na mesto predsednika Vlade? Da li će ponuditi svog kandidata i kakvog bi profila trebalo da bude kandidat? Ili će, sa pozicije čelnika stranke ili pokreta, u slučaju da njegova opcija pobedi, uticati na sve (kao i sada), pa samim tim i na čoveka koga će instalirati na poziciju predsednika? Najzad, da li društvo, u ovakvom stanju, uopšte može stići do predsedničkih izbora? 

UGAO OPOZICIJE: Kakav profil predsedničkog kandidata opozicija treba da ponudi? Da li treba da nastupa jedinstveno ili u kolonama i kako bi, u tom slučaju, kolone trebalo da izgledaju? Šta bi sve opozicija trebalo da preduzima u svom delovanju kako bi ojačala svoju poziciju u periodu koji sledi?

UGAO STUDENATA: Univerzitetska zajednica, civilni sektor, građanski aktivizam. Kakva je ovde perspektiva u narednom periodu, da li će ovi segmenti društva biti u uzlaznoj ili silaznoj putanji, kakva sve iskušenja predstoje s obzirom na predsedničke izbore 2027. godine? I kako se, iz ovog ugla, može sagledati profil predsedničkog kandidata?

MILOŠ BEŠIĆ: SCENARIJI

Na pitanje o predsedničkim izborima, Miloš Bešić, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smatra da se mora razmotriti nekoliko scenarija koji će definisati okolnosti u kojima će se ti izbori odigrati. “Prvo i ključno pitanje je”, kaže Bešić, “da li će se u narednom periodu, pod pritiskom kritičke javnosti, dogoditi vanredni parlamentarni izbori, odnosno da li će vladajuća struktura, pod pritiskom studentskih protesta, raspisati izbore uskoro ili makar u 2026. godini. Ako da, onda postoje dva kondicionala od kojih će jako zavisiti predsednički izbori: da li SNS sa koalicionim partnerima dobija ili gubi te izbore. Ako se ti izbore dogode i SNS ih izgubi, onda se SNS i aktuelni predsednik ništa ne pitaju, točak promene je pokrenut i potpuno je irelevantno ko će biti kandidat opozicije i da li će biti samo jedan ili više kandidata itd. Drugi scenario: šta ako SNS na mogućim prevremenim parlamentarnim izborima, s koalicionim partnerima, zadrži većinu? U tom scenariju imamo potpuno drugačiju situaciju koja može imati više ishoda. Pitanje je, recimo, ko će biti kandidat SNS-a na tim izborima, s obzirom na to da aktuelni predsednik ne može biti kandidat po Ustavu (Član 115. Ustava Srbije: ‘Predsednik Republike bira se na pet godina i može biti biran najviše dva puta.’). Ideja da će doći do promene Ustava kako bi se aktuelni predsednik treći put kandidovao, u domenu je naučne fantastike i tu opciju jednostavno ne bih razmatrao. Iskreno, sve je moguće sa ovom vlašću, ali sve i da se ovo dogodi, vratiće im se kao bumerang, tu nema nikakve sumnje. Prema tome, vraćamo se na pitanje ko će biti predsednički kandidat vladajuće partije u ovom scenariju. Odgovor na ovo pitanje zavisiće samo i isključivo od volje, ličnog stava i ambicije aktuelnog predsednika i prvog čoveka režima. Njegov stav može biti da se bori za mesto predsednika države u situaciji u kojoj neće biti predsednik, ili da ga manje zanima ko će biti predsednik države jer će on preuzeti političku najjaču poziciju predsednika Vlade. Drugim rečima, moguće je da prepusti tu kandidaturi nekom slabom kandidatu i jednostavno izgubi izbore koji ga ne zanimaju, te da vrati ovlašćenja u zakonske okvire, a to je da sve poluge vlasti imaju premijer (dakle on) i njegova vlada. No, sasvim je moguće da njegov stav bude i drugačiji, naime, da pokuša da njegov kandidat dobije predsedničke izbore, s obzirom da bi poruka izgubljenih izbora bila veoma opasna po stabilnost (njegove) vlasti. U ovoj situaciji ima dve opcije, i obe imaju solidne šanse za realizaciju. Prvo, da nađe vanstranačku ličnost koja ima kapacitet da uzima glasove SNS glasača, ali i glasača ostalih struktura. Nije lako izvodljivo, ali nije nemoguće. Drugo rešenje ‒ da kandiduje nekog istaknutog člana koji ima prepoznatljivost i dobre šanse da pobedi. Po meni, to bi najverovatnije bio Tomislav Nikolić. Dakle, Nikolić formalno ima pravo na još jedan mnadat, prepoznat je kao neko ko je SNS-u doneo vlast, lako je oko njega napraviti kampanju, teško mu se mogu spočitati sve greške SNS vlasti koje su činjene poslednjih 13 godina i ima lični kapacitet i političko iskustvo da ‘odradi’ predsedničku kampanju valjano. Uostalom, njegovo oživljavanje nedavno u okviru SNS-a u kampanjama, po mom sudu, predstavlja samo korak ka rekovalescenciji njegove političke karijere u liku predsedničkog kandidata.

Foto: FoNet

Na drugoj strani imamo podeljenu opoziciju, sa liderima koji imaju jako loše lične rejtinge, a koji veoma teško iskazuju spremnost da podrže ‘treća’ lica koja su van njihovog partijskog vidokruga i uticaja. Opet, ponavljam, u situaciji da SNS izgubi prevremene parlamentarne izbore, nije važno ko će biti kandidat na jednoj ili drugoj strani: SNS gubi te predsedničke izbore. Pitanje je šta se dešava ako se predsednički izbori dešavaju u situaciji gde je SNS zadržao vlast ili u situaciji (koja nije nemoguća) da se predsednički i parlamentarni izbori dešavaju istog dana 2027. godine. Drugim rečima, da li se predsednički izbori dešavaju u scenariju gde SNS ima aktivno sve poluge vlasti? U toj situaciji prvo je i najvažnije da čitava opoziciona javnost – i partijska i građanska – mora imati jednog i samo jednog kandidata. To je prvo i to je ključno! Drugo, on ne sme biti neko iz redova trenutnih viđenih lidera opozicije. Naprosto, oko partijskog kadra nije moguće napraviti međupartijski konsenzus, a, potom, on jednostavno teško može dobiti izbore. Tragamo, prema tome, za kandidatom koji dolazi iz ‘građanskog’ (čitaj nepartijskog) tkiva, a koga će podržati sve opozicione partije. Treće, to mora biti čovek od integriteta besprekorne lične prošlosti i profesionalne karijere. Drugim rečima, to je osoba koju jednostavno ne možete tabloidizirati i negirati sve ono što je postigla u svom životu, a ako probaju metodama ad hominem tabloidizacije, to će im se vratiti kao bumerang. Četvrto, to mora biti osoba više nego solidnih intelektualnih kapaciteta, uključujući elokvenciju i sve epitete sa kojima se dobar deo biračkog tela identifikuje. Peto, to mora biti čovek koji ne mora da ima političko iskustvo, ali mora da ima nekakvo iskustvo ‘upravljanja/rukovođenja’. Šesto, njega stvarno ili potencijalno mora da ‘voli’ građanska javnost, odnosno, jednostavno, on mora da bude simpatičan i prihvatljiv za većinu. Konačno, i veoma važno, to mora biti kandidat koga će iskreno i svim srcem podržati studenti. Dakle, studenti kao nosioci talasa promena moraju biti i nosioci predsedničke kampanje ovog kadidata. Dok opozicione partije treba da pruže svu logističku podršku koja je jednako neophodna za uspeh na izborima. Ima li Srbija takvih pojedinaca? Ima, naravno, neki od njih su već prepoznati kao potencijalni kandidati, pominju se i u opozicionim krugovima, ali i u krugovima bliskim vlasti. Oni ključni, zasad, jesu sportisti, ali ima ih potencijalno i u drugim sferama. Prema tome, nije pitanje da li ih ima, pitanje je kako ujediniti sve opozicione snage na ovom zadatku, kako pomiriti partijske sujete, kako otvoriti zajednički front i na koji način održati jedinstvo tokom izazovnog perioda koji svima predstoji.”

NEBOJŠA VLADISAVLJEVIĆ: MODEL OSTANKA NA VLASTI

Na iste dileme odgovara i Nebojša Vladisavljević, takođe profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. “U ovom trenutku”, kaže Vladisavljević, “nije moguće detaljnije proceniti institucionalni i politički kontekst tih izbora jer je izvesno da će prethodno biti održani vanredni skupštinski izbori. Vlastima takvi vanredni izbori ne odgovaraju zbog značajnog pada podrške među biračima u poslednjih nekoliko meseci, i zato javno odbacuju tu mogućnost. Ipak, imajući u vidu sve širu političku krizu, vanredni izbori su jedino rešenje. Ti izbori će bitno promeniti političku scenu i veliko je pitanje ko će od sadašnjih političkih protagonista u vlasti i opoziciji uopšte opstati na nogama do predsedničkih izbora.

Ako preživi vanredne skupštinske izbore, vlast će na raspolaganju imati dve mogućnosti. Jedna je promena Ustava kako bi se omogućio treći mandat predsednika republike Aleksandru Vučiću, po Putinovom neskrivenom autoritarnom modelu. Druga je opcija Mila Đukanovića, po kojoj se nosilac vlasti prebacuje sa položaja predsednika u premijersku fotelju, a povremeno se čak nalazi samo na mestu šefa vladajuće stranke, zadržavajući gotovo potpunu kontrolu nad političkom scenom i čuvajući demokratsku fasadu.

Iskustvo s vlašću SNS-a u prethodnoj deceniji govori da su izbegavali restriktivne zakone i promene Ustava koje bi otvoreno ograničavale delovanje opozicije, nasuprot svojim autoritarnim ortacima Orbanu i Erdoganu, i oslanjali se na neformalna sredstva. Dakle, verovatno bi kopirali Đukanovića i čuvali vlast selektivnom primenom propisa u svoju korist a na račun političkih protivnika.

U ovom trenutku nije moguće proceniti kapacitet i strategiju opozicionih snaga pred predsedničke izbore 2027. Masovni protesti prethodnih meseci bitno su izmenili političku scenu. Opozicija se praktično povukla sa bojišta i funkcioniše kao deo NVO sektora, a studenti su preuzeli vođstvo otpora i najavili studentsku listu na vanrednim skupštinskim izborima. Ti potezi sugerišu da će se odnosi u redovima protivnika režima dodatno menjati narednih meseci sa neizvesnim ishodom.

SRĐAN MILOŠEVIĆ: SERIJA VUČIĆEVIH DRŽAVNIH UDARA

Srđan Milošević, istoričar i pravnik, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta Union, kaže da ni najmanje ne sumnja u Vučićevu sposobnost za razne marifetluke u zavisnosti od toga šta proceni da je za njega dobro. “Vučić ima tu sreću da se obraća glasačkom telu koje je potpuno ravnodušno prema ustavnim normama, kojem one ne znače doslovno ništa. Zato prema Ustavu može da se ponaša doslovce kako mu padne na pamet. U tom smislu, svaka procena je nezahvalna. Postoji do sada samo ta jedna konstanta Vučićevog predsedničkog mandata: potpuni voluntarizam u skladu sa sopstvenom procenom šta mu je politički korisno kako bi opstao na vlasti. Njegova “vladavina” (a sramota je da u tim kategorijama uopšte imamo razloga da govorimo u XXI veku) jeste serija državnih udara niskog intenziteta koji su normalizovali jednu potpuno antiustavnu nenormalnost, a to je da predsednik Republike vlada i upravlja kao neki poglavica, a ne predsednik parlamentarne republike. Da li će promeniti Ustav ili će smišljati neku drugu podlost ‒ sasvim je irelevantno. Mi se suočavamo sa decenijskom domnacijom jednog tipa koji je monopolisao po ugledu najznačajniju državnu funkciju, antiustavno podredio sebi svaku drugu i jednostavno orgija po ustavnom sistemu ove zemlje. To se ne može drugačije nazvati…

Da li opozicija ima jednog ili više predsedničkih kandidata zavisi od toga da li se u isto vreme organizuju i predsednički i parlamentarni izbori. Ako je to slučaj – predsedničkih kandidata obično bude onoliko koliko ima izbornih lista. Ima izuzetaka, ali to je retko. Opozicija je pretrpela strašne udarce sa tri strane: od režima, od studentskog pokreta i, što je najciničnije, od sebe same. Osim toga, opozicija je veoma heterogena i nekakav zajednički kandidat je veoma teško moguć. Štaviše, malo je verovatno, odnosno potpuno je neverovatno da bi sve opozicione stranke makar u drugom krugu podržale jednog kandidata. Konačno, studentski pokret je toliko snažno uplivao u polje delovanja opozicije – budući da se ona ili nije uopšte ili se voma loše bavila sopstvenim poslom – da je sada upitno šta opozicija uopšte više predstavlja na nacionalnom nivou. Pojedini građani ispoljavaju jednaku netrpeljivost prema “jednima i drugima”, što nije pravedno, ali nije ni neobjašnjivo. Bilo bi dobro da opozicija i studentski pokret postignu dogovor oko kandidata. Ali studentski pokret je ne samo novi i, u strukturi jedne (po ustavu) parlamentarne demokratije prilično neuobičajen politički činilac, već i činilac u suštini stran tom sistemu. Pokret od opozicije očekuje da “demisionira”, da podrži studentsko rešenje i da ne kandiduje svoje. To bi možda bilo oportuno, ali je sa stanovišta parlamentarne demokratije bizarno. Ono što je u tako opisanoj situaciji novi momenat jeste okolnost da je studentski pokret, posle otvorenog poziva na raspisivanje izbora, otišao toliko udesno da nije nemoguće da će liberalna opoziciona javnost ipak zahtevati svog kandidata i na taj način olakšati situaciju liberalnim političkim strankama navodeći ih da ‒ zadržavajući otvorenost prema studentskom pokretu i spremnost na svaku saradnju, uključujući eventualnu podršku u drugom izbornom krugu ‒ ipak kandiduju ličnost koja će odražavati njihova politička uverenja umesto da blanko podrže nekoga ko ne samo da ne zastupa liberalnu Srbiju, nego je, možda, čak i agresivno osporava. No, to ne mora biti tako i sve će zavisiti od daljeg razvoja događaja. Moram priznati da mi se čini bespredmetnim baviti se bilo kakvim predviđanjima.

Iako je teško reći kakav treba da bude budući predsednički kandidat koji bi pobedio Vučića, nije teško reći kakav treba da je predsednik Srbije. Voleo bih da u mom odgovoru ima razloga za malo kompleksniju elaboraciju, ali to, nažalost, nije slučaj. Jednostavno, predsednik Srbije treba da bude sušta suprotnost osobi koja trenutno tu funkciju obavlja. Treba, dakle, da bude zatočnik demokratije, a ne njen Jago; vernik ustavnog poretka, a ne agresivni apostata; heroj javnog dobra i građanske solidarnosti, a ne sociopatski tip koji glumi požrtvovanost dok sve čini u sopstvenu korist; politička ličnost, a ne bizarni politikantski lik, gotovo nušićevski. Drugim rečima, izbor je, suštinski, do krajnosti jednostavan i sveden na jednačinu bez ijedne nepoznate. Naročito je važno za države koje se suočavaju sa nefunkcionalnošću institucija da na svom čelu imaju takve pojedince koji ne samo da neće maroderski parazitirati na lešini demokratije koju su sa sadističkim užitkom postepeno ubijali, već će sami biti primer demokratičnosti.”