Pročišćenje, oslobođenje ili haos

Kada je, negde 1848. ili 1849, pred kraj svoje čuvene karijere Žozef Fuše, nezamenljivi ministar policije u pet francuskih režima, dovršio svoj veliki projekat stvaranja nacionalne arhive ličnih dosijea, jedva da je koji Francuz u gradovima i u većini naseljenih mesta ostao nepokriven. Detalje o tom monumentalnom poduhvatu možete naći u sabranim delima Onorea de Balzaka, uostalom. Žozef Fuše se stoga – i s pravom – smatra za oca i praosnivača svih današnjih službi unutrašnje bezbednosti. On je svoj projekat gradio unutar Ministarstva policije; uskoro, početkom dvadesetog veka, izdvojiće se po uređenijim evropskim državama službe bezbednosti kao odvojene agencije; nastaje podela na javnu i na državnu bezbednost. Ostalo je poznato.

Kada je 1989. komunizam počeo da se urušava sam u sebe, pitanje dosijea koje su o građanima vodile službe bezbednosti izoštrilo se jako, naročito u sistematičnije uređenim diktaturama kakve su bile Istočna Nemačka i Čehoslovačka. Nije da su druge članice Varšavskog ugovora bile mnogo drugačije; nisu ni zapadne demokratije, uostalom, Fušeova Francuska ponajmanje, a tek Huverova Amerika… Ni bivša Jugoslavija, ni sadašnje države naslednice. Neke razlike između sadašnje Srbije, kad se opet obećava zakon o otvaranju dosijea, i bivših komunističkih režima ipak postoje. O njima je bilo reči u ponedeljak, 22. novembra u Centru za kulturnu dekontaminaciju, tokom tribine koju su organizovali Fondacija „Hajnrih Bel“ i Fond „Biljane Kovačević Vučo“. Gosti su bili Bernd Florat iz Berlina, Jaroslav Šonka iz Praga i Zoran Dragišić iz Beograda.

NEMAČKA PROIZVODNJA PAPIRA: Istočna Nemačka, DDR ili Zona, kako se to zvalo, bila je ipak specifičan slučaj. Bernd Florat, rukovodilac projekta za obrazovanje i istraživanje u Saveznoj agenciji za rukovanje arhivima Službe državne bezbednosti bivše DDR (Štazi), i sam istočni Nemac sa podebelim dosijeom, kaže da su on i kolege bili zapanjeni pukom količinom materijala koji su zatekli zauzevši arhive Štazija. „Najvažnije nam je bilo da zaustavimo uništavanje dosijea, jer je takva naredba bila izdata već u oktobru 1989. Na svu sreću, Nemačka proizvodi ogromne količine papira, pa nisu daleko odmakli. Zatekli smo oko 130 kilometara fascikli (vertikalno poređanih), prateće mikrofilmove i nekih 16.000 vreća sa već izrezanim dokumentima, koje smo posle mogli da rekonstruišemo. Poređenja radi: ta količina ravna je polovini celog Saveznog arhiva Nemačke, u kome je sve – od ranog srednjeg veka pa do 1989.“

Bundestag je u avgustu 1990. doneo zakon koji nalaže otvaranje arhiva svima zainteresovanima, ali ta odredba nije ušla u akt o ujedinjenju dve Nemačke, pa su Bernd Florat i njegove kolege morali po drugi put da okupiraju arhive Štazija, dok se stvar nije sredila. Bilo je, naročito na Zapadu, mišljenja da sve te arhive treba uništiti i staviti tačku na tu mračnu priču. Preovladao je stav da ih treba sačuvati i otvoriti, jer je tako dugoročna korist za celo društvo veća. „Zakon je dao pravo onima na koje se dosijea odnose da imaju pun uvid u njih, ali i u podatke o ljudima koji su ih potkazivali“, kaže Bernd Florat. „Bilo je straha od mogućih osveta, čak od ubistava, ali je naše iskustvo da nikakvih osveta nije bilo. Bilo je pokušaja ljudi da se suoče sa doušnicima i upitaju ih zašto su to činili. Doušnici su u najvećem broju slučajeva te zahteve ignorisali i uklanjali su se. Veoma malo njih pristalo je na suočavanje.“

Što se sadržaja ličnih dosijea tiče, Bernd Florat kaže da je bio banalan: „Smejao sam se čitajući šta je sve ušlo u moj dosije; sve same budalaštine, nesporne, ali pristrasno protumačene, što je tipično za takva dosijea. Oni su skupljali sve, u nadi da bi im jednoga dana moglo poslužiti. Ima za to ruska reč kompromat, od – kompromitujući materijal. Pa oni su i o Honekeru vodili dosije; možda im jednoga dana zatreba!“ On je uveren da dosijea treba otvoriti u celini, naročito i sa imenima doušnika: „Otvoriti sve vodi u pročišćenje, to je istorija. To znači oslobađanje ne samo žrtava, nego i doušnika, novi početak i budućnost. Doušnici se tako oslobađaju tereta za budućnost: niko više, nikakva buduća služba bezbednosti, neće moći da ih uceni za saradnju pretnjom da će objaviti njihovo prethodno angažovanje u Štaziju; jednostavno. Ima još jedan razlog: u Kambodži je sud objavio da će goniti samo glavne organizatore zločina Crvenog Kmera, a obične izvršioce pozvao je da svedoče bez straha.“

Bernd Florat izložio je još jedan – veoma značajan – argument: „Ja sam se obradovao kad sam pročitao moj dosije do kraja. Otkrio sam da su svi moji prijatelji bili istinski prijatelji: nijedan od njih nije me cinkao Službi.“ Treba i o tome razmisliti kad se odlučuje o otvaranju dosijea.

SVE NA INTERNET: Jaroslav Šonka, naučni radnik i istraživač iz Praga, pružio je uvid u čehoslovačko, pa zatim češko iskustvo: „Fini čovek Vaclav Havel, čovek od ugleda, koji je i sam sedeo u komunističkom zatvoru, imao je od početka jedan predlog: da se sva dosijea građana spale bez čitanja i tako obezbedi budući građanski mir. Nije dobio podršku većine. Dodajem da tu nije bila reč samo o arhivima StB (Državne bezbednosti) nego i o vojnim dosijeima, ali – još važnije – i o dosijeima koje su preduzeća vodila o zaposlenima i koja su ih pratila kao karakteristike pri promenama posla i prebivališta. Postavilo se pitanje koja dosijea otvoriti i kome, kao pamćenje nacije? Tako je osnovan Institut za izučavanje totalitarnih režima kao naučno-istraživačka ustanova koja sada rukuje dosijeima. I dalje postoji dilema treba li i koliko i šta otvoriti celokupnoj javnosti; neki kažu da bi pristup trebalo omogućiti naučnim radnicima, ali ja se plašim da bi se tako došlo do izgovora za postepeno potpuno zatvaranje arhiva. Ograničenje pristupa omogućilo bi izmene, dopune i brisanje informacija. Nema oproštaja i pomirenja dok počinioci ne budu poznati i ne priznaju; dalje je lako. Postoji i ideja da se sve stavi na internet do 2012, što je možda najbolje.“

Obojica naših sagovornika slažu se da arhive tajnih službi treba otvoriti potpuno; probali su i nije bilo loših posledica na koje su neki upozoravali.

LOMAČA NA BANJICI: Zoran Dragišić sa Međunarodnog instituta za bezbednost, čovek sa iskustvom na poslovima kontrole tajnih službi u jednom periodu postoktobarske vlasti, srbijansku situaciju vidi malo drugačije: „Nisam siguran da ta lična dosijea o kojima je reč zaista predstavljaju našu istoriju, za razliku od Nemačke i Čehoslovačke – i to me plaši. Oni su deo ružne stvarnosti u kojoj i danas živimo; Nemci i Česi i Slovaci prekinuli su to naglo i odrezali, zaustavili i fiksirali stvari. Mi smo imali Radomira Markovića i Radeta Bulatovića. Ne znam šta ćemo otvarati i šta ćemo videti kad otvorimo… Naša BIA odlično funkcioniše sve dok nam ne zatreba, odlično radi dok se ne uključi.“

Tu se treba prisetiti kraja septembra 2000. godine i naređenja za uništavanje dokumentacije Državne bezbednosti, lomača na Banjici i svih onih noći osvetljenih prozora dok su brisane kompjuterske memorije. Kad je Koštunica sačuvao Radomira Markovića i njegovu ekipu u RDB-u do hapšenja – četiri puna meseca! – to je bilo dovoljno. Od tada nadalje niko više ne može da poveruje u autentičnost arhiva Službe, jer postoje osnovane sumnje da su dosijea bila uništavana, menjana i fabrikovana po potrebi. Nije bilo naglog reza koji je morao da nastupi u noći 5. na 6. oktobar 2000. Onda su nam Vlada i RDB Gorana Petrovića pokušale da podvale sa jeftinim trikom „otvaranja dosijea“ iz aprila 2001, ali su bili pročitani odmah. Da i na to podsetimo: pre „otvaranja“ došlo je do prekvalifikacije ogromne većine „unutrašnjih neprijatelja“ u kategoriju „sumnjivih po vezama sa stranim službama“, pa su tako isključeni iz definicije na koju se ta uredba odnosila.

Paradoksalno i ironično, mnogo bolji uvid u to kako je Služba radila i vodila dosijea, lična i operativna, dobili smo od Srpske radikalne stranke u onih 4000 strana dokumenata dobijenih većim delom iz Tribunala u Hagu („Vreme“ je o tome pisalo nadugačko). Pritom su operativna dosijea od mnogo većeg istorijskog značaja i iz njih se dade naučiti mnogo o tome kako je Služba dobijala zadatke i – iz toga – kakve su bile percepcije pretnje i politički prioriteti Miloševićevog režima. Lična dosijea su, očekivano, banalna do komičnog: da koji je novinar smuvao koju novinarku (ispalo je da nije uopšte, provereno) i tako dalje; štivo možda nekome zabavno, ali veoma daleko od bilo kakve bezbednosno zanimljive teme. Sva je prilika da je ogromna većina personalnih dosijea takva: banalno-tračerska. Decenijama je naša Udba skupljala intrige i golicave detalje za zabavu mudrog rukovodstva i na tome je ostajalo: šta je Dobrica rekao kome i koji mu je vic Matija ispričao. Bilo bi mnogo bolje i korisnije za državu, narod i istoriju kada bi se otvorila operativna dosijea poput dosijea „Ćuran“, na primer, pa da vidimo ko je koga i po čijem naređenju ubio, ko je radio heroin, a ko naftu, koje kako čuvao ratne zločince, ko je pakovao i tražio oružanu pobunu JSO-a i koliko puta, a ko se njuškao sa Legijom pred atentat, i tako dalje. Ali tome se ne nadajte. Vrana vrani oči izvaditi neće.