Problem koji nema ko da reši

Već ispred upravne zgrade Kožare „Partizan“ u Kragujevcu posmatraču je jasno da o ovoj fabrici i ljudima u njoj odavno ne misli niko. Kožara zauzima jednu polovinu zgrade, dok je u drugoj smešteno preduzeće „Azma“, koje se bavi proizvodnjom podnih obloga za automobile i sa „Partizanom“, osim adrese i ulaza, nema ništa zajedničko. Polovina fasade, deo iznad kog se nalazi „Azmin“ svetleći znak, nova je i uredno okrečena. „Partizanova“ polovina, nad kojom se nakrivio znak fabrike postavljen pre više decenija, sljuštena je i neofarbana, a ono malo fasadne boje koja još nije otpala podlubilo se od vlage. U unutrašnjosti zgrade kontrast je još jači. Iz dela hodnika koji odvaja ka „Azminim“ prostorijama sve miriše na novo i čisto, dok u „Partizanu“ skoro da više nema itisona. Od njega su ostali samo dronjci ispod kojih je goli beton, oštećen i ispucao.

U utorak pre podne, kada je ekipa „Vremena“ posetila trinaest radnika koji u ovoj fabrici štrajkuju glađu, pored štrajkača u prostoriji je bilo još dvadesetak ljudi. Vladala je mrtva tišina. Jedanaestoro ljudi leži na nosilima postavljenim na oborene stolove i stolice. Koleginicu koja je štrajkovala zajedno s njima, sinovi su u utorak ujutru na silu odveli u bolnicu. „Hteli su i pre da je odvedu“, u pola glasa kaže jedna štrajkačica: „Dok je imala snage, nije se dala, jutros su samo došli i odneli je.“ U ovoj sobi svi šapuću, štrajkači jer nemaju snage da govore glasno, a ostali da ne bude one koji spavaju. Većina spava, jer su pod sedativima koje im služba hitne pomoći daje svakodnevno, zbog nervne napetosti i iscrpljenosti. Nekoliko ima i halucinacije.

Prozori naspram štrajkača širom su otvoreni a, pošto u prostoriju stalno ulaze novinari i članovi porodica, promaja koja se diže pojačava ionako jezivu atmosferu. Veliki paketi voćnih sokova i vode poređani su uza zidove. To je jedino što trinaestoro radnika konzumira ovih dana. Njih jedanaestoro štrajkuju već dve nedelje, predsednica fabričkog sindikata Radolija Vukotić priključila im se u petak prvog maja, još jedan kolega u ponedeljak, nakon neuspešnih pregovora sa predstavnicima Vlade Srbije. Na stolu u ćošku stoje razbacani nalazi koje lekari Hitne pomoći ostavljaju svakodnevno. „Bol u grudima“, „malaksalost“, „jaka glavobolja“, piše na većini obrazaca u rubrici „anamneza“. Na dnu papira, u boksu ostavljenom za preporučenu terapiju svuda stoji „potrebna hospitalizacija“, dok u nalazu od 4. maja za troje štrajkača piše „hitna hospitalizacija“.

Predsednik Štrajkačkog odbora Svetozar Bojanić kaže da ekipe Hitne pomoći intervenišu po nekoliko puta dnevno, ali da i pored toga troje najugroženijih štrajkača mora biti hospitalizovano: „Troje ljudi nam je u očajnom zdravstvenom stanju i oni će danas (utorak, prim. aut.) morati u bolnicu, milom ili silom. Oni više ne smeju ostati ovde jer moraju biti pod nadzorom lekara. I ostali štrajkači glađu su potpuno iscrpljeni, haluciniraju, povraćaju, padaju od iznemoglosti. Jednostavno, situacija je stravična“, kaže Bojanić i dodaje da među onima koji su u najlošijem stanju ima dvoje srčanih bolesnika.

Bojanićeva najava da će radnici biti odvedeni u bolnicu silom, ako sami ne pristanu, do zaključenja ovog broja „Vremena“ nije ostvarena. Kako „Vreme“ nezvanično saznaje, porodice štrajkača zahtevale su i od policije da prinudno sprovede u bolnicu troje štrajkača, ali se ni to nije desilo. Ipak, Štrajkački odbor odustao je od ideje da radnike na nosilima odnese na centralnu proslavu Dana grada, u sredu 6. maja, jer je lekarka u Hitnoj pomoći Jelena Tanasijević, koja je bila na terenu i pregledala radnike, utvrdila da oni nisu u stanju da izdrže takav psihički i fizički napor.

Oni koji su bili u stanju da pričaju kažu da štrajk glađu neće prekinuti dok ne počne rešavanje njihovog problema i dok ne budu uvereni da će dobiti zaostale plate i doprinose. „Nastavljamo štrajk i očekujemo da se sve završi dobro za sve kolege i koleginice. Jedino što hoćemo je da se vratimo kućama i nastavimo da živimo kao normalan svet“, kaže Marina Ratinac, radnica sa 29 godina staža u „Partizanu“. Na pitanje od koga očekuje rešenje – s obzirom na to da su se svi od kojih su tražili pomoć proglasili nenadležnima – ona odgovara da se uzdaju jedino u ministra za rad i socijalna pitanja Rasima Ljajića. „Jedino je on čovek, o ostalima neću da pričam. Jedini se za nas raspitivao i obilazio nas dvaput.“

Fabrika kože „Partizan“ prvi put je privatizovana 2004. Privatizacija je poništena i krajem prošle godine na Beogradskoj berzi je prodat većinski paket akcija. Kragujevačko preduzeće „034“ je kupilo 70 odsto akcija ali, prema tom ugovoru, vlasnik nije u obavezi da radnicima isplaćuje zaostale zarade i doprinose. Radnici koji od 2000. godine do dolaska novog vlasnika nisu primili plate dobili su sudske sporove za neisplaćene zarade i doprinose za period od 2000. do 2004, kada je fabrika prvi put privatizovana. Zaostalih plata i drugih davanja od 2004. do 2006. su se odrekli jer je istekao rok u kom mogu da pokrenu sudski spor, ali sada traže plate i doprinose za period posle 2006. Njih desetoro, iako od prošle godine ispunjavaju sve druge uslove, bez povezanog radnog staža ne mogu da odu u penziju.

Jedan od njih je i Veroslav Pajević, jedan od troje radnika kojima su lekari preporučili hitnu hospitalizaciju. Tokom posete ekipe „Vremena“, Pajeviću je bilo loše i nije bio u stanju da priča, ali njegove kolege kažu da ima 31 godinu radnog staža i da je celo prošlo leto proveo u okolini Čačka i Kraljeva gde je kao nadničar kopao kanale. Žena mu je nekada radila u „Zastavi“, ali je i ona ostala bez posla. Pajević je od početka štrajka već dva puta gubio svest, pa ga je hitna pomoć odvozila u Klinički centar u Kragujevcu, ali čim bi se osvestio, tražio je da se vrati u fabriku i nastavi štrajk. Jedan od njegovih kolega koji nije želeo da se predstavi kaže da i sam ima isti problem, jer posle četrdeset godina u „Partizanu“ ne može u penziju, a izdržavaju ga sin i snaja: „Imam 62 godine i ne daj bože nikom da se oseća kao ja kad od svoje dece zatražim pare.“

Na inicijativu ministra za rad i socijalna pitanja Rasima Ljajića, koji je u nedelju posetio štrajkače, članovi sindikata razgovarali su u ponedeljak s predstavnicima nadležnih ministarstava, Poreske uprave i Akcijskog fonda.

Posle tri sata neuspelih pregovora u Poreskoj upravi, Ljajić je još jednom primio radnike koji su mu predali celokupnu dokumentaciju o, kako kažu, malverzacijama u privatizaciji fabrike.

Radnicima je posle razgovora rečeno da predstavnici Ministarstva za rad imaju nameru da posreduju između štrajkača i vlasnika fabrike. Šef Kriznog štaba za radne odnose pri Ministarstvu za rad i socijalna pitanja Srbije Saša Perišić izjavio je da su na sastanku bili i predstavnici Poreske uprave i Akcijskog fonda, ali da nije bio vlasnik te fabrike niti neki njegov predstavnik i da do kraja nedelje očekuje naredni sastanak na koji će biti pozvan i vlasnik Fabrike kože „Partizan“ Jovan Aleksić. On je u izjavi za medije rekao da će se uključiti u rešavanje problema u fabrici, ali i da treba preispitati poslovanje prethodnih vlasnika Ilije Jezdimirovića i Slavoljuba Rakića, koji su kupili „Partizan“ 2004. godine. Aleksić je dodao da ima kupce u zemlji i inostranstvu i apelovao na državne organe da mu omoguće nastavak proizvodnje koja je obustavljena kada je u fabrici počeo štrajk.

Ministarstvo ekonomije ranije je saopštilo je da nema zakonskog osnova da se novcem poreskih obveznika plaćaju neispunjene obaveze privatnih vlasnika bilo kog preduzeća, uključujući kragujevački „Partizan“, a slična je bila i reakcija gradonačelnika Kragujevca Veroljuba Stevanovića koji je, nakon što su štrajkači i od njega zatražili pomoć, rekao da je „Partizan“ u privatnom vlasništvu i da je on potpuno nemoćan kada je reč o rešenju problema radnika.

„Mi od tog razgovora u ponedeljak i nismo očekivali neko konačno rešenje“, kaže za „Vreme“ Emilija Nešić-Miljković, računovođa u „Partizanu“ i jedna od troje radnika štrajkača u najtežem stanju: „Već smo se navikli na negativne odgovore i na zatvorena vrata. Međutim, svi iz vlasti, kako iz lokalne tako i iz republičke, svi koji kažu da nisu nadležni za naš problem, moraju da znaju da smo mi ovde kao jedan i da dišemo zajedno. Zahtevi su nam isti kao i dosad, jasni su i minimalni. Nadam se da će se oni od kojih zavisimo urazumiti na vreme.“ Njen kolega Dragan Stevanović kaže da nije očekivao da će štrajk ovoliko potrajati: „Mislio sam da će se sve rešiti za pet-šest dana, ali, eto, odužilo se. Hrabrimo se međusobno. Mi koji se još koliko-toliko držimo, tešimo ovo troje kolega kojima je mnogo teško.“

Radnicima Kožare „Partizan“ ovo je drugi štrajk glađu za manje od mesec i po dana. Prvi, započet 30. marta, prekinuli su posle pet dana, kada ih je vlasnik Jovan Aleksić pozvao na pregovore koji su završeni bez rezultata. Ovog puta, bar prema Aleksićevim najnovijim izjavama, ima nade da će se sve okončati uspešnije, ako ni zbog čega drugo, onda zato što štrajk glađu predugo traje a zdravstveno stanje radnika je iz dana u dan sve gore. Ono čega se svi najviše plaše niko u „Partizanu“ ne izgovara naglas. Ako se nekom i omakne u prisustvu novinara, obavezno sledi: „Molim te, nemoj tako da napišeš.“