Privatna privatizacija

Ako je suditi po aferi zrenjaninske uljare Dijamant, republičkoj vladi potrebna su čitava dva meseca da obznani činjenice koje su javnosti već mesecima poznate, a da pri tom ne pruži odgovore ni na jedno bitno pitanje. Poslanik Koalicije Vojvodina Sredoje Mihajlov postavio je 4. decembra prošle godine samo jedno pitanje: „Dokle se stiglo sa rasvetljavanjem privatizacije fabrike Dijamant u Zrenjaninu?“ Umesto konkretnih podataka o rasvetljavanju, u dokumentu zavedenom pod brojem 9-5/ 49-01 koji je 8. februara ove godine potpisao potpredsednik vlade Momčilo Perišić navodi se mnoštvo uglavnom poznatih brojeva i spisak (što živih, što pokojnih) akcionara identičan onom koji je mnogo puta objavljen u medijima. Da li to znači da rasvetljavanja nema? Ili da pravo rasvetljavanje nekom ne odgovara?

ZVANIČNA OTKRIĆA: Na početku, da vidimo o čemu nas je to obavestila vlada. Pre svega, o tome da je proces svojinske transformacije zrenjaninske uljare započet 1991. godine emitovanjem 12.529 deonica ukupe vrednosti preko 250 milijardi dinara. Te deonice su otkupljene i otplaćene u celosti u iznosu od preko 140 milijardi, dok se razlika u iznosima „odnosi na iskorišćene popuste“. Dve godine posle toga obavljena je procena vrednosti društvenog kapitala u preduzeću – prema potvrdi Republičke agencije za procenu vrednosti društvenog kapitala broj 2053/92 ta vrednost iznosila je 26 milijardi 539 miliona dinara. Nakon toga, 1993. godine, doneta je odluka o transformaciji preduzeća, a radi prodaje preostalog društvenog kapitala (80 odsto) izdato je 38.186 internih deonica i na taj način su radnici postali vlasnici preduzeća sa ukupno 50.715 akcija.

U međuvremenu, Dijamant banka (čiji je osnivač uljara) za kupovinu akcija davala je više nego povoljan desetogodišnji kredit uz kamatu od devet odsto i s jednogodišnjim grejs periodom – na taj način svoje akcije kupili su i najveći akcionari, oni sa preko 500 akcija. A onda je došla nova vlast sa sve porezom na ekstraprofit, te je sračunato da, kako se navodi u odgovoru na poslaničko pitanje, „na ukupan iznos poreske osnovice od 5.966.221 DEM poreska obaveza iznosi 3.602.679 DEM. U tome je 27 akcionara iskoristilo ukupan kredit u iznosu od 3.722.325 DEM. Ukupno obračunat porez za pojedinačne obveznike iznosi 1.152.494 DEM.“ Pomenuti akcionari su porez platili prvi u zemlji, s tim što se prvi izveštaji o tome ne slažu baš u potpunosti s ranije saopštavanom cifrom (naime, do sada je i zvanično pominjani iznos bio 1.253.151 DEM).

Ono što iz temelja ruši ovu idiličnu priču objavljeno je još početkom septembra prošle godine, a indirektno potvrđeno i spiskom koji u prilogu svog zvaničnog saopštenja navodi republička vlada: na spisku ekstraprofitera postoji osmoro akcionara preminulih što pre privatizacije, što pre plaćanja poreza (u početku, istina, spisak onih koji su se upokojili a zatim kupovali akcije ili plaćali porez bio je sveden na samo šest imena, ali je u međuvremenu otkriveno još njih dvoje). Uz dužno poštovanje činjenice da ispitivanje okolnosti pod kojima je privatizovano neko preduzeće zahteva mnogo vremena i rada, nejasno je kako nadležni organi za šest meseci nisu uspeli da utvrde makar jednostavno prirodno načelo o životu i smrti. Još nejasnije ostaje kako su, posle desetina tekstova u kojima se navode imena pokojnika, u zvaničnom saopštenju naveli ista ta imena bez pomena o tome da li su nabrojana lica živa ili pokojna. „Naravno da nisam zadovoljan odgovorom koji sam dobio. Posredno sam pitao Perišića kako je mogao da potpiše takav dokument, ali reakcije nije bilo“, objašnjava za „Vreme“ poslanik Mihajlov najavljujući da će poslaničko pitanje proširiti i ponovo ga staviti pred republičku vladu.

ŠTA VLADA NE ZNA: Priča o pitanjima na koja vlada nije ni pokušala da odgovori ne završava se na osam pokojnika. Pre svega, u zvaničnom razmatranju privatizacije zrenjaninske uljare izostavljen je detalj o kome su svedočili brojni penzioneri: 15. septembra 1993. akcije su prodavane svega petnaest minuta (i to oko sedam sati ujutro), radnici su dobijali od 100 do 500 akcija po osobi, a oni koji su želeli više ubeđivani su da neće biti u stanju da plate mesečne rate i uskraćivani su za informaciju da neće biti usklađivanja dinarskog sa deviznim kursom. Osim toga, ne pominje se podatak da je od preko 38.000 akcija u prodaju pušteno svega 8000, dok se o sudbini ostatka može samo pretpostavljati. Iako i za to postoje svedoci („Vreme“, 557) vlada je previdela i događaje neposredno pre plaćanja poreza na ekstraprofit. Naime, 28. jula prošle godine desetak skromnih penzionera pozvano je u kancelariju direktora uljare Save Kneževića gde su potpisali „neki papir“ i gde im je obećano da će primati mesečnu pomoć ili da će njihova deca dobiti zaposlenje. Od svih pozvanih, jedino je penzionerka Anka Predić rekla nešto detaljnije o potpisanom papiru navodeći da je reč o izjavi o plaćanju poreza na ekstraprofit od deonica. Na primedbu da ona deonice nema dobila je odgovor: „Dobićete.“

Mesec dana kasnije, kada je porez već bio plaćen a nadležni slavodobitno obznanili cifre, Otpor nezvanično dolazi do dva identična spiska najvećih akcionara, a sekretar Komisije za ispitivanje zloupotreba Slobodan Lalović šalje im još jedan, rukom ispisan. Nedelju dana posle objavljivanja spiska i skandala u vezi s pokojnicima i neinformisanim penzionerima, 6. septembra, direktor Savo Knežević u zrenjaninskom SUP-u izjavljuje da na spisku nema ni penzionera ni pokojnika (za šta je navodno prikazao i dokaz), kao i da on lično ima 49 odsto akcija! U razgovoru za „Vreme“ tadašnji načelnik SUP-a Dušan Zlokas potvrđuje da je „ta informacija koju imate otprilike to“, ali i da Knežević nije pružio nikakve dokaze za svoje tvrdnje („Vreme“, 558). U tom trenutku počinje potraga za nadležnima zaduženim za ovaj slučaj koja ni do dana današnjeg nema rezultata. Već šest meseci situacija je nepromenjena: po tvrdnjama lokalnih vlasti nadležna je Republika; po Komisiji za ispitivanje zloupotreba i Ministarstvu pravde nadležno je Ministarstvo za privatizaciju; ministar Aleksandar Vlahović najčešće je neinformisan o „tome šta mu je zaista prebačeno“ („Vreme“, 565); u republičkom MUP-u na početku nas obaveštavaju da je istraga u toku da bi već posle nedelju dana bila u toku reorganizacija koja onemogućava dalje obaveštavanje; u lokalnom SUP-u smenjen je načelnik Zlokas a njegovi naslednici nisu bili toliko govorljivi; tadašnji opštinski tužlac Risto Davidović ponavlja „da u ovom trenutku ništa ne znamo“; premijer ističe kako „zainteresovani iz Zrenjanina treba da pritiskaju da se što pre razjasni stvar sa sumnjivim akcijama i akcionarima“; a Mlađan Dinkić obznanjuje da je uljara „na Beogradskoj berzi zadužena za 700 miliona dinara i da je u toku dogovor o pripajanju Dijamant banke Komercijalnoj banci a.d. iz Beograda“.

U međuvremenu, Republičko javno tužilaštvo dva puta je tražilo predmet, a Okružno javno tužilaštvo „pokrenulo istražne radnje za utvrđivanje činjenica“. Tokom prošlonedeljnog razgovora za naš list, Dragan Lazić, naslednik Riste Davidovića na mestu okružnog tužioca, kaže da se nada da će „to krenuti brzo kako bi javnost bila načisto šta se desilo“, kao i da izjave Save Kneževića u policiji u ovom trenutku ne znače ništa, bar ne dok ih direktor ne ponovi pred istražnim sudijom. Videvši da nema mnogo vajde od zvaničnih organa, naslednik jednog pokojnog akcionara angažovao je advokata, a jedini rezultat bilo je pismo u kome Upravni odbor Dijamanta navodi da je sve urađeno legalno i da imena njegovog oca nema na spisku većinskih vlasnika uljare. Istovremeno, zrenjaninski Otpor došao je do konkretnih brojki i utvrdio tačne iznose milionskih kredita koje su podizali pokojnici i skromni penzioneri, ali se ćutanje nadležnih (ko god oni bili) i posle toga nastavilo.

SAVO I OTPOR: Najmisteriozniji junak ove storije svakako je direktor Savo Knežević. Kao navodno najbogatiji čovek Banata koji je navodno blizak najvišim krugovima u Vladi Srbije (jer opet navodno, tj. nigde zvanično potvrđeno, pravi društvo republičkim čelnicima prilikom njihovih putovanja u inostranstvo i često se poziva na činjenicu da je „tokom razgovora sa premijerom…“), direktor uporno ostaje nem na sve novinske napise i optužbe koje mu se upućuju. Primera radi, iako je objavilo već šest tekstova koji se bave zrenjaninskom uljarom, „Vreme“ je samo jednom uspelo da dođe do njega i to u decembru prošle godine. Tom prilikom prvo pitanje koje nam je postavljeno ticalo se profesionalne etike, a napomenuto je i da ćemo biti tuženi čim se donese Zakon o informisanju. Ostatak razgovora sveo se na sledeće teze: „Ja sam privrednik, radim i privređujem, a o tome pričaju razni dušebrižnici kojih se to i ne tiče“, „Na tom spisku ne postoje lica koja ste vi naveli“, „I da je to sve istina, šta se to vas tiče“ i „Prošla su komunistička vremena u kojima se objavljuju platni spiskovi“. Na kraju, spuštena je i slušalica. Za razliku od ostalih medija, lokalni TV Santos dobio je u septembru ekskluzivni jednoipočasovni intervju u kome je direktor isticao uspehe svog preduzeća, a na pitanje o privatizaciji vickasto odgovorio: „Za remont me pitate? Baš smo ovih dana potpisali ugovor sa…“

Obogaćena novim detaljima, afera Dijamant i dalje traje. Množe se milionske cifre, sabiraju akcije, prebrojavaju pokojni i živi akcionari, istraga je u toku, vlada se udostojila da se konačno oglasi, a jedino što se ne menja jesu pitanja postavljena na početku. U slučaju da je neko (nadležan?) zaboravio: kako je moguće da ljudi preminuli tokom osamdesetih podignu kredit 1993. i tako postanu akcionari? Kako je moguće da preminuli tokom devedesetih 2001. plate porez na ekstraprofit? Kako je moguće da desetak penzionera budu većinski vlasnici, a da o tome ne znaju ništa čitavih osam godina? Zašto je direktoru Kneževiću bilo neophodno da mu ti „akcionari“ lično potpišu dokument o plaćanju poreza? Ko je od 1994. primao dividende? Na osnovu kog zakona je direktoru dozvoljeno da poseduje 49 odsto fabrike? Da li je direktor lagao kada je rekao da poseduje upravo toliko? Da li se iko od ekonomskih eksperata u vladi pozabavio ciframa, revalorizacijama, kamatama, kreditima, procentima uključenim u privatizaciju Dijamanta? I konačno, da li je tačno da je Savo Knežević rado viđen gost na važnim putovanjima i u zgradi Vlade? Pa, ako jeste, zašto ga neko ne priupita štogod?