Pripreme za odsudnu bitku

Igra živaca između opozicije i Aleksandra Vučića nastavlja se i ove nedelje. Nije bilo formiranja nove gradske uprave u ponedeljak 19. januara, a izgleda da ga neće ni biti do 2. marta kada ističe zakonski rok od 60 dana da se oformi nova skupština Grada Beograda sa “pripadajućim organima”. Izgleda kao da smo na putu ka novim izborima za Beograd; neki izvori kažu da je to već određeno u Vučićevom kabinetu i PR timu, da se i datum zna, samo se čeka početak marta da se vidi da li će opozicija ostati na okupu. A Vučić u većoj meri pravi procene na osnovu spremnosti i izdržljivosti dveju opozicionih kolona nego onoga što će pisati u završnom izveštaju misije ODHIR-a koji bi trebalo da dobijemo krajem februara.

POLITIČKI JUTJUBER VUČIĆ

Dva meseca posle izbora, Srbija je i dalje u nekoj vrsti političkog i institucionalnog limba. Time se dodatno učvršćuje uverenje da samo jedan čovek zna šta će i kada biti. Ne samo da članovi partije čiji je Vučić član, kao i njeni visoki funkcioneri, ne znaju kada će biti formirana Skupština Srbije, niti ko će biti premijer, niti šta će biti sa Beogradom, već se i javnost, uključujući opoziciju, prelama na tu stranu, na stanje nemoći oličeno u rečenici “na kraju će biti kako Vučić odluči”.

Deluje da se i opozicija umorila od priče o pokradenim izborima, što nije čudo jer sve to predugo traje, a vlast, odnosno Vučić i njegova PR služba, nastavljaju da rade kao i inače: planiraju nekoliko meseci unapred, pa na osnovu tih planova prave svoja istraživanja i kreiraju javno mnjenje kroz medije koje kontrolišu.

Tako je scena za odsudnu bitku postavljena i samo je pitanje kada će do bitke doći. Vučić se u tri dana pojavljuje dva puta na TV stanicama sa nacionalnom pokrivenošću: najpre više od sat i po na TV Prva u nedelju ujutro, pa potom na RTS-u u utorak uveče. Pažljivo bira večernje termine, kada nema utakmica Zvezde i Partizana u Evroligi ili prenosa utakmica Lige šampiona na RTS-u. Uvek mu je važno da bude najgledaniji u tom trenutku, bez obzira što odavno u tim obraćanjima ne saopštava nijednu vest. Ponaša se kao jutjuber, samo što za svoje nastupe koristi TV stanice koje “ne mogu da mu odole”.

Dakle, skoro svakoga dana je u etru sa novom objavom, baš kao i prosečni jutjuber koga gledaju deca, a on im objašnjava kako da igraju neku igricu ili da se ponašaju u životu. Takođe, politički jutjuber Vučić svoje pratioce drži u tenziji – bilo da su njegovi birači, bilo oni koji se sa njim ne slažu. Prvi ga gledaju jer su zavisni, drugi jer iz dana u dan čekaju da se nešto dogodi.

U svojim nastupima naširoko analizira situaciju u Srbiji i svetu, pa se, razume se, bavi i Beogradom. Njegov stav je jasan i danima se ponavlja: SNS i on kao nosilac liste pobedili su u Beogradu uprkos prednosti koji je imala opozicija i prljavoj kampanji protiv njega, ali on neće da formira vlast kao što je radio Đilas – prevođenjem na svoju stranu protivnika samo vlasti radi. Ako se pravi vlast sa listom “Mi – Glas iz naroda”, on želi da to bude “iz ljubavi (ideologije) a ne iz interesa (za pare)”. Vučić ponavlja pripremljeni tekst: Imamo većinu u Beogradu, ali ćemo da formiramo vlast samo ako cela lista pristane na to. Odgovor Branimira Nestorovića stigao je u ponedeljak, još jednom: “Mi” neće u koaliciju ni sa SNS ni sa SPN (Srbija protiv nasilja) i veruju da je najbolje da se ide na nove izbore.

foto: miodrag todorović / beoinfo

GRAD GORI, ŠAPIĆ O RODNIM INTERESIMA

Naprednjaci i njihovi partneri iz SPS-a nisu ni ušli u gradsku skupštinu u ponedeljak 19. februara, kada je bilo zakazano prvo konstituisanje. U renoviranoj sali, u zgradi Starog dvora, bili su samo opozicioni odbornici sa parolama u rukama “Beograd vas neće” “Pokrali ste izbore”. Dok je opozicija bila u zgradi institucije, vlast oličena u Aleksandru Šapiću pričala je na improvizovanoj konferenciji za medije ispred zgrade. Šapić je poručio da je pobedio, da vlast ima većinu i da može da formira upravu jer je pobedila na izborima, ali ako neko sumnja u legitimitet takvog ishoda – a nije im smetalo kada je Đilas to radio – onda će se ići na nove izbore. Konačno, pozvao je listu koju je predvodio Branimir Nestorović da im se pridruži jer Beograd treba da bude “srpska prestonica” i nužno je ujediniti se po pitanjima odbrane nacionalnih i rodnih interesa.

“Nije problem da li će sva deca imati udžbenike, nego šta će u njima da piše”, poručio je dr Aleksandar Šapić i pozvao opoziciju da se izjasni o tome kakva rodna politika treba da se vodi u Beogradu, te da li su za to da se umesto tata i mama kaže roditelj 1 i roditelj 2.

Ni reči o pokradenim izborima, ni reči o tome da se grad raspada i da je u Beogradu skoro nemoguće živeti od gužve i prljavštine, od raspadnutog javnog prevoza i javnih usluga uopšte.

A opozicija je poručila da je neodržavanje sednice Grada njena pobeda jer su rekli da će sprečiti formiranje onoga što je nastalo na dokazanoj krađi izbora. Za razliku od nekih prethodnih situacija, opozicija uspeva da se “drži svoje teme”, a to je – način na koji su organizovani izbori u decembru, te očekuje da se nešto promeni posle objavljivanja izveštaja međunarodnih posmatrača. Uostalom, i Vučić je ranije, nakon sastanka sa ministrom odbrane SR Nemačke Pistorijusom u Beogradu, kazao da će usvojiti sve preporuke misije OEBS-a. Opozicija je sada uverena da se ide na nove izbore i da će to biti obelodanjeno početkom marta kada istekne rok za konstituisanje nove uprave Grada Beograda.

foto: dragan kujundžić

Ovaj ishod bi mogao da bude drugačiji ukoliko bi Nestorović i njegov “pokret” promenili ploču, pa u narednih deset dana odlučili da u celini podrže listu Vučić-Šapić. Na taj način bi omogućili Vučiću da može da kaže kako nije kupovao pojedinačne odbornike nego je napravio politički dogovor zasnovan na zajedničkim vrednostima. Svakako, nije nemoguće da se to dogodi uprkos “zaklinjanju” koja stižu iz pokreta “Mi”, što opet neće promeniti činjenicu da je Vučić i de fakto i de jure izgubio izbore u Beogradu i da je toga svestan uprkos pritisku svoje PR službe da nikada ne izgovori da je negde izgubio.

IZBORNI JURIŠ NA MOSKVU

Uostalom, kao što znamo, imaćemo izbore za gradske opštine u Beogradu, njih 17, pa šta fali da se glasa i za odbornike u gradskoj skupštini. Vučiću nije lako: treba da komunicira/ objasni krađu i gubitak izbora u Beogradu i da tako ide na nove izbore. Kako je njegova snaga u opadanju, ostaje mu da se uzda u slabosti opozicije i u njihovu sposobnost da se posvađaju i pre nego što naprave neki realan rezultat. Vučić sve vreme, od početka krize u maju 2023. godine i ogromnih narodnih protesta u Beogradu, pokušava da odloži ono što se čini neminovnim: da ustupi deo vlasti onima koje ne može da podnese ili da je zadrži tako što će u potpunosti pregaziti svoje političke neprijatelje, ali da mu niko iz sveta to ne zameri. Iako je pre izbora u decembru, na kojima se nije kandidovao, govorio da će “rado priznati svakome pobedu”, jasno je da je to gotovo nezamislivo. Zaista, možete li zamisliti Vučića kako čestita svom protivniku pobedu na izborima koje on organizuje? I zato – kao i u slučaju Kosova ili ujednačavanja srpske spoljne politike sa EU – on odlaže problem koliko god da je to moguće, paralelno pokušavajući da ga neutrališe. Na Kosovu su prvo problem bile podele unutar srpske zajednice, pa je nakon toga problem postao Kurti. Vidimo sa koliko se energije i resursa radi na tome da Kurti bude “izbačen iz igre” da bi se odložilo “konačno rešenje”. Kada je reč o sankcijama Ruskoj Federaciji, uradio je ono što niko nije očekivao: pridobio je na svoju stranu američkog ambasadora nizom nevidljivih ustupaka na polju energetike i skinuo sa leđa teret pominjanja sankcija kod kuće. Odavno nismo čuli da bilo ko iz američke administracije pominje “zlokobni ruski uticaj” u Srbiji, što je Vučićeva diplomatska pobeda.

Vučić je, vojnim rečnikom, razvukao front u borbi sa opozicijom, samo što u političkoj borbi nije reč o prostoru već o vremenu. On stavlja (nekako ujedinjeni) deo opozicije pred ozbiljna iskušenja, zakazujući, organizujući, pa ponovo zakazujući i organizujući izbore. Opozicija ne uspeva da se konsoliduje, javnost koja nije deo Vučićeve PR službe ne uspeva do kraja da razume šta se sve dešava. Tako i sada, u danima i nedeljama posle izbora, insistira se na stvarima koje su u politici nemoguće: najpre, da opozicija ne uzme mandate u Skupštini, a sada da ni po koju cenu ne ide na nove izbore ako se ne steknu svi normalni uslovi. Ti “normalni uslovi” su ono što inicijativa ProGlas zove “minimalnim uslovima”, ali niko ne saopštava kako do njih doći i koliko je vremena za to potrebno.

“Znamo da dok je Vučić na vlasti neće biti normalnih uslova za izbore, ali to ne znači da treba da odustanemo”, ponavlja Dobrica Veselinović iz Zeleno-levog fronta na društvenim mrežama i u TV emisijama. Ovakav stav zvuči ohrabrujuće, ali i otrežnjujuće za onaj deo javnosti koji veruje da jedan izlazak na nameštene izbore jeste dovoljan uslov da se sve u Srbiji promeni, što očevidno nije tako. Oni koji se sećaju 5. oktobra 2000. znaju da su i tada mnogi ljudi govorili da je dovoljno samo izaći na izbore i to je to. S druge strane, građani jesu izmučeni Vučićevom taktikom – kampanja i izbori svake godine – čime je obesmišljen i nagrđen sam proces i sama institucija izbora kao centralne političke tačke demokratskih sistema.

U međuvremenu, bar je javnost mogla da nauči da pitanje održavanja izbora nije tema u meri u kojoj je to konsolidacija alternative/ opozicije; sada je važno videti da li će “Srbija protiv nasilja” i koalicija NADA uspeti da prežive do sledećeg izbornog dana i da li će na svoju stranu moći da privuku još onih koji su otpali u prethodnom izbornom ciklusu. Njihov ulazak i boravak u skupštini Grada u ponedeljak 19. februara izgledao je kao Napoleonov ulazak u napuštenu Moskvu, što dosta govori o Vučićevoj taktici; on bi možda i pristao da neko drugi vodi Beograd, ali da taj Beograd bude ispražnjen od svega.

Ova politička “kutuzovština” ozbiljna je pretnja i po budućnost opozicije i po same građane. Već su se pojavile informacije da bi Vlada Srbije mogla da promeni zakonski okvir, tako da se iz Beograda isisaju nadležnosti koje su Vučiću važne, a tiču se velikih građevinskih projekata (čitaj: Ekspo i Beograd na vodi), te da nekoj budućoj upravi grada prepusti GSP i odnošenje smeća.

Kao što znamo iz istorije, Napoleon je propao, i on i njegova vojska, zato što je navalio da juri Kutuzova, otišao predaleko i, potom, u spaljenoj Moskvi nije mogao da dočeka proleće. Možda iz ove istorijske priče opozicija može nešto da nauči ako bude u stanju da se održi na okupu uprkos tome što svako “vuče na svoju stranu”. Još od izbora u aprilu 2022. koji danas izgledaju daleko, Vučić nema većinu u Beogradu i to ne može da se promeni čak ni izbornim inženjeringom. Pre nego što građani ponovo izađu na birališta, imaćemo tešku godišnjicu tragedija u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju i to osećanje će dodatno uticati na njih. Treba raditi na tome da se srede birački spiskovi, da se omogući jednaka medijska zastupljenost (ako ne žele da otvore RTS, neka daju jednu nacionalnu frekvenciju TV stanici koju Vučić ne kontroliše), da se umanji Vučićeva funkcionerska kampanja i da se on vrati u okvire propisane Ustavom.

Ali na izbore se mora, jer sada nema drugog načina da se zauzme Moskva i sruši diktator. Simbolički i stvarno.