Priča sa tužnim krajem

Realno, malo je bilo onih koji su tada, tokom 2016. godine, sumnjali u Njegov dolazak u Srbiju tokom 2017. godine. Jer, predsednik je rekao da će On – taj dugo željeni BDP veći od 3 odsto – stići tokom 2017, a predsednik je već dva puta pre toga pokazao da zbivanja u vezi sa stopom rasta prognozira bolje od MMF-a.

Kada je počela fiskalna konsolidacija, odnosno kada su smanjene penzije i plate u javnom sektoru, MMF je očekivao da će Srbija te 2015. biti u recesiji. Predsednik, tada premijer, govorio je da će privreda Srbije te godine biti u plusu – i bila je.

Potom, u prvoj polovini 2016, MMF je govorio da će stopa rasta Srbije na kraju godine biti 2,2 odsto, predsednik, tada premijer, čekao je kišu krajem jula, i rekao da će BDP na kraju 2016. biti iznad 2,5 odsto – i kiša je pala, a BDP je bio 2,8 odsto.

Ko bi onda imao razloga da sumnja u reči tadašnjeg premijera, kada je početkom 2016. rekao da bi, ako proda Železaru, Srbija u 2017. mogla da „ide kao raketa“, „i preko četiri odsto“? Dobro, možda je to bio samo deo pojačane kampanje u praskozorje parlamentarnih izbora te godine. Verovatno da u novembru 2016. nije osećao potrebu za kampanjom jačom od uobičajene – uostalom, u oktobru je po ko zna koji put ponovio da se neće kandidovati za predsednika – pa je smanjio svoja očekivanja za 2017. na 3,5 odsto.

STATISTIČKI ŠTIMUNG: No, poslednjeg dana novembra 2016. – nedelju dana nakon što je prognozirao rast BDP-a od 3,5 odsto – pojačao je očekivanja: izjavio je da „diže lestvicu za stopu rasta BDP-a na 4 odsto u 2017“ i procenio da će Srbija uz tu stopu „brzo sustići Italiju i Francusku po ekonomskom rastu“.

Fiskalni savet je izrazio sumnje, rekavši da će Srbija teško i do tri odsto rasta u 2017, ali ko je to slušao? Svojevrsni „štimung“ za 2017. dao je direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević, rekavši na samom kraju 2016. da je to bila „najbolja ekonomska godina u poslednjih najmanje 25 godina“, i da bi mogao da je uporedi sa 1990. godinom.

Najavljeno zlatno doba kao da je počinjalo.

Istina, Ministarstvo finansija je budžet za 2017. godinu projektovalo prema rastu od tri odsto, ali se već dešavalo da ove projekcije budu isuviše konzervativne, a i Narodna banka Srbije se krajem februara 2017. saglasila sa tom procenom: tri odsto u 2017. godini, 3,5 odsto u 2018.

Nedovoljno, govorio je Vučić. „Imamo stabilan rast, ali on mora da bude veći od četiri, pet odsto, da bismo ih pristizali. Zato nisam zadovoljan rastom od tri odsto“, rekao je u aprilu 2017.

LED KOJI JE ZAMRZAO BDP: Međutim, krajem aprila stižu zabrinjavajuće vesti o katastrofalnom padu u proizvodnji energije u prvom kvartalu. EPS i pojedini analitičari ovo objašnjavaju ledom na Dunavu i nemogućnošću da Đerdap radi kako treba, a početkom maja su objavljeni rezultati iz prvog kvartala: rast Srbije bio je tek oko jedan odsto.

Zvanična verzija o ledu na Dunavu kao razlogu za loše rezultate EPS-a nastavila je da obitava u javnosti, mada je najveći pad u sektoru snabdevanja električnom energijom, gasom i parom zabeležen u martu – 22,9 odsto manje nego u istom mesecu 2016. Kasnije će prof. Milojko Arsić sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu u intervjuu za „Vreme“ reći da je reč bila o lošoj organizaciji proizvodnje, lošem planiranju i lošem menadžmentu, te da je Hidroelektrana „Đerdap“ „u prva dva meseca imala veću proizvodnju struje od plana, a u martu je jedna od elektrana imala najveću istorijsku proizvodnju u jednom mesecu“.

No, predsednik je nastavio da veruje. „Maj i juni imamo odličan rast… Nadam se da ćemo do kraja godine preći rast od 3,1-3,2 odsto. To su dobre vesti… Baš sam zadovoljan, da vam iskreno kažem“, rekao je 1. jula 2017, taman kada je počela da se zahuktava jedna od najgorih suša u poslednje vreme, koja će ostaviti razorne posledice po poljoprivrednu proizvodnju – važan činilac u BDP-u Srbije.

Početkom avgusta stigla je procena za drugi kvartal: rast od 1,3 odsto. Bilo je jasno da neće biti ništa od tri odsto rasta do kraja godine, i da je veliko pitanje da li će stopa rasta BDP-a da dogura do broja dva. Nova premijerka Ana Brnabić je odmah izjavila da će Vlada da donese kratkoročne mere „koje će pozitivno uticati na brži rast bruto domaćeg proizvoda“, pa je potom govorila i o čišćenju kanala, odbrani od poplava, bržoj izgradnji železnica i puteva, a pominjala se i pomoć poljoprivrednicima za kupovinu traktora – kao da sve to nije i inače bilo potrebno da se uradi, a ne kao mera „budženja“ BDP-a.

Predsednik je bio malo pokoleban, ali je i dalje verovao i očekivao rast od 2,6-2,7 odsto.

„Kad je reč o ekonomiji, međutim, tu nemamo probleme, a očekivani BDP postići ćemo između ostalog i tako što će narednim povećanjem plata i penzija značajno biti pogurana potrošnja, kao važan činilac rasta društvenog proizvoda“, rekao je Vučić 21. avgusta.

SUŠA KOJA JE SASUŠILA BDP: Nije bilo jasno kako će povećanje plata i penzija – koje je moglo da usledi tek u narednoj godini – da pomogne BDP-u za 2017, ali je novi predsednik uveravao građane da je „tu sve u redu“, da je bilo „nekih odstupanja od zacrtanog nivoa rasta, pre svega zbog katastrofalnih suša“, ali da građani ne treba da veruju „u te priče o manjem rastu“, jer će proizvodnja biti premašena u odnosu na prethodnu godinu, i da će projektovani rast BDP-a biti i ostvaren do kraja godine.

Deset dana kasnije, 1. septembra, prilikom obilaska rudnika bakra u Majdanpeku ponovio je da Srbija „nema velikih problema u ekonomiji“ i da „apsolutno sve ide dobro“:

„I da nam ove godine bude privredni rast dva ili 2,5 odsto, sledeće godine će da nam bude veći od četiri odsto zbog niže osnovice“, rekao je Vučić tom prilikom.

Iste večeri, gostujući na RTS-u, nestalo je ono „i da bude“, jer je predsednik rekao da će rast BDP-a biti „od dva do dva i po odsto“, a „da ćemo dogodine imati i četiri odsto“.

Krajem oktobra predsednik je izjavio da će rast BDP-a biti oko dva odsto, i „alanfordovski“ dodao da bi ta brojka „bila drugačija da je godina bila uspešnija“.

Sredinom novembra, Svetska banka je smanjila očekivanu stopu rasta Srbije sa tri na dva odsto.

Krajem decembra, Republički zavod za statistiku procenio je da je rast u 2017. bio 1,9 odsto, a početkom februara 2018. Stojan Stamenković je na prezentaciji novog broja časopisa „Makroekonomske analize i trendovi“ (MAT) izjavio da „privredna kretanja u decembru prošle godine nisu u skladu sa očekivanima i ako se pokaže tačnom procena o rastu BDP-a u četvrtom kvartalu od 2,5 odsto, rast BDP-a u 2017. godini neće biti 1,9 odsto već 1,8 odsto, a možda i 1,75 odsto“.

Već je mnogo puta ponavljana priča o tome šta je zapravo potrebno za rast BDP-a, osim lepih želja i političke propagande. Ukratko, ekonomisti su saglasni da je nivo investicija u Srbiji veoma nizak – da se kreće između 17 i 18 odsto BDP-a, a da se visoke stope rasta mogu očekivati tek kada investicije budu iznosile oko četvrtine bruto domaćeg proizvoda.

Pritom, strane direktne investicije (SDI) „idu“ sasvim dobro (bilo da su investicije, bilo da su „investicije“ koje jednim delom plaćaju i građani Srbije kroz državnu pomoć stranim kompanijama). Prema podacima Ministarstva finansija, u periodu januar–novembar 2017. godine SDI su iznosile 2,29 milijardi evra, što je više nego bilo koje godine tokom naprednjačke vlasti – najviše još od 2011, kada je Delta prodala Maksi Delezeu, pa su ta 932 miliona ušla u ukupan zbir od tadašnje 3,32 milijarde evra SDI.

Ono što jeste problem kod investicija jesu ulaganja države i privatna ulaganja. Evo kako to izgleda u praksi: budžetom za 2017. godinu predviđeno je da kapitalne investicije budu 94,2 milijarde, a na kraju je utrošeno svega 85 milijardi, dakle desetak odsto manje. Budžetom za 2018. predviđeni su kapitalni rashodi od 128,2 milijarde, a zajedno sa lokalnim i pokrajinskim budžetom, ova brojka raste na predviđenih 180 milijardi (1,4 milijarde evra).

„Politika“ je krajem godine prenela izjavu predsednika Fiskalnog saveta Pavla Petrovića da bi prava mera za javne investicije trebalo da bude dve milijarde evra – ovih 1,4 predstavlja tek 3,8 odsto BDP-a – a prenela je i izjavu ministra finansija Vujovića iz skupštinske rasprave, da je „izazov“ da se povuku sva ta sredstva, „jer se prethodnih godina dešavalo da se na početku godine planiraju veća ulaganja, ali da se taj novac na kraju ne povuče“.

Fiskalni savet je i inače više puta ponavljao da je udeo državnih ulaganja Hrvatske u periodu kada je intenzivno gradila puteve i ulagala u infrastrukturu iznosio i šest odsto BDP-a – Srbija je sada u tom periodu kada gradi puteve, a daleko je od te brojke.

Poznata je i priča o nedostatku domaćih privatnih investicija – ukratko, nema ih jer ne postoji siguran poslovni ambijent, nema pravne sigurnosti, nema razvijenih institucija, nema pravne države, što odvraća mala i srednja preduzeća od investiranja. A kad nema dovoljno domaćih privatnih investicija, nema ni rasta. Poređenja radi, 2008. ukupan nivo investicija bio je 24,9 odsto BDP-a, i rast je bio (sada nezamislivih) 5,4 odsto. U 2016. investicije su iznosile 17,7 odsto, a rast BDP-a je bio 2,8 odsto.

foto: rade prelić / tanjug

TREBA DA TROŠITE, ALI NE ZNAMO ODAKLE: U više navrata je tokom 2017. godine sa vrha izvršne vlasti dolazila najava kako će potrošnja biti „treći stub“ rasta BDP-a, osim izvoza i investicija, pa se u tu strategiju uklapa i povećanje plata u javnom sektoru (uglavnom za 10 odsto) i penzija za pet odsto koji su stupili na snagu početkom 2018. godine.

I zbilja, potrošnja (privatna i državna) je i najveća komponenta u strukturi BDP-

-a – tu su još izvoz i investicije, a od ovog zbira treba oduzeti uvoz. Međutim, ako se uporedi struktura BDP-a Srbije i BDP-

– a Evropske unije, videćemo da je udeo potrošnje „kod nas“ znatno veći nego u EU. Prema poslednjoj publikaciji „Tekuća makroekonomska kretanja“ Ministarstva finansija, u „štedljivoj“ 2016. godini finalna potrošnja domaćinstava činila je 73 odsto BDP-a. U Evropskoj uniji je ta brojka bila znatno niža: 56,1 odsto.

Fiskalni savet u publikaciji „Fiskalna kretanja u 2017. godini i preporuke za 2018. godinu“ piše:

„Srbija već sad ima veće učešće potrošnje u BDP-u u odnosu na druge uporedive zemlje i to nije rezultiralo većim privrednim rastom u Srbiji – naprotiv, privredni rast u Srbiji bio je sistematski niži. Stimulisanje privatne potrošnje u svrhu podsticanja privrednog rasta može biti efikasno samo u velikim ekonomijama koje imaju neiskorišćene i konkurentne proizvodne kapacitete – što ne važi za Srbiju. U Srbiji bi se snažnije povećanje penzija i plata u javnom sektoru (iznad rasta BDP-a) pre svega odrazilo na rast spoljnotrgovinskih i unutrašnjih neravnoteža (spoljni deficit i inflacija), a ne na ubrzanje privredne aktivnosti.“

Dakle, nesrazmernim povećanjem plata u javnom sektoru ide se upravo ovim, pogrešnim putem.

No, pogledajmo još kako stvari stoje sa uvozom i izvozom. Nakon godina smanjivanja jaza između uvoza i izvoza (pokrivenost uvoza izvozom u 2016. bila je 78,8 odsto), u 2017. je deficit spoljnotrgovinske razmene porastao za čak 20,2 odsto, odnosno za 735,7 miliona evra. Gledajući kretanje komponenti BDP-a po kvartalima 2017. u pomenutoj publikaciji Ministarstva finansija, vidi se da neto izvoz snažno vuče nivo BDP-a naniže.

Podsetimo, kurs dinara u odnosu na evro, koji bi po pravilu trebalo da utiče na uvoz i izvoz, na kraju 2016. godine bio je iznad 123 dinara, u februaru 2017. je prešao 124 dinara, da bi usledilo naglo jačanje domaće valute, pa je evro na kraju godine vredeo ispod 118,5 dinara. Razumno je upitati se: da li je snažan rast spoljnotrgovinskog deficita bio posledica, između ostalog, i neuobičajenog jačanja dinara?

PRAVI ILI KRIVI KURS: No, krajem godine guvernerka je izjavila da je NBS svojim istraživanjima utvrdila „da postoji vrlo mala i niska zavisnost izvoza od vrednosti kursa“.

Početkom 2018, jedan od članova Saveta guvernera NBS je izjavio da „kurs svakako nije problem ovog nepovoljnijeg rezultata spoljnotrgovinske razmene“, da „izvoz vuku pre svega one kompanije koje su izvozno orijentisane“, da su one došle u Srbiju kako bi izvozile i da njima „ništa posebno ne znači da li je dinar apresirao za 1, 2 ili 3 odsto“.

Analizirajući uticaj kursa na spoljne bilanse, rast privrede i zaposlenosti, prof. Milojko Arsić za „Vreme“ kaže da snažno realno jačanje dinara nije u skladu sa skromnim rastom privrede Srbije od 1,8 odsto i još skromnijim rastom produktivnosti.

„Jačanje dinara u prošloj godini, uz određeno pogoršanje odnosa izvoznih i uvoznih cena (rast cena energenata), glavni je faktor koji je doprineo povećanju spoljnih deficita zemlje. Realno jačanje dinara uticalo je, za sada, na visok rast uvoza potrošnih dobara i proizvoda za reprodukciju, dok se nepovoljan uticaj na izvoz još uvek nije ispoljio“, kaže on.

„Ako bi se u narednom periodu fiskalnom i monetarnom politikom podsticalo jačanje dinara, to bi uticalo na dodatno povećanje spoljnih deficita kako kroz rast jeftinog uvoza tako i kroz sve manju isplativost izvoza, što bi imalo za posledicu rast spoljnog duga. Konačan rezultat takve politike bio bi sporiji rast privrede Srbije i zaposlenosti. Politika jačanja dinara ima snažnu podršku javnosti jer su koristi (manja inflacija, veća kupovna moć zarada i penzija, lakše vraćanje kredita) od takve politike očigledne i dolaze skoro trenutno, dok štete (rast spoljnog deficita, sporiji rast privrede, manja zaposlenost) nisu tako očigledne, a uz to dolaze postepeno. Stoga bi bilo dobro da političari odole iskušenju da kroz neodrživo jačanje dinara skupljaju političke poene, jer je takva politika dugoročno štetna za građane Srbije“, upozorava prof. Arsić.

Da se ne bismo dalje suprotstavljali stavovima Narodne banke, vratićemo se na početak priče i završiti vedrijim tonovima.

„Sada prvi put smem da vam kažem da verujem da 2018. godine možemo da idemo na preko 4,5, možda i pet odsto“, izjavio je Aleksandar Vučić krajem novembra 2016.

Dakle, jače od rakete.