Prevozno sredstvo imaginarnih turista

Da bi gondola „puzala“ od Ušća do Kalemegdana posečeno je desetine stabala od planiranih 155 na ova dva lokaliteta. Gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić izjavio je da je već počela sadnja nekoliko stotina novih stabala ne bi li Ušće i Kalemegdan zadržali svoj stari identitet. Sasvim u stilu čuvenog predratnog i ratnog gradonačelnika Trebinja Božidara Vučurevića da će „oni“ izgraditi „ljepši i stariji Dubrovnik“, oglasio se zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić koji je umirio javnost da će rušenje delova bedema Kalemegdana za polazno-dolaznu stanicu gondole, u stvari, dati tvrđavi, starijoj od bilo koje države na ovim prostorima, novi sjaj i novu vrednost. Sve to pravdajući, kao recimo i velike troškove za novogodišnju rasvetu, boljom turističkom ponudom Beograda koja će svim građanima doneti prosperitet. O mogućim i realnim efektima razvoja turizma zahvaljujući gondoli za „Vreme“ govori Goran Tomka, docent na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu i predavač na UNESCO katedri za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu.

„VREME„: Nedavno ste sa nekoliko svojih kolega i nevladinih organizacija uputili pismo Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija da odustane od projekta izgradnje beogradske gondole za koju će investirati deset miliona evra. Šta je problem sa stanovišta turizma u vezi sa gondolom u Beogradu?

GORAN TOMKA: Jedan deo problema je što se iz bilo kakvih dokumenata, planova i strategija razvoja turizma ne vidi da su analizirani kretanje turista, njihovi načini trošenja novca i šta je od infrastrukture potrebno. To su neki imaginarni turisti koji će, eto, doći i biti oduševljeni gondolom. Inače, gondola je prevozno sredstvo. Nikad ne idemo na destinaciju zbog prevoznog sredstva, idemo zbog nekog sadržaja, a prevozno sredstvo nam može omogućiti da lakše, brže, bolje i jeftinije stignemo do sadržaja. Kad Rio de Žaneiro napravi gondolu do Glave šećera na kojoj je statua Isusa Hrista, to ima smisla zato što je ta destinacija visoka, udaljena i do nje je komplikovano doći. Ako je neka tvrđava u regionu, a i šire, povezana sa centrom grada, to je onda Kalemegdanska tvrđava. Nikakav nije problem doći sa raznih strana do nje: taksijem, autobusom, tramvajem, pešice, kako god. Taj argument dostupnosti tvrđave turistima ne stoji nikako. S druge strane, pogledi na tvrđavu i sa tvrđave su za turizam ključni. I vi upravo gondolom prekidate pogled i na tvrđavu i sa nje. Dakle, pogled sa Brankovog mosta, sa Ušća, na kraju krajeva i sa same reke. Vi prekidate ključnu komunikaciju sa tom tvrđavom, što je komunikacija sa nasleđem, što je kasnije postao identitet grada koji je veoma važan. To je ozbiljna investicija, retko se dešava da se u turizam ulaže deset miliona evra javnih sredstava. Mi ne govorimo o slučaju da je ovde došao neki privatnik, pa hoće da ulaže, pa dobije dozvolu – čak bi i to bilo sporno. Ovde imamo Ministarstvo turizma koje ulaže deset, a grad Beograd još pet miliona evra. Sve to, kao, za razvoj turizma, imaju neke sulude računice da će sve da se isplati za nekoliko meseci. Verovatno su računali pun kapacitet gondole, što je potpuno nezamislivo.

A možda je želja bila da turisti koji ionako već dolaze na Kalemegdan počnu malo da idu i na Ušće, na kojem nema baš mnogo ni domaćih posetilaca?

Ali šta se nudi od sadržaja na Ušću? Zašto bi Ušće bilo neka destinacija za turiste? Zašto bi bili zainteresovani tamo da idu?

Od kada je veliki broj splavova sa lokacije direktno preko puta Beograda na vodi prebačen na Ušće, tu više nema mesta ni da se mali čamac priveže. Možda je ugostiteljstvo vrsta turizma koju Ministarstvo i Grad žele da promovišu?

Ne znamo za koje turiste i da li bi oni bili spremni da to plate. Zašto bi turista koji je smešten na Dorćolu ili Vračaru išao nekim prevoznim sredstvom prvo do Kalemegdana pa na gondolu? Zašto ne bi samo produžio tim prevozom do Ušća? Uopšte ne možemo da zamislimo scenario u kojem bi to sve turistima bilo zanimljivo. Sem jednog: dođe autobus, ne ulazi u grad, parkira se na Ušću, turisti pređu Savu gondolom, pogledaju Kalemegdan, vrate se gondolom, uđu u autobus i idu dalje. Ako postoji neki oblik turističkog kretanja koji donosioci odluka nikako ne bi trebalo da podržavaju već da ga obeshrabruju, onda je to ovaj. To rade sve destinacije sem Venecije, koja ima previše turista. U Veneciji žele da turisti dođu, ostanu malo, potroše pare i da idu dalje jer im prave gužvu. U Beogradu to nikako ne bi smelo da bude logika. Ako pogledamo šta je realna turistička ponuda Beograda, to su noćni život, šetnje, posete malim prodavnicama, dizajn lokali, a vi hoćete da neko dođe, vidi Kalemegdan i ode. Pa, turisti će da kažu: „Odlično! Sad više ne moramo da se gnjavimo nekoliko sati sa Beogradom. Dođemo, sve obavimo za sat vremena i odemo dalje.“ Kao nekakva kros-balkanska tura. Međutim, to znači da nisu ništa potrošili u gradu, nisu ništa jeli, videli, proveli neko vreme. Najveći trošak im je ta karta za gondolu. Ne vidim logiku za takav pristup. Uvek je logika zadržati turiste što duže, da ostanu dan, dva. Ako ostanu dva dana, noćiće, znači platiće. Ako sad potpuno gledamo samo ekonomski aspekt, koji ja ne želim da fetišizujem, ali neka i samo to gledamo – ovo je jako sporno.

Ali, postoje gradovi u kojima gondola zaista jeste turistička atrakcija.

Mi ovde ne govorimo o funikoleru, tramvajima uspinjačama, u Lisabonu koji su tako scenični, uklopljeni u ambijent već sto godina, pa je sad atrakcija popeti se njima. Razni oblici prevoza koji su turistima zanimljivi često su deo specifičnog dnevnog kretanja stanovništva. Recimo, čuvene gondole u Medeljinu u Kolumbiji. Ali to su gondole koje su napravljene da povežu favele sa visokih okolnih planina i centar grada. To je, pre svega, bilo namenjeno građanima: da bi stanovnik Medeljina iz favele stigao u centar grada, morao je strašno da se napati. Ovako samo sedne u gondolu i začas je u centru grada – fantastična

vrsta emancipacije i demokratizacije javnog prostora. I onda je to postalo zanimljivo turistima da vide ko se tu vozi. Kao i u Lisabonu: sedneš i gledaš ko se vozi. Ali mi ovde ne možemo da zamislimo da će beogradsku gondolu građani koristiti. Zaista, ne samo da je nama iz struke nejasno, nego niko nije ni pred struku ni pred javnost izašao i rekao: „Evo, to su razlozi za gondolu.“

Gledano istorijski mnoge su građevine pravljene bez neke jasno definisane svesti čemu će služiti – Ajfelov toranj je napravljen za Svetsku izložbu s namerom da traje nekoliko godina pa da ga sruše. Međutim, ostao je kao simbol Pariza. Noviji primer je veliki panoramski točak u Londonu koji je takođe trebalo da bude privremeni objekat, a postao je velika turistička atrakcija.

Ako uzmemo te dve građevine za primer, to su ikonična dostignuća tehnologije određenog vremena. Konstruisati Ajfelov toranj u tom trenutku bilo je izvanredno dostignuće arhitekture, inženjerstva, zanatstva i tehnologije. Za londonski panoramski točak takođe sličan momenat: najviši, najsavremeniji, sve naj. Ova gondola ni na koji način nije izvanredna u tom smislu. Niti je najduža, niti najviša, niti sa najvećim rasponom stubova, ona sama po sebi teško da može da bude atrakcija. Pritom, ima gondola, kao u Medeljinu koju sam pominjao, koje nude zaista jedinstven pogled na grad, koji ne možete sa bilo koje druge tačke da dobijete. Ova gondola ide paralelno sa Brankovim mostom. Da je Kalemegdanska tvrđava ona klasična u koju se teško popnete, kao što se svi žale na Petrovaradinsku tvrđavu do koje ima, valjda, 200 stepenika, to bi potencijalno mogao da bude argument. Međutim, u Novom Sadu se planira pešački most prema železničkom tunelu, dakle most koji je mali, jeftin, male nosivosti, koji ne opstruira pogled ni na koji način, a onda imamo lift kroz sam centar tvrđave, kroz tunele koji već tamo postoje. Znači, nije nametljivo, ne ugrožava razglednica-pogled koji je važan i građanima i turistima, a omogućava pristup invalidima i teško pokretnim licima, plus vas lišava potrebe da imate autobuse na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Hoćete da kažete da bi eventualna petrovaradinska gondola imala više smisla nego ova kalemegdanska?

Imala bi više smisla, ali čak i tamo imamo bolja rešenja. Recimo, Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada se dugo bunio protiv gondole iz svih ovih razloga: nemojte da nam kvarite taj pogled, zašto bismo rušili deo bedema, na šta im je odgovarano: „Ali taj bedem je zazidan pedesetih!“ Pa šta? Radi se o tome da kad nešto postane ikona – ne diraš ga. Sem ako nije izuzetno važno ili zbog zaštite ili zbog korišćenja te zaštite. Ali, da, u Novom Sadu gondola bi imala više smisla nego u Beogradu, jer Petrovaradinska tvrđava je više udaljena, veća je visinska razlika, mnogo je teži prilaz, mnogo je komplikovanije parkiranje autobusa koji staju bukvalno iznad vojnih galerija. Ali čak i tu postoji mnogo bolje rešenje nego gondola.

Može li se nekada turističkim razlozima opravdati seča drveća, rasturanje bedema neke istorijske građevine? Imate li neki primer?

Ne znam za primer da se negde lokalna zajednica nije jako bunila. Ima tih pristana raznih, na primer ideja kruzera u Bokokotorskom zalivu je suluda. To nije materijalno uništavanje prostora, ali jeste pogleda: kad taj kruzer uđe u zaliv, veći je od Kotora celog. Ako nešto znamo o novim trendovima u turizmu, znamo da ideja da zapadni bogati turista ide u neki zoološki vrt i tamo nekoga slika više nije popularna ni među turistima ni među turističkim agencijama, zato što postoji ogroman bunt lokalaca. Već dugo se priča o odgovornom turizmu, pro poor turizam (za siromašne), lokalni turizam. Pogledajte samo koji se turistički vodiči prodaju: like a local, be a local, support local. To je veoma važno u turizmu u poslednje vreme i razne destinacije se upravo iz tih razloga nagrađuju. Sve su to fenomeni koji ukazuju da je u savremenom turizmu ideja da turista bude što bliže lokalcu u nekom zajedničkom procesu. Naša nacionalna strategija razvoja turizma je puna toga – socijalno, ekološki i ekonomski održivog turizma. Ne znam da li ćete naći nekog turizmologa koji iole drži do sebe a da će reći: „Turizam treba razvijati bez obzira na to šta lokalna zajednica misli.“

Kakav je profil prosečnog stranog turiste u Srbiji?

Veoma su raznolike destinacije, tako da nemamo jedan profil. Imamo sve više kongresnog turizma, cikloturizma, Beograd i Novi Sad su destinacije za noćni život, imamo osetan, iako još uvek mali porast agroturizma, ruralnog i ekoturizma. Dunavski turizam je u porastu, iako ga svi mrze jer turisti veoma kratko ostaju, malo troše, a ima posla oko njih.

Može li Srbija turistima ponuditi još nešto osim jeftine hrane i alkohola?

Mi imamo neverovatan susret različitih kultura na ovom podneblju, od ključnih bitaka hrišćanstva sa islamom, preko islama za koji sve više raste interesovanje, do Kelta i Rimljana. Ima puno tih izmešanih slojeva kojih nemate, recimo, u Beču. Imate ceo Balkan kao destinaciju, sve receptivne agencije pričaju: „To što vi svi mislite da ćete u Novom Sadu ili Beogradu zadržati turiste tri, četiri dana, da ćete im napraviti ceo paket, to ne dolazi u obzir!“ Neko ko dođe iz Japana, Kine ili Koreje, a sve više ih dolazi, hoće da za nedelju dana vidi i Zagreb, i Sarajevo, i Dubrovnik i Beograd. Fascinantno je da on to zaista i može da vidi, ceo izuzetni kulturni diverzitet na jednom malom prostoru. To je velika prilika za Srbiju i zemlje u regionu. Ako je nekom potreban turizam, Beogradu nije. U smislu ekonomskog i socijalnog razvoja turizam je mnogo potrebniji selima u Srbiji. Mi bi trebalo da ulažemo sve pare u seoski turizam, iako to možda neće biti najisplativije. Međutim, nije država bankar koji traži profit, država je neko ko razmišlja upravo o redistribuciji – tamo gde tržište ne radi, tamo država dolazi. Umesto da ulažete u sela koja nam umiru i pričate o beloj kugi dok Ministarstvo kulture promoviše „manje reči, nek zakmeči“ i ostale sulude projekte povećanja nataliteta, bolje bi bilo da se sredstva ulažu u razvoj ruralnog turizma.