“Presedanom na presedan”

32- 01 piroshki

U sada već čuvenoj odluci od 24. juna 2022. godine u predmetu “Dobs protiv Džeksona” (Dobbs v. Jackson), većinom glasova od 5:4, Vrhovni sud SAD presudio je da Ustav SAD ne garantuje pravo na abortus, čime je preinačen 50-godišnji presedan iz predmeta “Rou v. Vejd”, kojim je isti sud još 1973. godine utvrdio da odredbe o privatnosti, sadržane u 14. amandmanu Ustava SAD, uključuju i pravo svake žene na prekid trudnoće.

Pre osvrta na neke od razloga i posledica ovakve odluke, korisno je kratko se podsetiti na razlike između kontinentalnih i anglosaksonskih pravnih sistema, odnosno, značaja sudskog presedana u državama tzv. običajnog prava (common law).

SUDSKI PRESEDAN I PRINCIP STARE DECISIS

Odluke viših sudova su pravno obavezujuće za niže sudove u svim predmetima sa identičnim pravnim pitanjima i istim ili sličnim činjeničnim osnovom. Ova doktrina, zasnovana na latinskom principu stare decisis et non quieta movere (“odluka stoji, ne otvarati već rešena pitanja”), ima za cilj da obezbedi pravnu sigurnost kroz predvidivost sudskih odluka, dok istovremeno eliminiše potrebu da se sudovi bave pravnim pitanjima o kojima je već odlučeno. Pored toga, predvidivost odluka sudova podstiče strane u sporu i na pokušaj postizanja sporazuma van suda, čime se istovremeno doprinosi i povećanju sudske efikasnosti.

U zemljama običajnog prava sudovi na ovaj način “stvaraju pravo”, za razliku od doktrine pravnog pozitivizma u kontinentalnim sistemima, gde samo zakonodavni organi imaju ovlašćenje za donošenje zakona koje sudovi zatim tumače i primenjuju. Iako i u Evropi sudovi uzimaju u obzir praksu viših sudova prilikom donošenja presuda, niži sudovi nemaju obavezu da prihvate mišljenje višeg suda u prethodno presuđenom predmetu, čak ni ukoliko se radi o istom pravnom pitanju i činjeničnom stanju. Drugim rečima, u SAD, za razliku od Evrope, sudija prvostepenog suda je obavezan da primeni odluku višeg suda, čak i ako se ne slaže sa pravnim stavom u predmetu koji ima status presedana.

Ovakav sistem uslovljen je postojanjem i dostupnošću detaljne, ažurirane i publikovane sudske prakse (law reports), kao i sistemom indeksnog pretraživanja ovog obimnog izvora prava od strane sudova, advokata, pravnika, kao i svih drugih zainteresovanih strana. Studenti pravnih fakulteta u SAD posebno se obučavaju za pretraživanje i korišćenje obimne baze sudske prakse, kako u postupanju pred sudom, tako i u pregovorima za vansudsko rešavanje sporova. Poznavanje prakse sudova je obaveza pravnih savetnika u anglosaksonskim zemljama. Štaviše, propuštanje advokata da na stručan način istraži i protumači sudsku praksu i uspostavljene presedane pre pokretanja sudskog spora, ili davanje pravnog saveta koji nije u skladu sa uspostavljenim presedanima, može dovesti do ozbiljnih pritužbi i postupaka protiv advokata za nesavesno parničenje ili zastupanje protivno kodeksu profesionalne etike.

Sudske odluke sa statusom presedana primenjuju se vertikalno, kada su svi niži sudovi u hijerarhiji obavezni da primenjuju odluku višeg suda, ili horizontalno, kada jedno veće ne može menjati stav drugog veća istog suda. Na primer, Federalni apelacioni sud SAD ima teritorijalnu nadležnost podeljenu na 13 oblasti (circuits) i jedino opšta sednica svih sudija (en banc) ili odluka Vrhovnog suda SAD, može preinačiti prethodno zauzeti pravni stav drugog veća Federalnog apelacionog suda.

Ovo, naravno, na znači da sudovi u SAD i drugim anglosaksonskim zemljama nikada ne mogu doneti drugačiju odluku u odnosu na već ustanovljeni presedan, koji u konkretnom slučaju može biti:

– Primenjen (applied), kada se pravno shvatanje višeg suda može u potpunosti primeniti i na činjenično stanje u novom predmetu;

– Razlikovan (distinguished), kada pravno shvatanje višeg suda ostaje na snazi, ali se zbog suštinske razlike u činjeničnom stanju na može primeniti na novi predmet;

– Izmenjen (modified), kada isti sud u ponovljenom postupku po žalbi u istom predmetu, izmeni svoje prethodno pravno shvatanje; ili

– Preinačen (overruled), kada isti ili viši sud, postupajući u novom predmetu sa sličnim okolnostima, preinači raniji presedan zbog pogrešne primene prava, ili izmena koje su u međuvremenu ustanovljene novim zakonodavstvom ili drugim okolnostima.

ZAŠTO JE PREINAČEN “ROU V. VEJD”?

Odlukom u predmetu “Rou v. Vejd”, 1973. godine, Vrhovni sud SAD presudio je većinom glasova (7:2) da je zakon koji je u to vreme zabranjivao abortus u saveznoj državi Teksas neustavan, i da je pravo na prekid trudnoće isključivo Ustavno pravo svake žene koja je u drugom stanju. Ovom odlukom savezne države izgubile su ovlašćenje da ograničavaju ili propisuju uslove za prekid trudnoće do 24 nedelje (“održivost fetusa”), osim u slučaju zdravstvenih rizika po majku. Sud je ovu odluku zasnovao na 14. amandmanu Ustava SAD, tumačeći da odredbe o zakonitom procesu (due process) i jednakoj zaštiti prava (equal protection) ograničavaju savezne države od propisivanja uslova za primenu fundamentalnih prava svakog pojedinca, što, po mišljenju tog suda, uključuje i pravo na prekid trudnoće. Iako pravo na abortus nije eksplicitno navedeno u Ustavu SAD, sud se 1973. godine pouzdao i u 9. amandman Ustava, koji predviđa da se ne smeju ograničavati ni druga prava koja su stečena, čak i ukoliko nisu eksplicitno navedena u Ustavu. Odluka “Rou v. Vejd” bila je delimično zasnovana i na presedanima uspostavljenim odlukama Vrhovnog suda SAD u predmetima “Grisvold v. Konektikat” (1965, Vrhovni sud proglasio je neustavnom odredbu zakona savezne države Konektikat, koja je venčanim parovima ograničavala kupovinu kontraceptivnih sredstava), i “Ajzenstad v. Berd” (1972, Vrhovni sud proglasio je neustavnom odredbu zakona savezne države Masačusets, koja je zabranjivala prodaju kontraceptivnih sredstava nevenčanim parovima).

Odredbe o zakonitom procesu i jednakoj zaštiti prava sadržane u 14. amandmanu Ustava SAD bile su osnov za brojne presedane u praksi Vrhovnog suda SAD, pre svega u predmetima u kojima se odlučivalo o ograničavanju fundamentalnih prava pojedinaca od strane saveznih država. Neke od najvažnijih odluka Vrhovnog suda u ovoj oblasti koje su imale značaj “znamenitog presedana” (landmark decision) su Mejer v. Nebraska (1923), kojom je ukinuto ograničenje za školovanje na stranom (maternjem) jeziku, “Pirs v. Društvo sestara” (Society of Sisters), 1925, kojom je ukinuto obavezno pohađanje državnih škola u Oregonu, kao i “Loving v. Virdžinija” (1967), koja je omogućila međurasne brakove, i delimično poslužila i kao osnov za donošenje odluke u predmetu “Obergefel v. Hodžis” (2015), kojom su na saveznom nivou dozvoljeni istopolni brakovi.

Sve navedene odluke bile su zasnovane na tumačenju 14. amandmana kao brane preteranom uplivu države u privatni život pojedinca, “uspostavljanjem zone lične privatnosti i autonomije u koju savezne države ne mogu da se mešaju” (Emili Berman, Associate Professor of Law at the University of Huston).

Međutim, u junu 2022. godine, većina sudija Vrhovnog suda SAD zauzela je suprotan stav u odnosu na primenu 14. amandmana Ustava SAD, tumačeći da ukoliko neko pravo nije izričito navedeno u Ustavu, to pravo mora biti “duboko ukorenjeno u istoriji i tradiciji nacije”, da bi uživalo Ustavnu zaštitu. Prema mišljenju sudije Samuela Alita podržanom od strane većine, pravo na prekid trudnoće ne zadovoljava taj uslov, pa je tako odluka u predmetu “Rou v. Vejd” po mišljenju suda bila “flagrantno pogrešna od početka”, sa “izuzetno slabim obrazloženjem”, te je kao takva morala biti preinačena (ovrerruled). Tako je odlukom u predmetu “Dobs v. Džekson” preinačen presedan iz 1973. godine, a pravo na regulisanje uslova za prekid trudnoće vraćeno u nadležnost saveznih država SAD.

U objavljenom mišljenju jednog od sudija koji su podržali odluku većine (sudija Klarens Tomas), istaknuto je čak i da bi sud trebalo da ide i dalje od prava na prekid trudnoće, te da preispita presedane u predmetima drugih prava priznatih na osnovu 14. amandmana, a koja nisu izričito navedena u Ustavu SAD, aludirajući, između ostalog, i na presedane u predmetima o pravu na kontracepciju i pravu na istopolne brakove, kako je navedeno ranije.

KAKO DALJE?

Ostaje da se vidi kako će ova odluka uticati na eventualne buduće predmeta u kojima se bude raspravljalo o ovlašćenjima države da propisuje ili ograničava primenu osnovnih ljudskih prava. Vrhovni sud SAD je, po prvi put u svojoj istoriji, na ovaj način preinačio sopstveni ustanovljeni sudski presedan, ukinuo pravo stečeno tokom 50 godina, a slobodu i pravo izbora pojedinca vratio na nivo od pre pola veka.

Odlukom u predmetu “Dobs v. Džekson”, Vrhovni sud SAD još jednom je demonstrirao funkciju sudskog presedana u američkom common law pravnom sistemu, ali i svoju ogromnu snagu u odlučivanju o najdelikatnijim društvenim pitanjima. Nedavno smo, na drugom kraju sveta, bili svedoci primene sličnih pravnih instituta i u imigracionim postupcima koje je Novak Đoković bio prinuđen da vodi pred sudovima u Australiji. U sistemu podele vlasti, naročito u razvijenim demokratskim državama, sudovi bi trebalo da budu nezavisni, a njihove oduke podložne preispitivanju samo od strane viših sudskih instanci. Međutim, oba ova slučaja vođena u anglosaksonskim pravnim sistemima pratila je oštra polarizacija javnosti i žučne polemike oko pitanja politizacije sudske vlasti. U Australiji zbog ultimativne mogućnosti Vlade da faktički zaobiđe odluku suda, a u Americi zbog načina izbora sudija Vrhovnog suda i njihovih ogromnih ovlašćenja.