Balkanski prekogranični organizovani kriminal ima svoje korene u ratovima 1991–1995, kao što smo oduvek slutili. Posle Dejtona, bande kriminalaca koje su svoje pozicije stekle i učvrstile saradnjom sa vojskama i tajnim službama zaraćenih strana prešle su na obični, civilni kriminal, uveliko koristeći ratne veze u korumpiranim državnim aparatima. Banda Darka Eleza nije bila izuzetak
Da kriminalne bande iz Republike Srpske haraju po Srbiji i povlače se u bezbednost svog korumpiranog „entiteta“ nije ništa novo još od 1992. Tada su, doduše, imale zaštitu jedinstvenog bezbednosnog aparata „svih srpskih zemalja“, od Beograda do Pala, Banje Luke i Knina, pod kišobranom Jovice i Frenkija, Slobe i Bracike.
Onda su se stvari donekle promenile: prvo je u Bosni i Hercegovini postalo sve teže baviti se kriminalom pod zaštitom nedodirljivog Radovana Karadžića i njegovih „Tajfuna“ i sličnih nevladinih organizacija; onda je u Srbiji akcija „Sablja“ ispraznila baru i ta je praznina počela da privlači nove krokodile. Putevi su ostali isti, ali je smer počeo da se menja: sve manje ih se sklanjalo u Republiku Srpsku, a sve više u Srbiju; pritisak se menjao. Menjao se i MUP Republike Srpske, polako i sigurno: sada tamo kažu da im je ostalo još samo Istočno Sarajevo da se očisti kako treba. Nije da su ostali mnogo bolji, kao što znamo, ali ovi su baš interesantni, barem s tačke gledišta njihovog sistema vrednosti; možete misliti. Vremenom su se istakla dva imena: Đorđe Ždrale i Darko Elez, bivši prijatelji, „braća“, kumovi, agbabi i poslovni partneri. Obojica potiču iz istog legla kriminalaca i ratnih zločinaca iz 1992. i dalje: iz „bezbednosnih“ i paraobaveštajnih mafija Srpske demokratske stranke. Njihovi kasniji putevi razilaze se po crti neizbežne konkurencije i borbe za monopole, ali i za druge stvari.
Jedna analiza MUP-a Republike Srpske koja se bavi Istočnim Sarajevom i koja je došla do „Vremena“ dosta je iscrpna, ali i povremeno gorka priča o tome. Ukratko, tamo su se proteklih godina profilisale (izborile) tri organizovane kriminalne grupe: Darka Eleza (sada u pritvoru u Beogradu); Đorđa Ždrale (u pritvoru u Sarajevu, upravo podignuta optužnica) i nekog Radomira Kojića, „blisko oslonjena na kriminogene strukture u Beogradu“, kaže se u analizi. Kaže se tamo da je Ždrale prvo ubio nekog svog prijatelja Gorana Batinića „Frkušu“ 1996. i da ga je tada krenulo: od krađe vozila i iznuda, pa do težih oblika kriminala. Za to ubistvo je bio osuđen, ali ga je predsednik Mirko Šarović pomilovao… Dalje se bavio reketom naveliko: ucenjivao je vlasnike kafana i uspešnijih privatnih firmi, ali se niko nije usudio da se žali; delimično od straha, ali i jakih veza u policiji i pravosuđu koje je Ždrale imao. Sada je pao po optužbi za ubistvo Ljubiše Savića Mauzera iz Bijeljine, ličnosti koloritne i slikovite, ali to je druga i duža priča.
Darko Elez je – prema ovom preseku MUP-a Republike Srpske – još kao maloletnik krenuo u šverc cigareta i oružja, krađu i preprodaju motornih vozila itd. Najvećim delom svoje kriminalne karijere, međutim, bavio se kokainom i heroinom, mada nije prezao ni od ucena, iznuda i sličnog. Kao lukav čovek, policiji je nudio razne „protivusluge“ svaki put kad bi osetio da je u opasnosti. I tako poslednjih 15-16 godina, kažu oni; otvoreno ga nazivaju „okorijelim kriminalcem, ubicom, narko-dilerom i vođom kriminogene grupe koja djeluje na prostoru Republike Srpske, a činjenica da već duži vremenski period boravi u Beogradu upućuje na to da sve više djeluje i na prostoru Republike Srbije, gradeći i tamo određene kriminogene veze i pozicije“. Tako je i bilo, kao što ćemo videti.
Kako su se dohvatili Ždrale i Elez i kako je bratska ljubav pukla? Ima tu dve teorije: MUP Republike Srpske procenjuje da je do sukoba došlo oko podele plena i monopola. Naime, Ždrale je jula 2004. dopao pritvora zbog dvostrukog teškog ubistva bračnog para Todorović. Sedeo je 14 meseci i vodio poslove iz zatvora, ali je zato kum Elez ubirao glavne prihode od krivičnih dela. MUP Republike Srpske smatra da Elez nije podnosio podelu teritorije s bilo kime (misle da je zato još 1996. ubio dvoje poslovnih partnera u švercu cigareta), pa je tako i krenuo u planove da se reši Đorđa Ždrala. Neki drugi izvori kažu da su se njih dvojica posvađali oko izvesne mlade dame koja je danas viđena medijska zvezdica u Beogradu, ali to je drugo…
Njih dvojica svađali su se i međusobno optuživali preko medija bez ikakvih obzira i ograda. „Posmatrajući djelovanje i ličnost jednog i drugog, zaključujemo da se radi o dvije vrlo slične osobe sličnih karaktera, gdje preovladava veličanje sopstvene ličnosti“, kažu policajci iz RS. Elez će se tokom tih svađa preseliti u Beograd, gde ima stan i kuću. Tamo se, kažu u MUP-u RS, „povezao sa Slobodanom Neškovićem, zvanim ‘Kobac’, koji opet ima izgrađene jake veze prema obavještajnoj službi R. Srbije i koji je povezan sa jednim od najjačih beogradskih dilera, Pejovićem zvanim ‘Peka’, rodom iz Nikšića (uhapšen sa Ljubanom Ećimom, kad im je nađeno 40 kila heroina). Takođe, ‘Kobac’ je pod direktnom zaštitom BIA R. Srbije. Odatle Elez i ‘Kobac’ izgrađuju mrežu putem koje se vrši distribucija narkotika preko lica zvanog ‘Ćoro’, vlasnika autootpada ‘Bluz’ i dalje prema Trebinju gdje dalju mrežu čine Šniković Dražen i Vukajlović Slaven… Na području Beograda Elez takođe ima zaštitu njegovog strica Jove Eleza koji je uticajan u krugovima bezbednosnih struktura R. Srbije… Radomir Kojić (grupa sa Sokoca) imao je jako izgrađene veze prema strukturama DB-a Srbije, kao i dobre veze sa pripadnicima Crvenih beretki, što potvrđuje jedna od fotografija na kojoj su zagrljeni Srećko (sic! trebalo bi Sretko) Kalinić i Radomir Kojić u hotelu ‘Kristal’, vl. Kojića na Jahorini, a koja je nađena prilikom pretresa njegove kuće od strane EUFOR-a.“ Sretko je, kažu, inače po narudžbini Kojića, postavio bombu u objekat nekog Veljka Golijanina sa Pala 1999. godine, ali je ovaj preživeo.
E, sad: ovo su bili citati iz preseka-analize MUP-a RS iz Banje Luke, dokumenta u čiju autentičnost nije bilo sumnje s obzirom na izvor, ali ni prilikom provera. Problem je donekle u tome što je dokument očigledno nastao u ogorčenju i frustraciji radnika policije svesnih da njihovi napori nailaze na prepreke u realizaciji zbog korupcije u tužilaštvima i pravosuđu, što inače ne kriju. Takvi preseci-analize prave se inače za unutrašnju upotrebu, ali je neko od autora smatrao da ga treba pustiti u javnost, verovatno ogorčen i frustriran time što ovako ozbiljne stvari završavaju u fiokama tužilaca. Treba takođe imati u vidu da njima tamo u Banja Luci nije baš najjasnija razlika između sadašnje BIA i raznih pojavnih oblika Državne bezbednosti na koje su bili navikli.
Aprila 2004. dolazi do pokušaja ubistva Đorđa Ždrale u Lukavici (povređen, a automobil A8 oštećen; umešana je i ta estradna zvezdica). Elez je prepoznat kao strelac i pobegao je u Srbiju. Oktobra 2006. dolazi do novog atentata na Ždralu: čovek je pucao na njega u nekoj kafani u Novom Istočnom Sarajevu iz pištolja s prigušivačem; s tim je doveden u vezu Strahinja Rašeta iz Rume (ranjen u sukobu, pobegao natrag u Srbiju); organizator je bio Elez, a umešani su i ljudi bliski FK Crvena zvezda i klinici „Anlave“ – po podacima prikupljenim operativnim radom. Narednih godina došlo je do niza krivičnih dela u sklopu međusobnog rata Ždrale i Eleza: pucnjave, provale itd. U Beogradu je policija novembra 2006. sprečila oružani obračun njihovih pristalica. Oružje je nekima od njih pribavilo „lice bošnjačke vjeroispovesti u BiH“, opis koji bi zaslužio poseban esej na temu silom naučene „političke korektnosti“ u MUP-u RS: „bošnjačka vjeroispovest“ je zaista biser!
Ždrali je loše krenulo kada je osumnjičen za jedno dvostruko ubistvo iz jula 2007. (neki Mladen Ćeho, poznati kriminalac i njegova cura): dokazi su bili jaki. Posle je ispalo da je Ždrale umešan i u ubistvo Gorana Mijatovića Mite (FK Bežanija) u Beogradu, kao i u još veći broj teških krivičnih dela.
Darko Elez u međuvremenu nije odustao od ideje da ubije Đorđa Ždralu. Unajmio je nekog Dalibora Ristića Dabu za 30.000 KM, a on je angažovao tog istog Strahinju Rašetu i još jednog, pa su oni ubili Ždralinog bliskog saradnika Borisa Govedaricu u Istočnom Sarajevu. Strahinja Rašeta je posle pao zbog one velike pljačke u Splitu. Onda je avgusta 2008. u Istočnom Sarajevu ubijen neki Zoran Golub Čarlama. Za to ubistvo u ovoj se analizi sumnjiči Sretka Kalinića i Miloša Simovića, begunce iz Zemunskog klana bliske Darku Elezu.
Tako, dakle, jasno vidimo kako ista ekipa „patriotskih“ kriminalaca operiše po tri države (ima tu i onog Željka Milovanovića, umešanog u ubistvo Pukanića), odlično uvezana, razmenjujući usluge i dopunjavajući se. Da se Elez i Ždrale nisu dohvatili (oko ženske ili pre oko para), teško da bi policije u BiH i Srbiji bile mnogo uspešnije; ovako su se otvorili. Bojazan da je banda Darka Eleza planirala i neka politička ubistva (za pare, naravno; sigurno ne iz idejnih razloga) deluje razumno kad se sve ovo pročita.
Pitanje je samo zašto je toliko dugo trebalo da se ti magarci u Sarajevu i u Beogradu pohapse, kad su operativni podaci o njima poznati već godinama, službene beleške se slažu jedna na drugu i svi sve znaju, ali ćute ili ih tužilaštva odbijaju. Eto, zato.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
