Pregovori, zanat najstariji

Nije to retkost da se u životu ili politici kao najbitnije ispostavi upravo ono što nikoga ne zanima. E, baš u takvoj atmosferi „nikog-nezanimanja“ otpočela je prošle nedelje prva runda novog ciklusa „pregovora između vlasti i opozicije, uz posredovanje predstavnika Evropskog parlamenta“.

Teško je na prvu loptu setiti se stvari koja deluje tako dosadno i neperspektivno (plus „već viđeno“) a da, s druge strane, ipak nije sasvim bez veze i bez uticaja na ono što će se u narednom periodu u Srbiji, pa i sa svima nama dešavati. Reč je, da podsetimo, o drugom ciklusu pregovora u istom ili sličnom formatu. Prvi je održan u drugoj polovini 2019. i, za razliku od ovoga, pratili su ga velika očekivanja i ogromna medijska pažnja. Počelo je sa sastancima na Fakultetu političkih nauka, uz posredovanje nekolicine agilnih NVO organizacija i aktivista, a nastavilo u Skupštini Srbije, kada su se u pregovore uključili i evroparlamentarci u manje-više istom sastavu koji će i sada biti prisutan u dijalogu.

foto: jadranka ilić / tanjug

Ishod tog dijaloga bio je upravo obrnuto proporcionalan početnim visokim očekivanjima. Zavedena radikalizmom sa društvenih mreža, kao i sećanjem na masovne proteste prethodnih meseci, bojkotaška opozicija je precenila svoje snage i nakon prvih sastanaka na FPN lakomisleno odustala od zajedničkih sesija, jer „neće da pregovara sa diktatorom“. A Vučić je manirom iskusnog kockara (ili, ako vam je draže, „šahiste“) iskoristio taj poklon i pred evroposlanicima odigrao predstavu dobre volje i demokratske šmire. Bojkotaši su u medijima – i to ne samo onim režimskim – predstavljeni kao „ekstremisti“, a uz to još i „licemeri“, s obzirom da su se, iako zvanično ne učestvuju u dijalogu, sa evropskim posrednicima sastajali po bifeima i lobijima beogradskih hotela. A preostali deo opozicije bio je ili već „prepariran“ (LSV, LDP, SRS, DSS, PSG, Šapić, manjine…), ili preslab da se izbori za neke krupnije i konkretnije stvari.

U tim okolnostima, nije se moglo očekivati bog zna šta. Na zahtev dela NVO sektora, izvršene su neke kozmetičke izmene u par izbornih zakona i – kao najkrupnije i „najmerljivije“ postignuće na koje su svi bili posebno ponosni – izabrano je pet novih članova REM-a, od kojih su se tri ili četiri zaista mogla smatrati više ili manje nezavisnim od vlasti. Ali to i dalje nije bilo dovoljno za ozbiljniju promenu odnosa snaga unutar ovog regulatornog tela, pa onda ni za promenu stanja u medijskoj sferi koju bi ono trebalo da reguliše. Pri čemu je jedan od novoizabranih članova u međuvremenu preminuo, a drugi podneo ostavku zbog načina na koji je Olivera Zekić izabrana za predsednicu Saveta ove institucije.

Ukratko, REM je ostao ono što je bio i prethodnih godina, a većina opozicije je junske izbore na kraju ipak bojkotovala – što, i jedno i drugo, nedvosmisleno ilustruje fijasko pomenutih pregovora, kao i napora evropskog posredničkog tima. Vučić je neke opozicionare već imao u džepu, a druge je u međuvremenu dobio time što je smanjio izborni cenzus. Njemu su ti „pregovori“ trebali samo da pred EU posrednicima demonstrira svoju „konstruktivnost“, i u tome je donekle i uspeo.

foto: strahinja aćimović / tanjug

ZAŠTO VUČIĆ UOPŠTE UČESTVUJE U OVOM NAZOVIDIJALOGU:

Iz istog razloga iz kojeg simulira da je na „evropskom putu“ i da mu je do tzv. evrointegracija nešto naročito stalo. On je, svojevremeno, na teži način naučio da nije politički „zdravo“ i preporučljivo otvoreno se suprotstavljati volji moćnih svetskih faktora – a čak i oslabljena EU, na čelu sa Nemačkom to za Srbiju ipak jeste. Zato se uvežbao u svojevrsnom pro-EU „ketmanu“ i simulaciji. A to, u konkretnom slučaju, znači sledeće: verbalno im povlađuj, periodično se zavetuj da ne skrećeš „sa njihovog puta“ – i radi po svome. Što bi možda još i moglo da se razume, pa i realpolitički pravda da to „po svome“ ne znači – u cilju svoje što neograničenije lične vlasti i u interesu „bratije“, familije i stranke.

Možda ova Vučićeva strategija i ne bi bila toliko uspešna da joj sa EU strane ne korespondira ne baš ista, ali dosta slična suštinska nezainteresovanost i licemerje. Sve i da su Srbija i njena vlast drugačije nego što jesu, za njih, ne samo trenutno nego i u doglednoj budućnosti, unutar EU naprosto nema mesta. Zato su, kažem to gotovo bez šale i ironije, Aleksandar Vučić i OVAKVA Evropska unija gotovo idealni partneri. Da su Brisel i oni koji u njemu vode glavnu reč iskrenije zainteresovani za prijem Srbije, vršili bi ozbiljniji pritisak da se prilike u zemlji značajnije poprave. Da je, s druge strane, na čelu Srbije neki iskreniji evropejac, imao bi konkretna očekivanja i zahteve od EU struktura i one bi, bar teoretski, prema njemu morale imati neku obavezu.

A ovako je skoro idealno i njemu i njima. Odnosno, sa obe strane imamo sličnu neiskrenost, s tim što, za razliku od Vučića, EU faktori za svoje (ne)činjenje moraju imati barem neko opravdanje i pokriće. I tako ponovo dolazimo do ovih nesrećnih pregovora. Oni u jednom ne beznačajnom smislu predstavljaju alibi tzv. „međunarodnoj zajednici“ (odnosno njenom zapadnom delu) da – uz neke korekcije i iznuđene ustupke sa režimske strane – nastavi sa suštinskom podrškom Aleksandru Vučiću.

Da li time hoću da kažem kako su ovi pregovori unapred osuđeni na propast ili da će evroparlamentarci u njima držati Vučićevu stranu? Ni jedno ni drugo. Ali mislim da šanse za uspeh objektivno nisu velike. Odnosno, taman su tolike da ipak više opravdavaju učestvovanje nego neučestvovanje u pregovaračkom procesu. I mislim da se ljuto varaju oni među srpskim opozicionarima koji misle da će im, nezavisno od pojedinačnih simpatija ili antipatija, evropski posrednici biti automatski i apriorni saveznici.

foto: tanja valič / tanjug

ČEMU SE SADA MOŽEMO NADATI I OTKUD UOPŠTE NADA DA BI OVOG PUTA MOGLO ISPASTI BOLJE

Realno, ovi aktuelni pregovori su neka vrsta popravnog ispita, na koji svi akteri izlaze nevoljno, ali svesni da bi neučešćem u pregovorima izgubili ili rizikovali više. Doduše, sa strane EU posrednika taj gubitak je svakako najmanji – sem donekle neprijatne činjenice da bi dva puta zaredom učestvovali u jednom neuspešnom dijalogu.

Objektivno govoreći, u najtežoj poziciji trenutno je opozicija (ona „prava“) koja sada, i zbog EU posrednika i zbog svoje baze, aktivista i birača, mora da pokaže spremnost na kompromis i „fleksibilnost“, a da istovremeno iznudi ili iskamči neke opipljivije ustupke koji bi im „sačuvali obraz“ i opravdavali eventualno drugačiju odluku o izlasku na izbore od one prošlogodišnje. A tu svoju ionako lošu poziciju još dodatno pogoršavaju međusobnim, otvorenim ili prikrivenim, teško razumljivim sukobima – između ostalog, čak i oko pregovaračke platforme i liste zahteva koja bi trebalo da bude podneta vlasti i međunarodnim posrednicima.

Konačno, vlast (čitaj, Vučić) nije baš u toliko dobroj poziciji koliko to na prvi pogled deluje, ali je veliko pitanje koliko su toga svesni. Sve što gledamo poslednjih meseci, naročito u tzv. „skupštini“, kao i u izjavama najviših predstavnika vlasti, ne ostavlja mnogo prostora za optimizam. A farsa sa otvaranjem „paralelnog dijaloga“ sa onima koji, tobože, ne žele i ne prihvataju međunarodno posredništvo – a sa sve Čedom, Čankom i nekolicinom lidera sa „dvojnim državljanstvom“ ukazuje na to da će Vučić čak i one ustupke na koje bude prinuđen predstaviti kao kompromis učinjen ovoj „patriotskoj“ i „poštenoj“ opoziciji, a ne mrskim izdajnicima i bojkotašima.

Načelno, Vučiću nikako ne bi odgovarao još jedan bojkot, a pogotovo ne bojkot predsedničkih izbora. Ali nije isključeno, zapravo, veoma je verovatno, da – slično situaciji od pre godinu dana – režim i sada u rukavu i rezervi ima makar nekoliko tada bojkotaških lista sa čijim izlaskom ovog puta može zasigurno da računa, a što će dodatno smanjiti njegovu ionako neveliku spremnost na ustupke i kompromis.

U svakom slučaju, bez želje da kršim („Četam“) pravilo o neiznošenju detalja sa razgovora – a i nema se tu do sada baš bogzna šta reći – moj je (polu)insajderski utisak da su trenutno za dogovor najzainteresovaniji međunarodni posrednici, pa opozicija, pa vlast. A za uspeh pregovora bi trebalo da bude obrnuto. Ili makar podjednako.

foto: jadranka ilić / tanjug

ZAŠTO SU PARLAMENTARNI IZBORI KLJUČNI

Iako se o njima najmanje ili gotovo ništa ne govori, sve se, zapravo, vrti oko parlamentarnih izbora, bez obzira što ih, sem pisca ovih redova, do sada u prvi plan ne ističe gotovo niko. A pogotovo niko ne obraća pažnju na veoma značajno pitanje redosleda kojim će se izbori održati. Vučiću je, kao što rekosmo, stalo prvenstveno do predsedničkih izbora i do novog mandata. Opoziciji, ili barem njenom najvidljivijem delu, stalo je najviše do (beo)gradskih – jer im se čini, a to nije ni daleko od istine – da na njima, čak i nakon Šapićevog zvaničnog transfera u SNS, imaju najveće šanse. Međunarodnim pregovaračima i posrednicima stalo je do toga da im misija uspe, da od Vučića izvuku poneki, kakav-takav ustupak i da se opozicija – ovog puta – pojavi na izborima.

Dakle, iz različitih razloga, parlamentarni izbori ni jednima, ni drugima, ni trećima nisu u fokusu. Posrednici se plaše da možda neće uspeti da za njih dobiju Vučićev pristanak. Opozicija se plaši da na njima možda neće proći dovoljno dobro. A Vučića nervira pomisao da će nakon njih u parlamentu morati da gleda mrsku opoziciju u relativno zavidnom broju.

Kao da su svi pomalo zaboravili da se ovi pregovori, barem nominalno, i vode zbog neregularnog toka i ishoda junskih parlamentarnih izbora. Te je izbore opozicija bojkotovala. Ti su izbori rezultirali nakaradnim, nelegitimnim i jednostranačkim parlamentom. Nakon njih je Vučić još pre zvaničnog konstituisanja Skupštine najavio nove izbore „za godinu dana“.

I, konačno, najvažnije, jedino na tim izborima mogla bi se prethodno (tj. pre onih izbora do kojih je Vučiću presudno stalo) proveriti i testirati spremnost režima da implementira ono što je u pregovorima dogovoreno i obećano. (Jer na Vučićevu demokratsku svest, savest i reč svakako ne možemo računati.) Kad i ako prethodno reši predsedničke izbore, njemu će biti gotovo svejedno hoće li opozicija izaći ili bojkotovati one parlamentarne. Pogotovo što će se on ovog puta potruditi da ne ponovi grešku iz 2020, tj. potrudiće se da uvede u Skupštinu barem još nekoliko „konstruktivnih“ izbornih lista.

Stoga bi svako odlaganje, pomeranje ili prolongiranje ove teme i svako „taktičko“ odustajanje od bezuslovnog zahteva za vanrednim parlamentarnim izborima već u startu bila Vučićeva strateška pobeda, a opozicioni i demokratski poraz.