Predstava »Smrt Dejtona« na školskoj priredbi na Palama

Uz „Bože pravde“ i „Vostani Serbie“ predsednik Republike Srpske Rajko Kuzmanović, njen premijer Milorad Dodik i predsednik Srbije Boris Tadić otvorili su 8. septembra novu osnovnu školu „Srbija“ na Palama, koju pohađa oko 670 đaka. Svečanosti je prisustvovalo oko 2000 građana, među kojima i učenici i nastavnici škole. Novu školsku zgradu osveštali su mitropolit dabrobosanski Nikolaj i vladika Vasilije sa sveštenstvom.

Za izgradnju te škole sredstva su izdvojili RS, vlada Srbije i opština Pale. Bilo je potrebno nešto manje od godine za realizaciju tog zajedničkog projekta koji je ugovoren ranije, u okviru Sporazuma o specijalnim i paralelnim odnosima između RS i Srbije, koji su Tadić i Koštunica potpisali u Banja Luci septembra 2006. Sporazum o specijalnim odnosima SRJ i RS su, 3. marta 2001. u Banja Luci potpisali predsednici SRJ i RS, Vojislav Koštunica i Mirko Šarović.

SILAJDŽIĆEV DEMARŠ: Bošnjački član Predsedništva BiH Haris Silajdžić je sada tvrdio da se ova ko zna koja u nizu (vidi okvir) poseta predsednika Srbije Tadića Republici Srpskoj ne može opravdati specijalnim paralelnim odnosima, jer član Ustava BiH, koji takve odnose dozvoljava, jasno kaže da oni moraju da budu u skladu sa suverenitetom i teritorijalnim integritetom BiH. I hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić je tražio da se zbog te posete uputi protestna nota Srbiji. Srpski član Predsedništva BIH Nebojša Radmanović je pak naglašavao da je poseta predsednika Srbije uredno najavljena preko ambasade Srbije u BiH i Ministarstva spoljnih poslova BiH, u skladu s diplomatskom praksom. Celokupnu organizaciju ove posete sproveo je Protokol Vlade RS. Radmanović nije želeo da u dnevni red bude uneta rasprava o poseti Borisa Tadića, Palama, ali da je u Predsedništvu BiH preglasan.

Granična policija BiH je u međuvremenu saopštila da je 7. septembra pravovremeno obaveštena o poseti Predsednika Srbije i da je na notu Ambasade Srbije u BiH izdala četiri odobrenja za unošenje službenog oružja pripadnicima obezbeđenja iz Tadićeve pratnje. Time je opovrgnuta izjava predsedavajućeg predsedništva BiH Željka Komšića, koji je tvrdio da je grupa naoružanih pripadnika bezbednosnih agencija Srbije neovlašćeno ušla na teritoriju BiH. Nezadovoljan odgovorom direktora Granične policije BiH Vinka Dumančića, Komšić mu je uputio novo pismo u kome pita kako to da je u noti Ambasade Srbije najavljeno da će pripadnici obezbeđenja uneti u BiH sedam pištolja, a izdata su odobrenja za četiri…

I predsednik Srbije Tadić je ponavljao da je njegova poseta BiH i RS bila zvanično najavljena, da je bio voljan da tog dana poseti i Sarajevo, ali da tamo za to nisu bili zainteresovani. Tadić je podsetio i da je inače razgovarao s članovima Predsedništva BiH Komšićem, u Libiji na marginama proslave 40 godina libijske revolucije, a sa Silajdžićem u Kini na Olimpijadi. U izjavi za „Politiku“ on ponavlja: „Neka me pozovu, odmah ću doći. Poziv do sada nije stigao. Možda je razlog što Ratko Mladić nije u Hagu, ili neko unutrašnje pitanje BiH…“

Dodao je i to da možda nekome i odgovara da građani Srbije i Republike Srpske, zbog snižavanja nivoa odnosa Beograda i Sarajeva, prekinu komunikaciju, ali da to nije realno i da nije moguće.

SUSRETI, VEZE: Diplomatski odnosi na ambasadorskom nivou između Beograda i Sarajeva uspostavljeni su 15. januara 2001. godine. Srbija ima ambasadu u Sarajevu i generalni konzulat u Banja Luci, a BiH ambasadu u Beogradu.

Susreti zvaničnika dve zemlje su do sada bili organizovani i na entitetskom i na državnom nivou.

BiH je jedan od najznačajnijih spoljnotrgovinskih partnera Srbije. Dve zemlje su zaključile Sporazum o slobodnoj trgovini 1. februara 2002. u Beogradu a već tokom 2005. vrednost robne razmene iznosila je milijardu dolara. Telekom Srbije je na javnom tenderu decembra 2006. kupio 65 odsto akcija Telekoma Srpske, za 646 miliona evra.

Kulturna i prosvetna saradnja je intenzivnija sa Banja Lukom. U Republici Srpskoj gostuje mnogo profesora, a brojne su kulturne manifestacije na kojima učestvuju muzičari, folklorne grupe, likovni umetnici, pesnici, glumci i mnoge druge institucije i pojedinci iz oblasti kulture, ali i na sarajevskim kulturnim manifestacijama redovno je učešće umetnika iz Srbije, brojni glumci iz Srbije nastupaju na BiH pozorišnoj, filmskoj i TV sceni. Jugoslovensko dramsko pozorište i Atelje 212 imali su višednevna gostovanja u Sarajevu. Redovno je učešće pozorišta iz Beograda i Užica u Tuzli.

I na toj školskoj priredbi pominjana je ekonomija. Dodik je rekao da postoje brojni projekti koji će se raditi u skladu sa Sporazumom o specijalnim paralelnim vezama, među kojima su i aktivnosti na formiranju zajedničkog energetskog preduzeća u slivu reke Drine. Kaže da je upućen poziv i Vladi Federacije BiH da zajednički grade energetske kapacitete u slivu reke Drine.

PROTEKTORAT: Odlaskom u tu regiju Boris Tadić nije napravio nikakav presedan, a držao se Ustava Srbije iz 2006. koji u članu 13 kaže: „Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.“ U krajnjoj liniji, prisustvovao je otvaranju škole, a ne raketne baze. Slučaj je otkrio postojeće napetosti u bosanskoj komplikovanoj mreži vlasti i zamor protektoratom.

U javnim izjavama političara u BiH vidi se nezadovoljstvo međunarodnim guvernerima, pa i otvoreno priželjkivanje da im se što pre vide leđa. Kad je visoki predstavnik Valentin Incko ocenio da u stavovima predsednika Srbije Tadića na Palama nije bilo ništa antidejtonsko i da su oni bili korektni, Komšić je 10. oktobra rekao da „Incko nije pozvan da to komentariše“: „Ma pustite Incka. Nije on nadležan da tumači te stvari, neka radi svoj posao. Posao mu je da provodi Dejtonski sporazum, a ne da vodi spoljnu politiku ove zemlje.“ Premijer Dodik je krajem nedelje rekao da visoki predstavnik nema nikakvo ustavno ni zakonsko pravo da nametne zakone o Sudu i Tužilaštvu BiH, da ni po Dejtonskom sporazumu ni po „bonskim ovlašćenjima“ nema pravo da nametne zakone. On „bonskim ovlašćenjima“ može da nametne rešenja iz nadležnosti Saveta ministara i Predsedništva BiH, ali ne i one iz nadležnosti Parlamenta BiH. Kaže da će upravo zbog toga RS tužiti bivšeg visokog predstavnika Pedija Ešdauna u Britaniji.

U BiH visoki predstavnik je iznad zakona, na vrhu piramide vlasti. Ponekad ga nazivaju OHR, što je skraćenica za njegovu kancelariju (Office of the High Representative). On je ovlašćen da tumači sporazum o implementaciji civilnog dela mirovnog ugovora, nad NATO-om nema ingerencije, a nad njim ingerencije ima samo bog i, donekle, Veće za implementaciju mira, takozvani PIC, koje čini grupa od 55 zemalja i međunarodnih organizacija koje sponzorišu i vode proces implementacije mira. Ono je svojevremeno proširilo njegov mandat. To su takozvana bonska ovlašćenja.

U intervjuu „Glasu Srpske“, profesor vašingtonskog Univerziteta za nacionalnu odbranu i nekadašnji specijalista CIA za Balkan Stiven Majer kaže da spoljna moć u BiH nije u rukama međunarodne zajednice, već u rukama nekoliko država (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka), koje su same sebe proglasile spasiteljima. Rusi u Bosni drže Bocan-Harčenka, karijernog diplomatu, koji je ranije bio specijalni predstavnik ruskog MIP-a za Balkan.

ENTITETI, KANTONI: U senci visokog predstavnika Bosna i Hercegovina ima nekoliko nivoa vlasti: državni nivo, entitete, kantone, distrikte, gradove i opštine.

Najveća moć je u entitetima Republika Srpska (RS) i Federaciji Bosne i Hercegovine (FBiH). Kurioziteta radi treba reći da se konvertibilna marka štampa u dve entitetske serije, sa identičnim rešenjem, ali sa različitim likovima – na jednoj novčanici od 50 KM je lik Jovana Dučića, a na drugoj Muse Ćazima Ćatića; na 100 KM su Nikola Šop i Petar Kočić, koji kao da krije pogled od svog Davida Štrpca.

Treći nivo vlasti u BIH su kantoni kojih u Federaciji BiH ima deset, među kojima Hercegovačko-neretvanski i Srednjobosanski imaju specijalne sisteme, kako bi se očuvala prava svih naroda. Grad Brčko je zasebna administrativna jedinica – distrikt.

Po načinu donošenja odluka BiH je komplikovana otprilike kao SFRJ, možda i kao Švajcarska, formalno konfederacija 26 kantona, koja je vremenom postala federacija, a čija stabilnost kao multinacionalne države počiva na odnosima ravnopravnih građana, zatim kantona kao regionalnih zajednica, a tek na trećem mestu su većinsko-manjinski odnosi. Nada Raduški iz Instituta društvenih nauka u Beogradu u članku nedavno citiranom u „Vremenu“ konstatuje da su njenoj stabilnosti u znatnoj meri doprinele i švajcarska neutralnost i ekonomska razvijenost, ali i prijateljska saradnja sa susedima čiji su jezici dominantni jezici njenih građana, a što nije predstavljalo prepreku da Švajcarska izgrađuje sopstveni identitet.

Tamo je ravnoteža nemoći dugo usavršavana i građani su naviknuti na nju; u BiH, ako su donekle i umirene ratne strasti, porasle su sumnje u to da će neko nečija prava ukinuti.

Od 1996. godine ovlašćenja vlada oba entiteta se u odnosu na državni nivo znatno smanjuju. U poslednjim mesecima iz Republike Srpske čuju se izjave protiv te revizije Dejtona, uz ponavljanje da RS neće nikada pristati na gubitak entitetskih prava, pogotovo što tamo smatraju da je glavna komplikacija složenost Federacije BiH, a RS meta pritiska. I dalje do Beograda.

U RS se mogu čuti ocene da bi ukidanje entitetskog glasanja i eventualno ukidanje samih entiteta dovelo do duboke krize, a da bi takva kriza gotovo sigurno bila uzrok raspada BiH. Predsednik SDA Sulejman Tihić dao je nedavno izjavu u kojoj kaže da je nemoguće ukinuti Republiku Srpsku bez volje njenih političkih predstavnika i da pitanje teritorijalne organizacije BiH treba ostaviti za neka druga vremena, a da je sada moguće postići dogovor o usklađivanju Ustava BiH sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, a i o razrešenju pitanja nadležnosti između države i entiteta. O tome je pregovarala i takozvana „prudska trojka“ sastavljena od bošnjačkih, hrvatskih i srpskih političkih lidera. Izgleda da Amerikanci ne gledaju blagonaklono na te pregovore – bar jedan od njih, umešan u balkanske poslove, izjavio je da prudski dogovor predstavlja scenario za razlaz.

SRPSKO IME: Od prilike do prilike izbijaju erupcije sporenja, često oko osetljivih simboličkih pitanja. Haris Silajdžić je sada najavio da će od Ustavnog suda BiH tražiti da oceni ustavnost naziva osnovne škole „Srbija“. On tvrdi da naziv javne ustanove po državi koja je po njenom Ustavu država srpskog naroda jasno stavlja naglasak na srpsko svojstvo te ustanove.

Da se škola na Palama zove „Srbija“ predložio je premijer Dodik. On, koji je inače rekao da će „Srbiju“ pohađati deca svih vera i nacija, odgovorio je tvrdo: „Neka Silajdžić radi šta hoće, ali škola ‘Srbija’

će ostati! Kakva imena nose neke zgrade i džamije po Federaciji BiH, pa nama to ne smeta.“

Nagovešteno je i da će srpski član Predsedništva BiH Radmanović pokrenuti pitanje zaštite vitalnog nacionalnog interesa i da će se sve završiti u parlamentu RS. Istočno Sarajevo se, inače, više ne zove Srpsko Sarajevo, zato što je odlukom Ustavnog suda BiH taj naziv proglašen neustavnim i diskriminatorskim prema Bošnjacima, Hrvatima i ostalim građanima koji nisu srpske nacionalnosti. Sudeći po novinskim izveštajima, većina Srba smatra tu odluku aktom međunarodnog pritiska. U Istočno Sarajevo spadaju delovi predratnih opština Novo Sarajevo, Ilidža, Novi Grad, Stari Grad, Trnovo, Sokolac i Pale, pre rata varošica od 7800 stanovnika, a sada nešto veće mesto sa četiri fakulteta – Ekonomskim, Filozofskim, Pravnim i Fakultetom za fizičku kulturu. Dodik tvrdi da u Istočnom Sarajevu u ovom trenutku investicije iznose oko 85 miliona konvertibilnih maraka (jedan evro vredi 1,956 konvertibilnih maraka, čija je bankarska skraćenica BAM).

NAJAVA PRITISKA: Širi kontekst te kratkotrajne verbalne „školske“ napetosti na Palama možda otkriva nagoveštaj da bi Beograd mogao ponovo da postane meta pritisaka. U američkoj štampi se ovog leta indikativno učestalo pojavljuju članci s veoma lošim prognozama za Bosnu. „Njujork tajms“ ovih dana podseća da je američki potpredsednik Džozef Bajden proletos obišao Balkan u svom „Er fors 2“, s ciljem da skrene oslabelu pažnju na taj region. Utom kontekstu upotrebljen je izraz kojim novine opisuju kako političari obilaze male provincijske gradove. Kaže se da je dao lekciju bosanskom parlamentu, opominjući da se ne zapadne u stare obrasce i drevne omraze. Sa izvesnim žaljenjem se konstatuje i da je Ričard Holbruk, koji je govorio o rastrojenoj međunarodnoj zajednici u Bosni, sada zauzet u Avganistanu i u nuklearkama naoružanom Pakistanu. U slučaju neuspeha u Avganistanu, Pakistanu i Iraku, što je izvesno, ta administracija bi mogla da se vraća u Bosnu, kao na svoj provereni teren, jer ona Bosnu smatra svojim uspehom i monetom za kompenzacije.

Pod opasnim naslovom „Smrt Dejtona“ Patris Mekmehon i Džon Vestern u magazinu „Forin afers“, koji bi trebalo da odražava bar dileme vašingtonskih diplomata, pišu da je Bosna i Hercegovina na ivici kolapsa, da bi institucionalni problemi u toj državi mogli dovesti do novih podela i novih sukoba, da nije sigurno da bi se mir u BiH dugoročno mogao održati, ukoliko se nastave postojeći trendovi. Upozoravaju da će aktivnosti ka fragmentiranju BiH zasigurno izazvati obnavljanje nasilja, a da opasno iskustvo atentata na nadvojvodu Ferdinanda iz 1914. uči da ono što počne na Balkanu, retko tu i ostane. To podsećanje je verovatno do neke mere vezano i za komemorativno podsećanje na ovde zapostavljenu 95. godišnjicu početka Prvog svetskog rata, ali takva dajdžest istorija obično služi i za obrazloženje neke političke odluke.

U tekstu se podseća na torturu, spaljene kuće i masovne grobnice koje su obeležile troipogodišnji bosanski rat, za koji se kaže da je odneo oko 100.000 žrtava, od kojih su većina muslimani. Ranije su u ovakvim tekstovima pominjane mnogo veće brojke žrtava, a i sada se u lakšoj štampi pominje kako je u Bosni bilo i 250.000 nastradalih.

Istraživačko-dokumentacioni centar iz Sarajeva, kojim rukovodi Mirsad Tokača, utvrdio je, da je u BiH ukupno poginulo i nestalo 97.207 lica: 57.523 vojnika i 39.684 civila. Bošnjaci čine 65,88, Srbi 25,62, Hrvati 8,01 odsto od ukupno 97.207 žrtava rata u BiH. Prema popisu iz 1991. godine, BiH je imala 44 odsto Bošnjaka, 31 odsto Srba i 17 odsto Hrvata, dok se šest odsto ljudi deklarisalo kao Jugoslaveni, a dva odsto kao ostali. Prema podacima američke agencije CIA, u BiH je 2000. godine živelo 48 odsto Bošnjaka, 37,1 odsto Srba, 14,3 odsto Hrvata i 0,6 odsto ostalih.

Autori teksta konstatuju da angažman međunarodne zajednice, najambicioznije zamišljen projekat obnove u novijoj istoriji, nije dao željene rezultate i da lokalno stanovništvo ponovo govori o mogućnosti izbijanja novog rata.

„Njujork tajms“, koji citira taj članak, konstatuje da je u BiH upumpano 14 milijardi dolara pomoći, a da je u eksperimentu učestvovalo 17 različitih vlada, 18 agencija UN-a i oko 200 nevladinih organizacija. U poređenju sa najvećim sličnim poduhvatima, poput obnove Nemačke i Japana posle Drugog svetskog rata, u Bosnu je uloženo neuporedivo više novca po glavi stanovnika. Istragom, koja je sprovedena 1999. godine, otkriveno je da je oko milijardu dolara tog novca jednostavno nestalo.

Priznaje se da su institucije dodatno oslabljene i serijom grešaka međunarodne zajednice, čiji su „eksperti“ često dolazili sa malo znanja, naročito o istoriji i kulturi podneblja, ali da su bili snažno motivisani ogromnim platama koje nisu pokrivali ozbiljni planovi rada.

Tvrdi se da su Dejtonskim sporazumom, radi zaustavljanja rata, u ustavno uređenje BiH ugrađeni kompromisni mehanizmi, koji su, u kasnijem sledu događaja, stvorili preduslove za postojeće podele u BiH, te da takav sistem stvara osnove za korupciju, onemogućava razvoj umerenih političkih snaga i guši ekonomski napredak…

Uz konstataciju da je nacionalno pitanje ostalo dominantno, dok je ekonomska situacija sve lošija, da Dodik otvoreno preti otcepljenjem RS od BiH, da bosanski Hrvati traže više autonomije, a da Silajdžić traži centralizaciju, autori teksta upozoravaju na mogućnost raspada BiH, posle koga bi nastala mala i ranjiva državica bosanskih muslimana. Time bi se, kako kažu – a ne laje kera sela radi nego sebe radi – suprotno interesima Vašingtona i Brisela, islamskom svetu poslala pogrešna poruka, a onda se u pitanje dovode kredibilitet EU i NATO-a i njihov dosadašnji ulog u izgradnju BiH…

Kaže se da je za rešenje problema u Bosni potreban veći angažman SAD, imenovanje specijalnog izaslanika za Balkan i ujedinjenje politika Vašingtona i Evropske unije, koja, opet, mora da odbaci dosadašnju politiku popuštanja lokalnim liderima i da definiše jasne zahteve, koji bi otvorili jasnu evropsku perspektivu BiH…

Amerikanci pišu da Brisel svoj uticaj mora usmeriti i prema Beogradu i Zagrebu, kako bi se, preko njih, politički predstavnici Hrvata i Srba u BiH naterali na veću kooperativnost i konstruktivnost.

OTPOR: Taj nagoveštaj revizije Dejtona nailazi na otpor. Milorad Dodik je ovih dana ponovio da BiH ne može u evropske integracije ako postoji protektorat, kao što je kancelarija visokog predstavnika u BiH; da međunarodni zvaničnici devalviraju svoje uspehe u BiH namećući antidejtonska rešenja; da BiH treba da bude prihvatljiva za sve i da sve promene treba da se dešavaju u skladu s Dejtonskim sporazumom.

Kao potpisnica i garant Dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma, Srbija podržava Bosnu i Hercegovinu kao jednu državu sa dva entiteta – Republikom Srpskom i Federacijom BiH, i tri konstitutivna naroda – Srbima, Bošnjacima i Hrvatima, i svoje odnose sa Bosnom i Hercegovinom razvija u skladu sa dejtonskim principima i principima dobrosusedstva. To se ponavlja u svakoj izjavi srpskih političara, a posebno posle proglašenja nezavisnosti Kosova, uz dodatak da Srbija uvažavajući celovitost drugih država štiti svoju ugroženu celovitost. To je Tadić ponovio i sada i nema razloga da od toga odstupa. A pritisak treba da očekuje sa dve strane – s jedne, tražiće od njega, ako već i nisu, da lomi ruku bosanskim Srbima da pristanu na unitarizaciju Bosne, na šta ovi pristati neće, i s druge strane da prizna Kosovo, što su počeli da nagoveštavaju Marti Ahtisari i Srbiji nenaklonjeni članovi Međunarodne krizne grupe – i neki vašingtonski staljinisti.