Predsednikova prava drugarica

Kako god da okrenemo, Jorgovanki Tabaković ne gine da u najskorije vreme u nečemu bude prva: ili će postati prva srpska premijerka, ili prva direktna „žrtva“ dogovora demokrata sa socijalistima. Čak i ukoliko se dogodi ovo drugo, nikako ne može da se govori o njenom neuspehu. Naprotiv. Činjenica da je u ovom trenutku jedna od najčešće pominjanih osoba na političkoj sceni, kosmički je uspeh za nekoga ko je oduvek stajao u senci „velikih“ lidera i za koga – uprkos višegodišnjem skupštinskom stažu – građani Srbije donedavno nisu ni znali.

NAJBOLJI ĐAK: Jorgovanka Tabaković rođena je u Vučitrnu 20. marta 1960. godine. Iako to eksplicitno ne navodi, zvanična biografija označava je kao „čudo od deteta“: u školu je pošla sa pet godina, „bila je najbolji đak u osnovnoj i srednjoj školi“, sa sedamnaest je upisala Ekonomski fakultet i već sa dvadeset postala diplomirana ekonomistkinja. Kasnije je magistrirala i zaposlila se najpre u prištinskoj gimnaziji, a potom u Telekomu. U Srpskoj radikalnoj stranci, kojoj je pristupila 1992. godine, zauzimala je poziciju članice Predsedničkog kolegijuma, te je u svim mandatima ove stranke bila u poslaničkim klupama što saveznog, što republičkog parlamenta. Tokom 1998, u vreme premijera Mirka Marjanovića i zajedničke vladavine SPS-a, JUL-a i radikala, bila je ministarka za privatizaciju. Nakon raskola u Srpskoj radikalnoj stranci 2008, pridružila se onima koji su pametnije odlučili i priklonili se Tomislavu Nikoliću. „Da je Tomislav Nikolić prekinuo tada da se bavi politikom, verovatno bih to učinila i ja, ne zato što je moja sudbina pupčanom vrpcom vezana za njega, već zato što je moj način bavljenja politikom identičan njegovom. Toma je za mene uvek bio ne samo šef poslaničke grupe, kolega, pouzdan prijatelj, veći u najplemenitijem smislu moja prava i iskrena drugarica“, objasnila je nekoliko meseci kasnije, sad već kao potpredsednica stranke, u ispovesti listu „Danas“.

Za Jorgovankom Tabaković nikada se nisu vukli ozbiljniji „repovi“ i nikada je nisu pratile afere. Jedino što joj spočitavaju kako funkcioneri iz DS-a tako i bivše partijske kolege, jeste stan u Novom Sadu koji, navodno, mnogo košta. Imajući u vidu da je ona s porodicom do 1999. živela u Prištini, stan bi zaista mogao da bude problematičan – kako ga je kupila tek što je stigla u Vojvodinu, odakle joj pare, i slično. No, i tu postoje olakšavajuće okolnosti. S jedne strane, ona tvrdi da taj stan samo koristi i da nije u njenom vlasništvu. S druge, činjenica je da taj jedan stan – ma koliko koštao – nije ni pomena vredan u kontekstu milionski vrednih domova velike većine onih koji su ikada bili nekakav faktor na ovdašnjoj političkoj sceni. Demokrate koji joj taj stan rado pominju, nikako nisu izuzetak.

SENKA: Tokom čitavih šesnaest radikalskih godina, lik Jorgovanke Tabaković znali su samo redovni gledaoci skupštinskih zasedanja, a i oni tek površno. Iako je među naprednjacima imala više šanse da se istakne, teško da bi moglo da se kaže kako je tu konačno izašla u prvi plan. Ne naravno zbog toga što nije imala politič(ars)ke kvalitete, već zato što struktura tih stranaka zapravo ne dozvoljava nikakvo isticanje regularnim putem – u jednoj teško prolazi bilo šta što deluje normalno, a druga od nastanka deluje kao duet Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Među radikalima, Šešeljeva senka bila je takva i tolika da su tu donekle mogli da isplivaju samo natrposečno rečiti i politički vešti Nikolić i Vučić, ili izvan svih mogućih granica prosti ljudi (da ne nabrajamo, spisak je podugačak). Tabakovićeva je, kao recimo i Maja Gojković, bila ona pristojnija i tiša radikalska struja, koja je običan svet držala u uverenju da i u među radikalima, eto, postoje pojedinci koji ne mlataraju pištoljem, ne kunu i proklinju, ne izgledaju i ne ponašaju se kao da su juče sišli s brda. Iako u to doba nikakvim specijalnim ekspertizama nije opravdala status radikalskog ekonomskog eksperta, ona svakako nije bila u grupi poslanika kojih bi se neka pristojna stranka postidela – prihvatljivo elokventna i prihvatljivo neupadljiva, bila je zapravo neko ko bi, u određenim situacijama, dobro došao ma kojoj političkoj grupaciji. Tome u prilog govori činjenica da je o njoj praktično nemoguće pronaći bilo šta skandalozno iz vremena SRS-a. Nema izjava od kojih se normalnom čoveku diže kosa na glavi, nema pretnji i sumanutih ideja – sve ono čime i te kako mogu da se diče nekadašnje perjanice radikala, a danas naprednjaka.

Sve to nikako ne znači da se politička filozofija Jorgovanke Tabaković razlikovala od stavova njenih kolega. Iako se i ona danas „između redova“ odriče svoje radikalske prošlosti, dotična prošlost izađe na videlo čim se pomenu osetljive teme, o kojima Nikolić i Vučić – promišljeni, kakvima ih je već bog dao – mudro ćute ili još mudrije ne kažu ništa konkretno. Usred predizborne kampanje, u emisiji „Utisak nedelje“, Tabakovićeva se tako izjasnila o Ratku Mladiću: „Istina o Srebrenici još uvek nije istražena, ali general Ratko Mladić je jedna tragična figura koji je bio dobar srpski vojnik… Kada budu utvrdili i dokazali da je zločinac, pa me neko uveri, ja ću možda promeniti svoje mišljenje.“

EKONOMIJA…: Posle formiranja Srpske napredne stranke, a naročito tokom kampanje, Jorgovanka Tabaković bila je zadužena za saopštavanje ekonomskih analiza i ideja te stranke. Iako je i dalje ostala u senci dvojice lidera, to joj je pružilo mogućnost da zauzme kakvo-takvo mesto na listi viđenijih političkih figura. U prilikama kada je imala šansu da se samostalno iskaže (kao npr. u TV duelima s Božidarom Đelićem i Draganom Šutanovcem), konačno je dokazala da je, tokom višedecenijske saradnje s radikalsko-naprednjačkim velemajstorima javnih nastupa, mnogo naučila. Biračima se očigledno dopalo njeno zalaganje za „jeftinu i efikasnu državu“ i raščišćavanje s kriminalom i korupcijom, ali ostaje utisak da nije uspela da objasni šta SNS zapravo želi, ukoliko joj bude pružena prilika da formira vladu. Poznato je da oni nameravaju da donesu novi zakon o javnim nabavkama, da smanje birokratiju, ukinu „nepotrebne agencije, direkcije i savete“ i osnuju Kancelariju za brze odgovore koja bi trebalo da potencijalnim investitorima olakša poslovanje. Poznato je takođe da SNS-u ne manjka ni potpuno živopisnih ideja – tu su, pre svega, plan da se prokopa kanal Morava–Vardar i tako se Srbija spoji sa Egejskim morem, kao i plan da se oporezuje luksuz. „Naravno da ćemo da oporezujemo sat od sto hiljada evra ili tašnu od pet hiljada evra. Ko može da kupi ručni sat koji košta više od stana? Ko može sebi da priušti tašnu od pet ili sedam hiljada evra u zemlji u kojoj je većina građana bukvalno gladna?“, upozorila je kandidatkinja za premijersku funkciju. Mnogo je, međutim, nepoznanica. Kako bi konkretno potencijalna premijerka „zatvorila sve rupe i slavine kojima se novac nezakonito odliva“, što je obećala? Kako bi i gde tačno zaposlila ljude sada angažovane u različitim državnim agencijama, što takođe obećava? Kako bi napunila penzione fondove, uvela red u zdravstvo, smirila evro…? Na sva ta pitanja Tabakovićeva nikada nije konkretno odgovorila, ali to joj se ne uzima za zlo, pre svega zbog toga što na ista pitanja nisu odgovorili ni ostali kandidati za premijera.

Kada je u pitanju ekonomska strategija Jorgovanke Tabaković, najzanimljiviji je detalj koji možda ne govori mnogo o politici njene eventualne vlade, ali je i te kako ilustrativan pokazatelj slike koju naprednjaci projektuju u susretima s diplomatama – što bi takođe bio jedan od zadataka potencijalne premijerke. Reč je zapravo o jednom od dokumenata koje je objavio čuveni Vikiliks i koji govori o susretu Kamerona Mantera, bivšeg ambasadora SAD u Srbiji, sa junakinjom ove priče. U razgovoru obavljenom 19. novembra 2008. Tabakovićeva je Manteru rekla da je politika jakog dinara i niske inflacije koju je zastupala tada aktuelna vlada loša, odnosno da „jak dinar šteti srpskoj privredi“. Takođe, konstatovala je da „uz odgovornu monetarnu politiku, Srbiji ne bi bio potreban MMF“, da je „liberalizacija trgovine bila velika greška“ i da SNS želi da uspostavi domaću razvojnu banku. Manter je čitavu tu stvar nadležnima preneo uz sledeći komentar: „SNS nema jasno definisanu ekonomsku platformu, a stavovi koje Tabakovićeva iznosi odslikavaju njene socijalističke korene kao ministra u Miloševićevoj vladi. Iza fasade podrške napredovanja ka Evropi, ekonomski program SNS-a je program koji je nazadan, pošto sadrži socijalističke i protekcionističke mere.“

… I POEZIJA: Odnos Jorgovanke Tabaković prema ličnoj političkoj istoriji, ali i političkoj istoriji stranke kojoj pripada, potpuno je neodređen – neki bi rekli šizofren – kao i u slučaju Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. U tom kontekstu, za pamćenje je svakako njen intervju dnevniku „Press“ 21. decembra prošle godine. Da u zaglavlju intervjua nije bilo istaknuto s kim se razgovara, neupućeni čitalac lako je mogao da pomisli kako je u pitanju podmladak DS-a ili LDP-a, a ne donedavna radikalka. Iz intervjua prepunog bisera teško je zapravo izdvojiti najveće, ali primera radi: „Obožavam ljude, poput Đinđića, koji govore pametno i zaista to pamtim.“ Ili, recimo, ovako nešto: „Imam divnu arhivu koju rado čuvam, jer mislim, kao i Borhes, da je raj biblioteka u kojoj ste u prilici da sedite i čitate. Kao što u Kuranu piše ‘neka cveta hiljadu cvetova’, ja mislim da je različitost bogatstvo i da je širina, u stvari, u čoveku koji nekom drugome priznaje vrednost. Nema tog genijalca na svetu koji sam može da uradi bilo šta, već prosto neki sticaj istorijskih okolnosti i nekog rasporeda zvezda pomognu pojedincu da ispliva. Tu mislim na Putina, i na Đinđića.“ Ono posle čega čitalac ostaje u polukomatoznom stanju ipak je priča o saradnji koju je Tabakovićeva navodno imala sa Zoranom Đinđićem: „Đinđić i ja bili smo kolege u parlamentu i nikad nije postojao nikakav problem između nas. Nismo se sukobljavali, jer smo bili na istoj strani. Zajednički smo se borili za ukidanje poreza na finansijske transakcije, a ja sam u Skupštini obrazlagala taj zakon koji smo zajedno radili.“ Za one kojima je promaklo, da ponovimo i naglasimo: „jer smo bili na istoj strani“.

Sudeći na osnovu ovog ispada, za Jorgovanku Tabaković prava je sreća što uglavnom priča o ekonomiji i ne napušta taj sektor. U suprotnom, moglo joj se odavno dogoditi da u ozbiljnim krugovima bude otpisana kao ne baš potpuno racionalna političarka – sudbina koju je pre nje doživelo još nekoliko dama sklonih poetici. Tome u prilog govori ne samo romantično prisećanje na ubijenog premijera, već i nekoliko izjava o običnim, svakodnevnim stvarima. Govoreći o svom detinjstvu, u listu „Danas“ je ispričala i sledeće: „Ispod naše kuće, koja je sada srušena do temelja, bila je reka, a pored nje jablanovi i mesec okačen iznad drveća. Takav prizor videla sam prošle godine i u selu Konstantinovo u Rusiji, rodnom mestu Sergeja Jesenjina.“ Istom prilikom, u februaru 2009, budućim biračima pokazala je da bivši radikali slušaju dobru muziku i redovno čitaju – navela je da voli Leonarda Koena i „Ejmi Haus“ (verovatno je u pitanju Ejmi Vajnhaus, prim. T.S.), a da je Umberta Eka otkrila „kroz kolumne koje su izlazile u plavoj ‘Borbi’“. Tada je naglasila da postoji i knjiga od koje se ne odvaja: „Uz sebe imam stalno i džepno izdanje Luče Mikrokozme, koju čitam i citiram zbog predivne filozofije i negativne selekcije kadrova. Moja omiljena rečenica iz Luče je – bez budalah tupoga pogleda, bi l’ umovi mogli blistat svijetli.“

Ako je Srbiji zaista potreban jak premijer, teško da je Jorgovanka Tabaković baš najbolji izbor – žena koja je decenijama živela i radila u senci Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, teško da je osoba izraženog autoriteta. Ako je Srbiji potreban stručan premijer, opet dolazimo na isto: iako je magistrirala ekonomiju i tom se strukom bavi, vrlo je verovatno da u ovoj zemlji postoji mnoštvo ljudi koji su stručniji i iskusniji na tom polju, ljudi čija je biografija impresivnija i čije bi ime i prezime bilo nekakva garancija za boljitak. Uprkos svemu tome, Jorgovanka Tabaković sigurno nije i najlošiji kandidat – sve gorenavedeno govori u prilog tezi da je reč ipak o jednoj relativno pristojnoj političarki, što se za mnoge koje iz Skupštine poznajemo već decenijama, nikako ne može reći. Kako god bude bilo, Tabakovićeva je u ovom postizbornom zamešateljstvu na čistom dobitku. Sve što joj se događa – uključujući i činjenicu da je postala junakinja „Portreta savremenika“ – bilo je nezamislivo do pre samo neku godinu.

Trebalo bi možda prelistati Luču Mikrokozmu i videti ima li premudri Njegoš neko objašnjenje.

foto: a. anđić