Predsednik Srbije u američkoj dubokoj državi

Predsednik Srbije nas je u Minhenu još jednom podsetio koliko je važna njegova uloga u svetskoj politici. Ovaj put nije pio vino sa Merkelovom ili konjak sa Makronom; nije ga po ramenu potapšao Klinton niti izgrlio brat Si; nije sedeo ni u Trampovoj klupi mada je pokazao nešto što je naučio u klupi. Objavio je da će imati sastanke sa “Amerikancima iz duboke države”, nekim svemoćnim ljudima iz Stejt departmenta koji “odlučuju o sudbini Srbije”. Mediji u Srbiji su tome dodali i reč predstavnicima.

Nevezano za poruku koju je predsednik hteo da uputi gledaocima nacionalnih medija i raznorazne upotrebe pojma duboka država, moramo se upitati kakav je to entitet “duboka država”, koja ima predstavnike i eksponente, a čine ga, u ovom slučaju, Amerikanci koji odlučuju o Srbiji i koji sastanče uveče sa Aleksandrom Vučićem. Do sada je, u našim medijima i rečniku predstavnika vlasti, to uvek bio neki zli entitet koji hoće da naudi predsednicima Vučiću i Trampu, rasturi Srbiju, otme Kosovo.

foto: fonet / instagram

NEVIDLJIVA, ALI STVARNA VLAST

Pojam duboke države nema dugu istoriju i inflatornu upotrebu je dobio nakon što su ga američki konzervativci preuzeli kao oruđe u ratu protiv liberala, a posebno Trampovog napada na duboku državu koja ga sprečava da demontira demokratski establišment i spečava da vodi kampanju protiv njegovog reizbora na mesto predsednika. Pre toga, ovaj pojam je korišćen da označi teško promenjive dubinske strukture vlasti, pre svega one bezbednosne i administativne, na koje su se režimi oslanjali radi čuvanja političkog ili ideološkog kontinuiteta, poput režima u Turskoj ili Egiptu, čije su bezbednosne strukture, pre svega vojska, čuvale sekularnost države.

Ono što razlikuje čuvare poretka u dubokoj državi od ostalih jeste da su bezbednosne i administrativne strukture važni i autonomni politički akteri, stvarni donosioci odluka o najvažnijim pitanjima. Nevidljiva vlast “duboke države” može da spreči vidljivu vlast da vodi određene politike ili da spreči nepodobne političke aktere da dođu na vlast.

Izvan ovog konteksta, koriste se različiti pojmovi da opišu političku moć koju poseduju pripadnici administrativnih i bezbednosnih struktura u saradnji sa nedržavnim akterima. Korišćeni su pojmovi “arkanska” ili tajna moć, “vladari iz senke”, nevidljiva vlast, “gvozdeni kavez birokratije” itd. Oni su označavali uticajne ljude ili grupe koji sprovode vlastitu agendu ili štite vlastiti interes, ali retko autonomni politički entitet koji diktira agendu, nadređen je vidljivoj vlasti ili donosi konačne odluke.

U međuvremenu, pojam duboke države je evoluirao i proširio značenje i počeo da se odnosi na dubinske strukture odlučivanja koje idu mimo i preko političkih položaja ovlašćenih za to. Naglasak je na tome da su to tajne ili makar neprozirne strukture koje sprovode vlastitu agendu, ne onu koju javno promovišu ili sa kojom izlaze na izbore. U svakoj državi ove strukture izgledaju različito, ali one su te koji imaju presudni uticaj na donošenje najvažnijih odluka. Problem je što je tajnost i neprozirnost ovih struktura dovela teorije o dubokoj državi u blizinu teorija zavere, akterima duboke države mogu se pripisati najrazličitije namere, moći i planovi, a različiti teoretičari zavere mogli su uključivati najrazličitije aktere kao delove, predstavnike ili eksponente duboke države i najrazličitije teme kao delove njihovog paklenog plana.

foto: đorđe đoković

REŠENJE ZA SVE

Deo zavere duboke države postale su i politike vezane za klimatske promene, to su i ljudska prava i prava manjina, obrazovni sistem zasnovan na naučnim osnovama, evolucija, vakcine, ekologija, čak i naučna i tehnološka dostignuća. Sve se može tumačiti u ovom ključu, jer je rat protiv duboke države postao i kulturni rat protiv vladajuće elite i njenih eksponenata. Širili su se i akteri; dok je u početku to bila stalna birokratija i bezbednosne strukture povezane sa vojno-industrijskim sektorom ili naftnim lobijima, broj aktera se širio i uključivao sve one koji su kao eksponenti duboke države ubrajani u establišment ili elitu: korporacije, škole, univerziteti, filmski studiji, nevladine organizacije… Pojam duboke države postao je beznadežno nejasan i neprecizan jer je svako mogao u njega učitati bilo šta.

Konačan udarac pojam duboke države dobio je tokom Trampovog predsedavanja. Objavljen je niz knjiga o borbi duboke države protiv Trampa i obrnuto, o njegovoj herojskoj borbi da “ubije” strukture dubinske države koje sprečavaju promene i održavaju na vlasti establišment, pre svega Demokratske stranke. Posebno u SAD, pojam duboke države je progutao sve druge pojmove koji su označavali moć i uticaj bezbednosnih i administrativnih struktura i sa njima povezanih entiteta. Postao je oruđe u političkoj borbi protiv svih administrativnih i proceduralnih prepreka za sprovođenje određenih politika i u kulturnom ratu koji se vodi protiv establišmenta. Pogodan je bio jer je činio apel za povećanje arbitrarne moći lidera i zaobilaženje procedura, a istovremeno mogao poslužiti kao opravdanje za svaki neuspeh ili izostanak obećanih rezultata jer je prepreka bio moćni i nevidljivi neprijatelj, bio on stvaran ili ne. U takvim okolnostima, imajući u vidu trampovsku kritiku duboke države, Frensis Fukujama je napisao tekst u odbranu duboke države jer je, po njegovom mišljenju, i takva administrativna država mnogo bolja i transparentnija od arbitrarne vladavine lidera koji se bore protiv nje.

Stoga, nije nikakvo čudo što su novi autoritarni lideri prigrlili ovaj rečnik, bilo da su na vlasti ili se bore za nju. Oni su uvek u ratu sa dubokom državom koju su uspostavile liberalne elite i pomoću koje pokoravaju druge i čuvaju svoje privilegije. Mada su neprijatelji smešteni po dubini države, oni su zbog svog principa organizovanja po definiciji nevidljivi, neuhvatljivi i moćni, oni imaju vidljivog eksponenta ili predstavnike na koje se može usmeriti borba, bio to Soroš, Rokfeler, Server ili Primakov. Oni imaju i vidljive plaćenike na terenu, to su pojedinci, nevladine organizacije, političke partije. Eksponenti i plaćenici se menjaju, ali neprijatelj nikada ne nestaje, on se iznova pojavi kao nevidljiva sila kada je to politički potrebno.

Ova čudna mešavina značenja koja je dolazila iz političkih nauka, konspirologije i političko-polemičkih rasprava dovela je do inflatorne upotrebe ovog pojma. Njegova upotreba nije obavezivala, jer se on odnosio na nevidljive strukture sačinjene od anonimnih aktera, njihovih namera, planova i resursa. Stoga je ovaj pojam bio idealan kandidat za upotrebu u rečenicama koje su američki filozof Hari Frankfurt i britansko-kanadski filozof Džerald Koen nazivali baljezganje, trabunjanje ili, kolokvijalnije, proseravanje (bullshit). To su rečenice koje nemaju nikakav odnos prema istini ili kojima se ne može dati neka smislena artikulacija. Njihova namera izlazi izvan toga i cilj je da se govornik predstavi u pozitivnom svetlu ili da proda slušaocu svoju priču. Možda Frankfurtova i Koenova koncepcija zbog neformalne terminologije nije postala široko prihvaćena, ali pojam postistine, koji ima slično značenje, postao je reč godine i o njemu se pišu knjige.

Iz ovog postaje razumljivija naizgled neobična izjava Aleksandra Vučića da ima važan sastanak sa Amerikancima iz duboke države koji odlučuju o Srbiji. Gotovo joj je nemoguće dati koherentan smisao ili utvrditi njenu istinitost. To bi značilo da duboka država ili ima zvanične i ovlašćene predstavnike sa kojima se Aleksandar Vučić sastaje, što je ne čini dubokom ili su oni sami duboka država, ali onda nisu ni tajni niti nevidljivi. Očigledno je da predsednik države želi da promoviše sebe i obezbedi alibi za svoje političke poteze, odnosno da svojim razgovorima da veći značaj nego što oni sami imaju i da time stvori alibi za svoje eventualne buduće političke poteze. Duboka država je ta koja je odlučila, on se borio kao vuk, ali protiv nadmoćne sile se ne može.

NIJE NAM PRVINA

Nije prvi put da srpski predsednik proizvoljno koristi političke pojmove kako bi domaćoj političkoj javnosti prodao nepopularne političke poteze, a da sebe istovremeno pozicionira za sagovornika najmoćnijih svetskih aktera. Ovoga puta su umesto Trampa, Klintona, Angele Merkel, Markrona, Sija itd., to anonimni Amerikanci iz duboke države. Tim anonimnim Amerikancima iz američke administracije, koji prenose neke poruke, mora se dati značaj i podići uticaj.

Možda bi ovo trabunjanje o Amerikancima iz duboke države bilo samo zabavna semantička analiza da isti predsednik nije oteo i prisvojio institucije ove države i stavio ih u svoju službu i službu svoje stranke i svojih saradnika. Prisvojio je i ono što se nejasno naziva duboka država, administrativne i bezbednosne strukture koje u kombinaciji sa krupnim kapitalom donose odluke. I vidljiva i duboka država su ista struktura. Možda je Vućić ostvario Trampov san, a mi, nažalost, možemo da zavidimo onima koji imaju i vidljivu i duboku državu koje su u sukobu.

Autor je Narodni poslanik ZLF