Predsednik Republike i ja – po četvrti put

...

Prošle su već dobre četiri godine otkako sam u “Vremenu” objavio prvi članak pod ovakvim unekoliko ekstravagantnim naslovom. Inspiracija za taj članak došla je od ličnosti sa vrha vlasti, zvaničnika čiji čin figuriše u naslovu ovog teksta. Ta inspiracija potekla je od brojnih aktivnosti koje je naš Predsednik Republike (PR) ostrašćeno i neumorno obavljao, a ja u svojoj naivnosti mislio da bi i za njega i za Srbiju bilo bolje da on oduzme gas i bitno smanji svoje delanje te se vrati u Ustavom propisane granice. Mnogo je bilo stvari koje su mi zasmetale: drastično iskoračivanje iz Ustavom propisanih okvira, mešanje u sijaset stvari za koje je izgledalo da su tako brojne da niko u tako velikoj masi ne može valjano da ih obavlja, silno uvećavanje političke moći koje je bilo prirodni produkt tako široke i – čak i za najvrednije – nesavladive aktivnosti, sistematsko desetkovanje opozicije protiv koje se bespoštedno borio u zapanjujuće neravnopravnim uslovima, sama činjenica da zapodeva bitke ili strasno ulazi u njih pod drastično neravnopravnim uslovima, uočljive razlike u komuniciranju sa inostranstvom u odnosu na način na koji tretira sagovornike i oponente na domaćem terenu… Nakupilo se u meni tako mnogo neke gorčine da je nekakav odušak prosto morao da se nađe.

Izgledalo je da će ova priča biti okončana obelodanjivanjem tog jednog teksta. Međutim, Homo proponat, sed Deus disponat, Čovek snuje a Bog odlučuje. Sa protokom vremena naš PR ne samo da se nije primirivao nego je iz meseca u mesec sve više hvatao zalet. Doživeli smo i seriju njegovih “istorijskih” nastupa na raznim televizijama, bilo je tu mnogo silovitih (reč ima isti koren sa rečju nasilje) nasrtaja na opozicione političare bez mogućnosti da mu oni ravnopravno odgovore, usledile su proizvoljno duge tirade na većem broju televizija, i to takve za koje se znalo kad počinju, ali ne i kad se završavaju… Naročito je bilo naporno slušati njegove duge televizijske (i)(u)zlete u vrlo širok registar najrazličitijih društvenih pitanja. Delovalo je to kao lagana indijanska smrt – doživljavalo se kao nešto bolno a vremenski strahovito razvučeno. To su razlozi zbog kojih su nakon prvog teksta sa naslovom Predsednik Republike i ja usledili dalji tekstovi pod manje-više istim naslovom.

ŠTA JE U PR–a IZNUDILO GNEV I PROTEST

Teško je pobrojati šta je sve u tolikim njegovim nastupima ne samo moglo nego i moralo da smeta. Neka ovde budu naznačene tek neke grupe njegovih postupaka, jer bi zaludan bio bilo kakav pokušaj da se ono što mi je smetalo celovito prikaže i sistematski razvrsta. To što će biti pobrojano predstavlja samo uzorak iz njegovih mnogobrojnih iskaza i činjenja. Možda je celishodno započeti sa njegovim čestim isticanjem institucija, uz pozivanje na zakone i uvažavanje prava, a sve to kombinovano sa svakodnevnim iskakanjem iz predsedničkih ustavnih ovlašćenja. Ta ovlašćenja ne mogu biti drukčije protumačena nego kao upadljivo kršenje važećih propisa, od Ustava pa nadalje. Nije vredelo što su mnogi upućeni analitičari isticali najdrastičniju stvar iz te kategorije: naporedo sa obavljanjem funkcije Predsednika Republike ostao je na čelu vodeće stranke, zapravo jedine koja u Srbiji ima političku moć. Šta reći o vrhovniku koji zbog pomenutog dupliranja funkcija naočigled celog sveta godinama krši izuzetno važan čl. 115 Ustava na koji se zakleo prilikom inauguralnog prihvatanja predsedničke funkcije?

Druga grupa razloga koji čoveka gone na žestok, pa makar i u pogledu učinaka posve zaludan protest, jesu grdna ogrešenja o istinu. Mora se početi sa onim najdrastičnijim. On je inspirator i dirigent masovne i zaglušne horske inkantacije o Srbiji kao balkanskom tigru, apologetske blagoveštanske objave koja je naduvana čak do tvrdnje da je Srbija razvojno najuspešnija ne samo u centralnoj i istočnoj Evropi nego i mnogo šire. Istina je upravo suprotna od te zanosne propozicije. U nekoliko svojih izvanrednih izveštaja Fiskalni savet je prezentirao komparativnu analizu razvoja zemalja iz pomenutog za poređenja relevantnog područja i u pratećim tabelama pokazao da Srbija zauzima jedno od poslednjih mesta. Poseban je kuriozitet što sličan neslavan položaj u tim neugodnim tabelama zauzima i Hrvatska. U brojnim prilozima sadržanim u zbornicima sa redovnih savetovanja Naučnog društva ekonomista Srbije (NDES), veliki je broj radova u kojima se sa zebnjom komentarišu nezavidan razvojni nivo i zabrinjavajuće loš položaj na tabelama zemalja razvrstanh po stopama rasta, a kao zaključak te analize naglašava se ozbiljna briga za ekonomsku budućnost zemlje.

Navedena saga o brzorastućem balkanskom tigru valjda je najkrupnije ogrešenje o istinu koje ide na dušu našeg PR-a, ali je daleko od toga da bude jedino ili jedno od malobrojnih. Do pre nekoliko godina, na Televiziji N1 redovno je objavljivan tzv. Istinomer gde su dokumentovano registrovane dokazane neistine lansirane sa našeg političkog vrha. Izrazito prvo mesto u tim pregledima neistina zauzimao je naš PR. Treba li se čuditi tome što su i njegovi pobočnici naveliko i naširoko emitovali čitave rojeve neistina, pri čemu su psihološki a pokadšto i informacijski oslonac imali u njegovim eklogama sa političkog vrha.

Treća velika skupina neuputnih, pa i nedopuštenih činova jeste nepromišljeno, naglo i improvizovano zaletanje u ogromne i skupe projekte. Najnoviji primer je Ekspo 27 za koji se predviđa ulaganje grdnih milijardi evra, a za tako golem poduhvat nema mesta ni u jednoj objavljenoj i ozvaničenoj državnoj strategiji. Vest o takvom gigantskom projektu obnarodovana je neposredno nakon što je usvojen rebalans budžeta u kome o ovako golemom projektu nije bilo ni pomena. Iz reakcije koja je sadržana u jednom dokumentu Fiskalnog saveta vidi se da su se gospoda iz tog tela raspametila saznavši za ovaj projekat, i to, opet, nakon što je usvojena nekakva srednjoročna strategija u kojoj o takvom ili kakvom njemu makar izdaleka sličnom projektu nije bilo ni govora. Da na ljutu ranu dodaju još i soli, ekonomisti su ubrzo podsetili da za takav golem projekat nisu izrađene niti studija izvodljivosti niti jedan veći broj nezaobilaznih pratećih studija. Izgleda da se PR zaleće u ogromne razvojne pothvate vođen samo svojom intuicijom i uveren da će mu trenutna inspiracija pružiti prave smernice za taj golemi skok u budućnost. Taj čovek nadahnuća ne mari mnogo za sistematske, pažljive i pokadšto mukotrpne analize. To pomalo podseća na proroka Muhameda koji je u naletima zanosa direktno dobijao poruke od svevišnjeg i dalje ih kao bezgrešne prenosio običnim smrtnicima.

REZULTATI KOMPARACIJE TEKUĆE POLITIKE SA ONOM IZ VREMENA DOS–A:

Najkrupnije i za ekonomsku politiku verovatno najpogubnije odstupanje od istine promovisano sa samog političkog vrha jeste tvrdnja o tobože neuspešnom privređivanju i razvoju iz vremena koje je neposredno prethodilo stolovanju aktuelne vlasti. Ta propozicija ima dve podjednako lažne implikacije. Prva je da se sve što u tekućoj politici pođe po nevolji pripisuje ne promašajima u toj politici nego teškoj ostavštini iza navodno neuspešne “dosovske” vlasti. To se lako pobija po dva osnova. Prvo, period “dosovske” vlasti okončan je pre više od jedne decenije; nije valjda da se za sopstvene promašaje može kriviti prethodna vlast i nakon tako dugog perioda i silnog proteklog vremena?! Hoće li za svoje neuspehe ova vlast biti spremna da krivi i knjaza Miloša ili čak cara Dušana? Prebacivanje odgovornosti na ranije vlasti posle tako jednog podužeg perioda postaje ne samo neumesno nego i smešno. Druga implikacija je jednako važna: ako je prethodna vlast bila tako neuspešna, onda to nije hendikep nego, naprotiv, dobra šansa za ovu vlast da pokaže sopstvenu superiornost. Valjda je lakše biti uspešan kad se nasledi neki tako neuspešan prethodnik nego u suprotnom slučaju.

Drugi splet pitanja koja bacaju tešku senku na zablude i, pogotovo, obmane aktuelnog političkog vrha sadržan je u, po vlast, krajnje neugodnim komparacijama njenih učinaka sa učincima njenih dosovskih prethodnika. Ta tema izvanredno je važna i mnogo me je zanimala, pa sam povodom nje objavio veći broj članaka u beogradskim nedeljnicima. U tim tekstovima je višekratno i u različitim varijantama i formulacijama pokazano da je u intervalu “dosovske” vlasti 2000–2008. stopa rasta BDP bila 6,2 odsto, dok je za vakta vladavine
SNS-a 2012–2019. dostizala samo 2 odsto. Isključeni su intervali velikih egzogeno uzrokovanih lomova – velika finansijska kriza 2008–2012. i period haranja korona virusa, od 2020. nadalje. Podaci govore sami za sebe i ne traže dalji komentar. Treba samo ukazati na drastičnu činjenicu da je slika koju oni prikazuju dijametralno suprotna onome što svakodnevno slušamo u izvedbi aktuelne vlasti, a čini se ponajčešće od samog PR-a. Teško je zamisliti da bi u poređenju sa tom apsolutno neosnovanom samohvalom vlasti, uz dirigentsko usmeravanje sa samog njenog vrha, išta moglo biti dalje od istine.

KAKO SE IŠČUPATI IZ RAJA LUDAKA

Krajnje pogrešno, stvarnim činjenicama direktno suprotstavljeno, uverenje da smo balkanski tigar, sa kompletnim dekorom koji ta ideja podrazumeva, uverenje političko-inženjerski produkovano a ne spontano formirano, stvorilo je jednu društvenu klimu u kojoj je nemoguće sprovoditi racionalne politike niti uspešno tragati za optimalnim rešenjima na nivou preduzeća i drugih mikro jedinica svekolikog odlučivanja. Posmatrana izolovano, ova deformacija ekonomskopolitičke i društvene svesti ogromna je nevolja za zajednicu kao celinu i prepreka za svrsishodne akcije koje bi otvarale nadu za društveni boljitak. Na to se, međutim, nadogradila jedna uporedivo teška iskrivljenost ovdašnjeg informacionog sistema zbog koje su izrazito skučene mogućnosti realističnog sagledavanja i sameravanja brojnih opcija u procesima odlučivanja. To očigledno i neizbežno produkuje informacioni haos i upravljački darmar sa pogrešnim odlukama i naopakim pristupima usmeravanju razvoja kao krajnjim rezultatom. Kod nas je, naime, široko zastupljeno praćenje ekonomskih i pratećih finansijskih tokova u evrima, a to je praksa koja sveukupnu društvenu stvarnost zastire gustom, neprovidnom koprenom sa jednako pogubnim rezultatom pogrešnog percipiranja razvojnih tokova i zapanjujuće netačnog utvrđivanja odgovarajućih rezultata.

Masovno, skoro preovlađujće izražavanje ekonomskih tokova, pogotovo onih na makro nivou, u evrima kod nas precenjuje i veličinu, tj. opseg tih tokova i njihovu stopu rasta. Tome je razlog hronično precenjivanje dinara i veliko precenjivanje svih promenljivih koje se konverzijom dinara u evra izražavaju u toj kod nas previše forsiranoj valuti. Precenjenost dinara, obaranje cene evra u dinarskom znaku, posledica je jedne trajne strukturne specifičnosti naše privrede, pa i nekih dodatnih segmenata društvenog bića. Mi smo, naime, zemlja koja kontinuirano prima obimne kontinuirano obilne tokove strane valute, posebno evra, tokove koji su unilateralni, tj. jednosmerni, i nisu rezultat funkcionisanja same naše privrede. Doznake zaposlenih u inostranstvu, strane direktne investicije, intenzivno strano zaduživanje i razni drugi jednostrani transferi stvaraju na deviznom tržištu na trajnoj osnovi višak ponude u odnosu na onu masu deviza koje bi samostalno kroz izvoz mogla da osigura naša privreda. Rezultat je, dakako, obaranje cene deviza, tj. jeftin evro i permanento precenjen dinar u odnosu na tu za nas ključnu stranu valutu. Kad u valutnoj komparaciji i razmeni jednom evru odgovara na opisani način smanjena količina dinara ili kad jednom dinaru odgovara relativno velika količina evro jedinica, preračunavanje domaćih tokova u evro silno precenjuje te tokove. Ako bi devizni kurs bio 200 a ne 120 dinara za jedan evro, plata od 80.000 dinara iznosila bi 400 evra a ne, kako je kod nas slučaj, čitavih 666,7 evra, kao što se izveštava u našim zvaničnim pregledima.

Razlika je ogromna, ali se ne svodi samo na ovaj opisani, precenjivanjem iskrivljeni postupak preračunavanja. Numeričke determinante koje vode precenjivanju ekonomskih veličina, posebno makroekonomskih agregata, posredstvom analognog mehanizma vode precenjivanju i njihovih stopa rasta. Budući da je stopa rasta definisana kao količnik prirasta agregata u tekućoj godini i njegove veličine u prethodnoj, izračunavanje stopa rasta po sukcesivnim godinama podrazumeva da se iz godine u godinu brojioci u tim stopama veštački povećavaju i tako daju serije precenjenih stopa, pružajući lažno ulepštanu sliku učinaka tekuće ekonomske politike.

Ovde ću iskoristiti rezultate još nedovršenih pa tako i neobjavljenih istraživanja Lidije Madžar, koja je radi komparativne analize izračunala serije BDP-a Srbije u korektno deflacioniranim dinarima – a to su za svaku godinu količnici dinarskih tekućih vrednosti BDP-a i službeno obnarodovanih indeksa rasta opšteg nivoa cena. Ta računica je napravljena za period 2012–2023. i rezultati su zapanjujući. Serija obračunata u evrima daje za navedeni period impresivnu stopu rasta od čitavih 4,18 odsto, dok korektno – na opisani način – izračunata stopa rasta dostiže svega 1,58 odsto. Stopa rasta BDP-a, ključni razvojni indikator, neosnovano je uvećana za ništa manje nego 2,6 puta. Šta bi ostalo od balkanskog tigra ako bi serija zvanično prezentiranih stopa rasta, serija na koju su naši vrli dužnosnici toliko ponosni, bila umanjena za nekih 2,5 puta?!

Naša ekonomska politika, naša privredna a i najšira javnost, pa i veći deo naše akademske zajednice živi u pogrešnom – ova reč je slaba, možda bi više odgovarala izopačenom – uverenju da nam privreda grabi džinovskim koracima sa skoro zadivljujućim stopama rasta, a one su više nego dvostruko uvećane u odnosu na sasvim skromne prave i tačne stope rasta! U te prenaduvane stope rasta preliva se dobar deo naše teško i ne baš uspešno obuzdavane inflacije. Mora se napomenuti, i to stalno treba imati u vidu, da razvojna dinamika zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi, sa kojima se razvojno poredimo, sa mogućim izuzetkom Severne Makedonije, nije po tom pogubnom osnovu uopšte izobličena. Stope rasta koje tako velikodušno pripisujemo balkanskom tigru principijelno nisu uporedive sa stopama drugih zemalja.

Žalosna je činjenica da u ovoj obmani i samoobmani učestvuju i institucije i zvaničnici Evropske unije, za koju smo se tako gromovito opredelili. Sasvim dramatičan primer u tom smislu pružila je prilikom svoje nedavne posvete predsednica EU Ursula fon der Lajen. Vođena nekim evropskim, svakako nesrpskim interesima, ona je, uz naglašeno ugađanje ovdašnjem političkom vrhu, isponavljala veliki broj onih laskavih neistina sa kojima taj vrh obasipa našu javnost. O tempora, o mores! Ona verovatno ne razume specifičnu mehaniku privrednog rasta Srbije, a još manje može da bude upućena u finese teških grešaka u izračunavanju tog rasta. Govoriti tako određeno i izričito o tom spletu stvari nije pametno i moralno ako ih – što je gotovo izvesno – nije razumela. A da ih je nekim čudesnim slučajem razumela, njen gromki hvalospev bio bi “samo” nemoralan, ali bi to bio posebno visok stepen moralnog ogrešenja. Čini se da dolazi vreme kad će i oni Srbi sa ispotprosečnim IQ razumeti da se politika EU ne temelji na nekakvoj blagorodnoj želji da se Srbiji pomogne da se izvuče iz ovog autokratskog žrvnja, nego je inspirisana vlastitim interesima, kako god da se formiraju i da izgledaju. Od EU se možemo nadati dobru samo u onim specijalnim situacijama u kojima nam se interesi podudare sa ciljevima EU, a inače “uzdaj se u se i u svoje kljuse”.

Izgleda kako nije neprikladno da se ovaj tekst okonča jednim pitanjem. Ako je Srbija zaista balkanski tigar, ako je najbolja među najboljima, što bi značilo da je u svojoj razvojnoj politici dostigla neki optimum, šta će nam uopšte pridruživanje EU? Jer, u zvaničnom narativu to pridruživanje prvenstveno je motivisano ekonomskim razlozima. Ako smo dostigli optimum, ne trebaju nam takve ni bilo kakve strukturne sistemske promene, budući da takve promene preduzete iz optimalne pozicije mogu sistem samo da izmeste iz tog dragocenog optimuma. A to bi značilo da bi nas nešto uspešniji napori na liniji pridruživanja EU samo premestili iz ovog blaženstva u kome prosperiramo u neku garantovano inferiornu poziciju.

Autor je ekonomista i profesor u penziji