Predsednik države na operativnom radu

Koliko različitih internet aplikacija za razmenu poruka i telefoniranje imate u svom mobilnom telefonu i zbog čega?

Kome više verujete – Signalu, Telegramu, Vajberu, Votsapu ili imate Viker Mi? Da li poruke razmenjujete samo preko Fejsbuk mesindžera ili i dalje šaljete SMS poruke? Da li verujete da je najsigurnije da se o osetljivim temama dopisujete samo preko blekberi mesindžera? Da li ste sigurni da fotografija koju ste poslali a na kojoj je šef kancelarije za KiM u rizortu u Grčkoj neće biti praćena ta da vas tajne službe neće otkriti kao izvor informacije koja nam govori da čovek koji se kune u Srbiju i Kosovo, bezbrižno odmara u skupom hotelu na Halkidikiju?

Zašto isključujete telefon ili ga sklanjate sa stola kada sa prijateljima pričate na kafi u restoranu ili u kafeteriji?

Koga se plašite? Ko će to da otkrije vaše tajne, ko vas prati i zbog čega? Da li se plašite da ćete da izgubite posao zbog jedne poruke ili jednog poziva, i kakva je to država ako se njeni građani toga plaše?

Da li je sve to stvarno ili smo svi preterali sa gledanjem loših holivudskih filmova sa temom teorija zavere?

Sva ova pitanja dobila su svoj smisao u četvrtak 1. avgusta 2019. godine kada je u jutarnjem programu TV Pinka predsednik Aleksandar Vučić pokazao da je on bio predmet praćenja i nadgledanja tajnih srpskih službi u poslednjih 25 godina – nekada Službe državne bezbednosti, a docnije Bezbednosno-informativne agencije.

Njegov nastup u kome je čitao sa dokumenata na kojima je stajala oznaka „državna tajna“ izazvala je burne reakcije sa svih strana, osim tamo gde je najviše bilo potrebno: u institucijama koje bi trebalo da se bave zaštitom sistema bezbednosti i zaštitom tajnih podataka. Vučić, u maniru seoskog trgovca, objasnio nam je pre nego što je obelodanio delove iz dokumentacije u televizijskom studiju da je on lično telefonom kontaktirao sa pojedinim ljudima koje će pomenuti u programu, a ni reč nije rekao o tome kako je došao do dokumentacije i da li je, kao predsednik, doneo zvaničnu odluku da se sa tih dokumenata skine oznaka tajnosti, što zakon dozvoljava.

On je prosto „pribavio dokumenta“ apsolutno nedostupna za ostale ljude u Srbiji; pojedini novinari morali bi da potroše godine rada da bi dokazali da oni uopšte i postoje. No predsednik Srbije mrtav-hladan ih je pokazao u TV kući koju najviše poštuje, u jutarnjem programu, a sve zbog toga da bi ustvrdio da je on osoba koja je najviše i najduže praćena i da je tom prilikom dokazano da on nikada nije radio protiv Srbije.

Vučić je jednim postupkom bez presedana pokušao da začepi usta svima koji su prethodno govorili o tome da su praćeni i prisluškivani, služeći se, tipično za njega, metodama do sada nezamislivim za jednog predsednika države. Svoj lični interes je pretpostavio državnom i javnom interesu i to je u nastavku događaja od 1. avgusta koristio kao argument: on i njegovi čauši su pričali kako je u javnom interesu bilo da se obelodani na koji način i kako je Vučić bio praćen i prisluškivan i to uživo na televiziji.

KO JE PRVI POČEO

Razume se, Vučić je, kako je sam govorio, sve ovo uradio da bi se odbranio od onih koji ga napadaju. Njegova PR strategija izigravanja žrtve dobila je novu dimenziju: najmoćniji čovek u Srbiji istupa pred svoj narod i pokazuje mu „šta su mu radili godinama“, i to nakon „kukanja“ opozicije da ih njegov režim prati, prisluškuje i proganja bez primene zakonskih mera. Naime, pre nego što se Vučić odlučio „da nam sve pokaže“, predstavnici opozicije su javno saopštili da imaju saznanja o tome da ih od septembra 2018. godine prati i prisluškuje posebno odeljenje Uprave kriminalističke policije i da se sve to radi protivzakonito.

U MUP-u Srbije postoji, kao deo UKP-a, posebna Služba za specijalne istražne metode koja, opet, ima tri odeljenja: Odeljenje za konvencionalni nadzor, Odeljenje za elektronski nadzor i Odeljenje za eksploataciju i prezentaciju. Pretpostavlja se da su ljudi iz opozicije imali ideju da bi neko od tih sektora mogao da bude zloupotrebljen i stavljen u funkciju političke borbe, što verovatno nikoga ne bi začudilo.

Nedelju dana pre toga, u Srbiji se nekoliko dana „vodila rasprava“ na temu da li su novinari KRIK-a pratili suprugu Predraga Malog dok su radili na priči o njegovim vezama sa kompanijom Milenijum tim. Dakle, tema praćenja, prisluškivanja, nadgledanja, snimanja i objavljivanja svega toga bila je u javnosti, „trendovala“ je i nekako je bilo prirodno da nešto o tome progovori „vlasnik istine“ i svih informacija u Srbiji Aleksandar Vučić.

Ono o čemu svi govore sa velikom rezervom i paze da ne pređu neku granicu – ako su ozbiljni ljudi – Vučić je tretirao kao izveštaj sa pijace. Plus, pljusnuo je celu javnost u lice pokazujući da je sve to zapravo koješta i da oznake „državna tajna“ i slično postoje samo u slučajevima u kojim on lično odredi. Na neki način, institucije su još jednom pred njim „skinule gaće“, dali su mu šta je tražio, a kada su neki ozbiljni ljudi rekli da je možda prekršen zakon, da on to nije smeo da uradi, pozvao se na javni interes, poput istraživačkih novinara, stvarajući dodatnu konfuziju na temu šta sme, a šta ne sme da se objavljuje.

foto: tanja valič / tanjug

ŠTA SMO TO TOLIKO VAŽNO SAZNALI

Ako je u slučaju defamacije Rade Trajković od pre nekoliko meseci koristio dokument iz istrage tužilaštva u Prištini koji je neko slikao telefonom pa prosledio nekom u Beogradu da bi Vučić njime mahao na konferenciji za novinare, sada je šef države doneo originale, sa pečatima i potpisima, da bi pokazao i dokazao svoju nevinost.

Objasnio je da ga Udba prati od 1995. godine, da je radila na svoju ruku, a docnije tražila dozvole predsednika tadašnjeg Vrhovnog suda Srbije… Pokazao je i da se praćenje nastavilo i posle 2000. godine kada je otišao u opoziciju.

Reagujući na izjave Borisa Tadića, koji se pozvao na izjavu Vojislava Šešelja o tome da je Vučić prisluškivao Tomislava Nikolića uz pomoć neke opreme koju je kupio za 35 hiljada evra – o čemu je detaljno govorio u filmu „SNS: početak“ koji je BIRN Srbija uradio 2018. godine – Vučić je pokazivao dokumenta i govorio o ljudima koje je pratila srpska BIA, a koji su bili u kontaktu sa njim.

Boris Tadić, predsednik Srbije 2004–2012. godine i tvorac drugačije bezbednosne zajednice u Srbiji u drugoj polovini svog mandata, zajedno sa svojim šefom kabineta Miodragom Rakićem, najavio je tužbu protiv Vučića i optužio ga da ga je prisluškivao još dok je bio u opoziciji. Neki izvori govore da nije Vučić njega prisluškivao nego da je Rakić, koji je bio u odličnim odnosima sa Vučićem do poslednjih dana (preminuo je u proleće 2014. godine), doturio Vučiću prepis razgovora Tome Nikolića i Tadića da bi Vučić na taj način izgradio sebi bolju poziciju u stranci.

Dalje, Vučić je pomenuo razgovore sa ruskim i francuskim obaveštajcima koji su bili „na merama“ objašnjavajući da su njega zapravo tako pratili: ne tako što su slušali njega, jer za to nije bilo odluke suda, nego tako što su slušali sve oko njega. Toliko je on bio važan za srpsku tajnu službu!

Javno je pokazao ono što se inače ne radi ako ne želite da svoju tajnu službu ukinete. Ukratko: da je Srbija pratila aktivnosti stranih obaveštajaca u Srbiji, što je verovatno deo nepisanih pravila u „tom svetu“ i pitanje je posledica ovakvog presedana, odnosno kakvu će komunikaciju imati srpski agenti sa drugima u svetu kada se zna da svima njima na kraju upravlja jedan čovek koji sve njihove aktivnosti prikazuje uživo na televiziji.

Saznali smo da su ljudi koji danas rade sa Vučićem, njegova savetnica za medije Suzana Vasiljević i predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež možda bili kompromitovani u očima srpske tajne službe zbog svoje direktne izloženosti uticaju francuskih i nemačkih obaveštajnih agencija, što može da dovede u pitanje i sadašnje stanje i situaciju u bezbednosnom sistemu Srbije.

Opisujući svoje odnose, razgovore i sastanke sa pripadnikom francuske obaveštajne službe i tada verenikom Suzane Vasiljević, Vučić je osvežio stare priče o tome da su strane službe odigrale značajnu ulogu u formiranju SNS-a, a da je Francuska tu imala veoma važnu ulogu.

Pored toga, Vučić je pomenuo je rođaka Borisa Tadića, kodno ime „Čika Pera“, pripadnika BIA; on je, valjda, za svoj i za račun Tadića lično imao dodatnu opremu za prisluškivanje kako bi, pretpostavlja se, mogao da „neutrališe“ političke protivnike tadašnjeg predsednika Srbije. Koliko je to tačno verovatno najbolje pokazuje politički bankrot Tadića posle izbora na proleće 2012. godine. Služba je pratila i Vladimira Đukanovića i Gorana Vesića za koga Vučić veli da su ćaskali o fudbalu i stanju u DS-u. Nije pomenuo ko su kriminalci sa kojima je komunicirao, a koje je pominjao Boris Tadić kada je rekao da su to ljudi koji su finansirali Vučićeve političke aktivnosti.

ALI, NE LEZI VRAŽE

U trenutku kada je osmu godinu na vlasti i kada u svojim rukama ima apsolutno sve poluge moći u Srbiji, Vučićevo kukanje nad sudbinom na TV Pinku više je izgledalo kao opravdanje za ono što danas radi nego želja da se obelodani istina i pokaže da su neki ljudi kršili zakon.

Ako je bilo toga u vreme „vladavine DOS-a“, 2000–2012. godine, normalno bi bilo da se protiv takvih osoba vodi postupak pred sudom i da se tačno utvrdi njihova odgovornost. Ovako, kao i uvek i u svemu do sada, Vučić je pokazao da ne postoji zakonska granica koju neće preći da bi održao svoj rejting, jer, na kraju dana, njegov birač je čuo poruku: pratili su me ceo život, ja sam bio najveća žrtva u Srbiji, a i danas mi prate decu dok pokušavaju da žive kao sav normalan svet. Nekada su tajne srpske službe pratile njega, a danas strane službe i domaći izdajnici maskirani u „istraživačke novinare“ prate njegovu porodicu, supruge njegovih i prijatelja njegovog brata, u želji da ga nasilno oteraju sa vlasti.

Iako sve ovo razumnoj osobi zvuči smešno i baš kao i nadrealni medijski sadržaj, Vučić zna kako da oblikuje svest svojih birača, i to radi neumorno, svakoga dana, sve vreme.

S druge strane, onaj deo javnosti sablažnjen nad njegovim postupcima i svestan da je sve to bacanje prašine u oči da se ne bi govorilo o stepenu korupcije i kriminala u Srbiji, da se ne vidi da se država predala pred ljudima koji su moćniji od nje (kao u slučaju Savamala ili Pančićev vrh), taj deo javnosti kao da je i dalje zatečen umesto da bar proba da deluje i pokrene neki postupak za ovakvo kršenje zakona, ili da se bar utvrdi da li je Vučić kao predsednik postupio po zakonu.

Potrebno je istražiti šta o ovome zna dr Nebojša Stefanović, prvi čovek MUP-a i po formaciji prvi čovek „duboke države“ jer je na čelu Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, i da li je sve što je predsednik obelodanio i uradio bilo po zakonu.

U isto vreme, dok Vučić i Stefanović mlataraju dokumentima sa oznakom „državna tajna“, pred Višim sudom se vodi postupak zatvoren za javnost protiv dvojice pripadnika upravo Službe za posebne istražne metode UKP-a; oni su javno progovorili o tome kako su ih nelegalno 2015. godine slali da izigravaju novinare snimatelje u Potočarima, kao i naredne godine u Banja Luku.

Dakle, ova dva policajca toliko hrabra da posle nereagovanja institucija javno govore o nezakonitom postupanju MUP-a, završili su najpre u nelegalnom pritvoru, pa su suspendovani i izbačeni iz MUP-a, pa su sad vraćeni jer su nelegalno izbačeni. Njihovi postupci su ocenjeni kao kršenje zakona o državnoj tajni, a Vučićevo TV mahanje gomilom dokumentacije kao javni interes.

Kupovina aviona za potrebe državnih organa od kompanije kojoj je prodata Galenika, nabavke automobila za MUP i brojne druge stvari koje su istraživali i istražuju novinari okarakterisane su kao državna tajna. Samo je praćenje Aleksandra Vučića, bivšeg genseka Srpske radikalne stranke, nešto od javnog interesa.

Za to vreme, svi u Srbiji veruju da ih se prisluškuje, prati i nadgleda i da to ne rade samo Gugl i Fejsbuk (kako oni znaju da sam pominjao auto-gume u razgovoru, pa mi šalju reklamu?), nego da to radi i srpska tajna policija. Valjda zbog toga što su opasna vremena i što treba o svakom znati sve.