Predsednički plej-of

Svi na izbore! Kao Francuzi! Da li se to najavljuje pomeranje oktobarskih događanja na Vidovdan?

Srpski radikal Tomislav Nikolić u prvom krugu vodi sa 30,44 odsto glasova i ide u drugi krug predsedničkih izbora, a odmah iza njega je demokrata Boris Tadić sa 27,60 odsto glasova, koji se takođe kvalifikovao za predsednički plej-of s rezultatom koji je blizak Nikolićevom…

Aktuelnijim od toga pokazala se vest o krahu vladinog predsedničkog kandidata, i posledično to što je 13. juna uveče izgledalo izvesno da će Srbija u drugom krugu izbora konačno dobiti predsednika, ali da bi mogla ostati bez vlade. Da li, dakle, ovi predsednički izbori vode u novu političku krizu umesto da je razreše?

Kažu da običaj da se vladi dâ sto dana bez kritike kako bi pokazala prve rezultate potiče od toga što je toliko vremena prošlo od Napoleonovog povratka sa Elbe do Vaterloa. Vlada Vojislava Koštunice nije imala sto dana poštede, medijski je napadana od prvog dana, od tih sto dana polovina vremena je otišla na izbornu kampanju, na čijem kraju se postavljalo pitanje da li je vlada pred političkim Vaterloom? (Vidi tekst „Debakl i posledice“)

Dragan Maršićanin, ministar za privredu u ostavci, sakupio je tek 13,29 odsto i taj rezultat znači da je vlada zapala u krizu legitimiteta. Od ukupno 1.409.535 glasova sa prošlih parlamentarnih izbora (678.031 DSS, 438.422 G17 plus, 293.082 SPO–NS) vladajuća koalicija je pala na 405.541, što znači da pozive premijera, potpredsednika i ključnih ministara nije poslušalo milion sopstvenih birača, više od dve trećine onih koji su im pre manje od šest meseci dali poverenje.

Pošto je Dragan Maršićanin predložen i u kampanji predstavljan kao eksponent vladajuće koalicije i kao garant političke stabilnosti, njegov poraz stavio je vladu u tešku poziciju da se suoči s poljuljanim legitimitetom.

Na vidiku je bilo nekoliko mogućnosti za izlazak iz novonastale krize: podrška Tadiću uz dogovor o kohabitaciji; ostavka vlade i izbor nove vlade; nova vlada sa starim mandatarom; rekonstrukcija vlade; rasprava o poverenju vladi u parlamentu na inicijativu vlade uz izveštaj o prvih sto dana (što je Koštunica ranije najavio) i zavisno od raspoloženja parlamenta nastavak mandata ili pad vlade; popuna vlade pošto je predsednički kandidat Dragan Maršićanin na početku kampanje podneo ostavku na mesto ministra za privredu; donošenje ustava a potom parlamentarni izbori; novi izbori pre ustava… BROJKE: Posle izbora predsednika, a pre ustava ili, možda, posle ustava, sve strane će merkati priliku za novo parlamentarno izborno odmeravanje (jedan izborni termin, onaj za lokalne izbore, već je utvrđen za septembar). Na izborima se, kao i u ratovima, u početku uvek planira na osnovu prošlih bitaka. Naravno, našim političkim akterima stvari se obično pričinjavaju boljim po njih nego što izgledaju.

Po računici CeSID-a, ako bi se na parlamentarnim izborima ponovili rezultati predsedničkih izbora, vladajuća koalicija bi sa 109 poslanika (DSS 53, G17 plus 34, SPO–NS 22) pala na 37, a DS bi sa sadašnjih 37 skočio na 75. Vladu bi, dakle, u takvom slučaju mogli da sastave DS sa 75 poslanika, sadašnja vladajuća koalicija (DSS, G17 plus, SPO–NS) sa 37 i Karić, kome sadašnja vlada pokušava da naplati porez na ekstraprofit, sa 53 poslanika. Druga varijanta bi bila da vladu sastave Karić sa 53 i radikali sa 85 poslanika.

Tadić je u ovom izbornom krugu prikupljao glasove partija koje su podržavale bivšu vladu, osim Vladana Batića koji je uz podršku Nenada Čanka išao sam i još slavnije propao nego prošli put, ali je samouvereno pozvao vladu da podnese ostavku, i Marjana Rističevića koji je sada sakupio deset puta manje glasova nego prošli put.

Što se parlamentarne perspektive tiče, u Tadićevom rezultatu su, kao prvo, glasovi vojvođanskih Mađara koji mogu i samostalno da izađu na izbore, a sličan je slučaj i sa partijama sandžačkih Bošnjaka; drugo, nije završena integracija DS-a, DC-a i GSS-a i pitanje je kako će ona izgledati; treće, neke od partija koje su podržale Tadića možda će se odlučiti na novi samostalni pokušaj (Čović, Isakov…). Zbirni nastup ne daje mogućnost sa samostalnu vladu „nekog novog DOS-a“, a bilo bi opet mnogo tikvi u vreći.

Tadićeve pristalice više proslavljaju što je Maršićanin doživeo debakl nego što se Tadić približio Nikoliću na manje od tri procenta glasova. Objektivno gledano, nije, međutim, sigurno da ovoj grupaciji baš odgovara totalna konfrontacija s vladajućom koalicijom i skori parlamentarni izbori.

Tadić je osvojio oko 40.000 glasova manje od Dragoljuba Mićunovića na neuspelim predsedničkim izborima (893.906). Mićunovićev rezultat je tada proglašen za maestralni neuspeh, a Tadićev sada za maestralni uspeh, zapaža Đorđe Vukadinović iz „Nove srpske političke misli“, podvlačeći kako je uspeh na izborima ipak relativna stvar.

Tadić je verovatno privukao izvestan broj glasova pristalica vladajuće koalicije, ali njih je tek toliko da se nadoknadi učinak smanjenog odziva. Tadić je bio pomirljiv i u drugom krugu on očito ozbiljno računa i sa glasačima vladajuće koalicije i trenutno aktivnije podržava Koštuničinu vladu nego Koštunica njega (najava Nebojše Bakarca da će DSS na kraju možda pozvati glasače da glasaju po sopstvenoj savesti).

Vladajuća koalicija pogođena porazom čije razmere očigledno nije očekivala, priznala ona to ili ne, prinuđena je da razmišlja i o opciji skorih parlamentarnih izbora. I kod nje ima razloga za, ali u ovom trenutku očito mnogo više razloga protiv takvog rešenja. Izborni rezultat šalje signal da partnerstvo nije iskreno i da vladajuća koalicija ne daje takozvani sinergijski efekat. Loš rezultat demotiviše birače i to mora uticati na pojedinačne partijske rezultate i kada izborno kormilo preuzmu ljudi iz prvog ešelona. Vuk Drašković je, na primer, posle debakla Vojislava Mihailovića na predsedničkim izborima imao problema da se vrati na scenu.

APSTINENTI: Jedan od ključeva ovih izbora je u odgovoru na pitanje da li su bivši glasači vladajuće koalicije i DOS-a uopšte promenili stranu ili samo ljutito ostali kod kuće. Na predsedničke izbore 13. juna izašlo je 47,62 odsto od ukupnog broja upisanih birača, što znači da je znatno povećana nezadovoljna ćuteća većina izvan političkog polja, koja na taj način šalje opomenu, prvo vladajućoj koaliciji a zatim i čitavoj političkoj eliti. Na prošlim parlamentarnim izborima, kada su sve opcije bile zastupljene, glasao je 3.825.471 birač, a sada je oko 3.079.393. Oko 750.000 tadašnjih birača sada je apstiniralo uprkos tome što se na političkoj sceni pojavio novi krupan akter.

Od 2.400.000 glasova koje je Koštunica osvojio septembra 2000. godine, rezultat kandidata koji dolaze iz tadašnjeg DOS-a pao je na oko 1.300.000 (Tadić 842.588, Maršićanin 405.541, Batić 16.518, Rističević 10.046), dakle oko milion i sto hiljada glasača nekada pobedničkog DOS-a negde je nestalo. Radikali imaju oko 200.000 birača manje, od svog prethodnog parlamentarnog rezultata, socijalisti oko 180.000 manje, a vladajuća koalicija oko milion glasova manje…

Neki od sociologa (Đorđe Vukadinović) kažu da je već izborom Maršićanina za kandidata ta koalicija biračima poslala poruku da ti predsednički izbori nisu presudno važni, jer su i raniji izbori pokazivali da glasači ne vole da glasaju za rezervne igrače. Rezultat možda kaže da se, pored toga što nisu bili zadovoljni profilom i rangom kandidata, ni formula trećeg puta i neideološke vlade nije svidela pristalicama. Neki misle da je sadašnji rezultat osveta zbog sporazuma sa socijalistima o podršci manjinskoj vladi. Da je to sasvim tačno, bivši glasači vladajuće koalicije već bi bili kod Tadića čija je platforma bila očuvanje duha petog oktobra, a ne bi odlazili Kariću, ministru u vladi Mirka Marjanovića i biznismenu koji se obogatio u vreme prošlog režima.

KljUČ, KATANAC: Najkoloritnija vest ovih izbora bilo je to što je biznismen Bogoljub Karić osvojio treće mesto sa 18,18 odsto glasova, a kako ćemo videti, ti glasači bi mogli odlučiti izbore.

Pitanje je šta je ključ Karićevog uspeha, pare, mediji, infrastruktura udruženja industrijalaca koju Karić formira već osam meseci, to što Milanka lepo peva, ili „kurs iz realne ekonomije“. (Vidi tekst „Glasova ko salate“) Ovde se mora konstatovati da je Karić pritisnuo na najbolnije mesto novije srpske politike – zatvorene fabrike.

Sad, pitanje pred drugi krug zapravo glasi – kakav je socijalni fotorobot Bogoljubovih birača, da li se to politički konstituiše sloj privatnika koji imaju pare, kontrolišu medije i sada žele da uzmu i državu, ili je to skup lakovernih pristalica privučenih pričom o tome da ima Srbija bogoljubâ i bogoljubâ, da svako može ovde ponoviti američki san (ako dobije povoljan kredit); ili su to glasači jeftino podmićeni (priče o tome da Bogoljub plaća da se dođe na miting), ili je taj fenomen zapravo odsjaj sada već stare izreke „Drug je Tito mnogo krao, al’ je nama malo dao, ovi kradu a ništa ne dadu“, koja sada glasi: „Nafatir’o se Bogoljub dovoljno, on neće da uzme ni žutu banku od države…“ Neće. Karićeva televizija je i u toku izborne ćutnje vodila kampanju protiv Dinkićeve odluke da naplati porez na ekstraprofit, a kasnije je nastavljena kampanja protiv Labusa koji je rekao da će vlada nastaviti borbu protiv ekstraprofitera i oligarha.

Paradoks je u tome što je Karić uzimao birače upravo vladi koja ga je pritisla za porez na ekstraprofit, a isto biračko telo dalo je mandat postojećoj koaliciji na osnovu obećanja da će se voditi borba protiv korupcije i novopečenih oligarha. Vlada nije odustala od te politike ni u izbornoj pauzi, a čini se da nije pokolebana otvorenim kampanjama pojedinih medija na strani novih bogataša – Dinkić je blokirao račun Mobtela, dan po okončanju izbora uhapšen je Kostić, vlasnik MK komerca.

Karić je anestezirao jedan deo biračkog tela, vešto je koristio tehnike podilaženja i ohrabrivanja, no mi još ne znamo da li su ka njemu otišli pretežno glasovi bespomoćnih ili glasovi onih koji gaje nadu i imaju ambiciju. Od toga će zavisiti da li će oni u drugom krugu otići radikalima, da li će ostati kod kuće ili će otići Tadiću.

Ključ drugog kruga ovih izbora, dakle, drže Karićevi birači. Labus ih svrstava na stranu snaga bivšeg režima kada kaže da te snage u ovom izbornom rezultatu imaju većinu od 52 odsto.

Kad se sve sabere, ispada da je Karić zapravo profitirao tako što je privukao nekoliko puta više razočaranih glasača vladajuće koalicije nego glasača radikala. Teže je utvrditi čiji su glasači u okviru vladajuće koalicije bili najneverniji i da li će se oni koji nisu poslušali direktan poziv svojih vođa sada odazvati pozivu iz bliskog susedstva ili su svoj protest završili glasajući za Bogoljuba. Bili su sumnjivi „šifrovani“, ali rezultat u Čačku baca senku i na drugog partnera. Maršićanin ima znatno manje glasova nego što ih je imao DSS.

Karićev brz uspon zapravo signalizira da se mora promeniti tzv. industrijska strategija, da se mora bolje promisliti šta činiti sa zapostavljenim industrijskim i radnim resursima i da se radna snaga mora tretirati i poštovati kao važan razvojni resurs, a ne samo kao opterećenje i trošak tranzicije i stavka u socijalnim programima. Ni prošla ni ova vlada nisu dale odgovarajući odgovor na to najkrupnije ekonomsko-političko pitanje. Karić je tu priču demagoški upakovao u evropsku priču i postao hit tema nekih od reformističkih lobija, a uspeo je da sakrije činjenicu da je on, kako bi rekli Rusi, ipak samo jedan od oligarha divljeg kapitalizma.

To znači da je retorika postoktobarske političke elite u obe varijante zamorila narod, a da je kontingent nezadovoljnika porastao.

Kako god da se ukrste podaci vitalne statistike, oni unapred izbacuju podatak da ima najmanje milion punoletnih građana, a biće da ih ima više, koji će na sve reformske floskule reči: „Ma j… ja i vas i Evropu i tranziciju…“

To znači da će u sledećim izbornim komuniciranjima imati više uspeha oni koji pokažu razumevanje i za glasače radikala, za njihovu egzistencijalnu situaciju, nego oni koji pribegnu antilepenovskoj formuli udruživanja protiv desne opasnosti. Znatan deo stanovništva postao je očigledno imun na tu argumentaciju, a kako zapaža Đorđe Vukadinović: „Usklik ‘svi na radikala’ nije dobar jer Srbi ne vole da učestvuju u takvoj hajci…“