Predizborno hodočašće

Uz silna preduzeća, zanemarena sela, uspešna poljoprivredna gazdinstva, poluzadovoljno ili nezadovoljno građanstvo, uz silne lokacije koje bi trebalo obići do 28. decembra, rekao bi čovek da će ovogodišnja predizborna kampanja proći bez inače tradicionalnog obilaska srpskih svetinja. Međutim, uprkos tom očekivanju, crkve, manastiri, pa i biračko telo ni ovaj put nisu ostali pošteđeni prizora traženja blagoslova, paljenja sveća, pokornog saginjanja glave i već mnogo puta viđenih političko-duhovnih igrokaza. Jedina razlika u odnosu na godine prošle jeste samo u tome što je takvih prizora, bar za sada, znatno manje i što su se politički poslenici potrudili da stvar odrade što diskretnije i s daleko više ukusa nego pre.

(OTVORENA) PODRŠKA: Za sada je, dakle, poznato: da je delegacija srpskih radikala bila u Mileševi gde je od čuvenog vladike Filareta dobila blagoslov za svoju kampanju; da je 4. decembra Miroljub Labus (G17plus) posetio crkvu Vavedenja u Novoj Varoši; da je 6. decembra Nebojša Čović (DA) boravio u manastiru Prohor Pčinjski; da je istog dana Vladan Batić (DHSS) obišao crkvu Svetog Dimitrija u Lazarevcu i da je 13. decembra Borislav Pelević (SSJ), boraveći u Novom Pazaru, posetio Đurđeve Stupove. Sve ostalo, ako ga je i bilo, nije zabeležila čak ni državna televizija – za običan birački svet, dakle, nije se ni dogodilo. U svakom slučaju, ono o čemu su mediji koliko-toliko izvestili, bilo je uglavnom diskretno: „…obišao je i manastir/crkvu…“. Jedine dve posete o kojima je poznato nešto više podataka, bile su radikalska poseta Mileševi i poseta Nebojše Čovića Prohoru Pčinjskom.

Verovatno se uzdajući u to da mu je uspešan nastup na predsedničkim izborima takođe započeo u Mileševi, Tomislav Nikolić se, dakle, 3. decembra obreo u Mileševi, kod vladike od koga se zbog poznatih stavova, podrške Slobodanu Miloševiću i krajnje sumnjivih rabota u manastiru, na nekih način ograđuju čak i čelnici SPC. U svakom slučaju, posle obostranih osmeha, dobrodošlice i ostalog, Nikolić je ustvrdio da „nam je vladika mileševski Filaret dao blagoslov“, kao i da je dotični Filaret „rekao otvoreno, jasno i glasno, da je SPC uz SRS, ali da se o tome ona neće javno izjašnjavati“. Istom prilikom, Nikolić nije zaboravio da istakne: „To nam mnogo znači, jer kada se činilo da SPC favorizuje neke druge političke stranke, mi nismo na nju bili ljuti, jer dete na majku ne može da se ljuti. Imali smo tugu, čekali smo da promeni stav, ali nismo bili ljuti.“ Tradicionalno nesklona da se javno izjasni o delovanju svojih predstavnika i tradicionalno gluva na ono što Filaret izjavljuje pre praktično svakih izbora, SPC se posle ovog radikalskog istupa nije oglasila, što u ovom slučaju jednostavno nije smela da propusti. Naime, dok su brojni susreti Slobodana Miloševića sa patrijarhom Pavlom još i mogli da se opravdaju činjenicom da je „crkva otvorena za sve“, a prizor Radovana Karadžića koji ljubi ruku istom tom patrijarhu tezom da „patrijarh prima svakog ko mu se obrati“, tvrdnja Tomislava Nikolića o podršci koju mu je navodno uputio Filaret trebalo je da izazove nekakvu zvaničnu reakciju. U ovom slučaju, naime, nije stvar u biblijskim načelima, već postoje samo tri moguća objašnjenja: 1. Nikolić lažno prenosi ono što mu je rečeno; 2. Filaret lažno prenosi ono što je stav crkve ili 3. SPC zaista podržava radikale. Šta god da je u pitanju, SPC je biračko telo mogla da udostoji makar jednog saopštenja kojim bi donekle razjasnila stvari. Ovako, prosečnom ovdašnjem verniku i biraču ostaje nejasno koga (i da li uopšte) crkva podržava i ko (i da li uopšte) laže.

OTVORENA VRATA: Daleko manje problematična, ali ipak dovoljno inspirativna bila je poseta delegacije Demokratske alternative manastiru Prohor Pčinjski. Inspirativan je, pre svega, izbor lokacije: od svih manastira, kandidat koji je svoju kampanju bazirao na problemu teritorija izabrao je baš teritorijalno diskutabilno svetilište oko kojeg se još lome koplja između SCG i Makedonije. Iako je, da bi odagnao svaku sumnju u svoje dobre namere, Čović naglasio da „posetu manastiru Prohor Pčinjski ne treba posmatrati kao provokaciju nesrpskog stanovništva“ i da „naprotiv, sa ovog mesta upućujemo poruku mira i tolerancije svim našim građanima drugih vera i nacija“, predsednik DA je ipak apelovao na „kandidate za poslanike da svoje buduće funkcije obavljaju u skladu sa tradicijom pravoslavlja“. Ništa sporno, da istovremeno nije reč o lideru stranke koja u svom programu navodi da je „veroispovest pitanje ličnog izbora“ i da „DA brani pravo pojedinca na verski obred i iskazivanje verskih osećanja“. Ovako, poziv na poštovanje baš tradicije pravoslavlja (a ne, recimo, neke druge veroispovesti) i izbor baš Prohora Pčinjskog, deluju previše „predizborno“. Još „predizborniji“ bio je istovremeni nastup generala Ninoslava Krstića koji se nalazi na listi DA. General je, naime, istakao da „u skladu sa tradicijom naše Crkve, moramo biti svesni svog identiteta, ali i poštovati naše komšije druge vere i nacionalnosti“: „Da smo više poštovali poruke mira i tolerancije verskih zajednica, možda do sukoba ne bi ni došlo. A i u vreme sukoba, da smo se više držali božijih zapovesti, mnogi od najstrašnijih zločina ne bi se ni dogodili“. Zvanično saopštenje DA ne navodi šta su odgovorili monasi, ali se sasvim sigurno može pretpostaviti da se ni gosti ni domaćini nisu osvrnuli na nekadašnje osvećivanje oružja, u najmanju ruku ratoborne nastupe sveštenstva ili na izjave nekih drugih generala u nekim drugim svetinjama (npr. na tezu generala Blagoja Adžića u Hilandaru 1991. da je „ova Jugoslavija u krvi stvarana i da će se u krvi i rušiti“). No, kako je u pitanju, ipak, predizborno hodočašće, ni od generala ni od monaštva to nije moglo da se očekuje.

Zahvaljujući činjenici da mediji ovaj put nisu pratili svaki korak predizbornih karavana, javnost je ostala uskraćena za detalje ostalih poseta. S druge strane, pošto ni sami učesnici na izborima nisu previše insistirali na saopštenjima s tih putešestvija, moglo bi se pretpostaviti da su posete crkvama i manastirima postale stvar koja se, nekako, podrazumeva. „Crkva je otvorena za svakoga i ona ne podrazumeva samo kler, već i narod. Postoje, naime, verujući ljudi i među političarima, pa bi to trebalo posmatrati iz te perspektive. S druge strane, dobro bi bilo da tih poseta bude i kad nisu izbori, ali kako su ovde i politika i ekonomija postali obogotvoreni, sve je stavljeno upravo u taj kontekst. Kad političar ode u muzej ili pozorište to niko i ne primeti, a kad ode u crkvu oko toga se digne prašina“, kaže za „Vreme“ profesor Bogoslovskog fakulteta dr Ljubivoje Stevanović. Po njegovim rečima, nije nimalo sporno ni to u koju je crkvu/manastir otišao koji političar. „To je pre svega neki ljudski izbor. U crkvi postoji princip duhovnika, duhovnog učitelja, pa svaki vernik može da se upita zašto je izabrao baš određenu osobu. Sve je to pitanje bliskosti i poznanstva.“

Kako bilo, da li na osnovu poznanstva, bliskosti i iskrenih verskih osećanja ili na osnovu toga što vernici zvanično čine više od polovine biračkog tela, političari su i ovaj put pohodili ono za šta su smatrali da bi trebalo pohoditi: uspešna i neuspešna preduzeća, zanemarena sela, poljoprivredna gazdinstva, poluzadovoljne ili nezadovoljne građane, crkve i manastire. Menadžeri kampanja, ispitivači javnog mnjenja i analitičari i ovaj put smatraju da je za imidž ovog ili onog kandidata dobro da bude viđen sa svećom u rukama, dok birači i ovaj put imaju priliku da na osnovu reakcije sopstvenog želuca procene čiju pokoru mogu da smatraju iskrenom. Ono što je problematično jeste to što je i ovaj put crkva dozvolila da joj, zarad načela da je otvorena za svakoga, prag prekorače i dostojni i nedostojni, kao i to što je i ovaj put izbegla da se izjasni o njima.