Praznični dani i ljudi bez doma

Jutro nakon novogodišnje noći, svuda magla i smog. Neprestano pada kiša, nebo se i ne vidi. Prolaznici se vraćaju sa dočeka, ulicama Beograda odjekuje turski, italijanski, ponegde francuski. Nadomak Knez Mihailove ulice, par stotina metara niže u podzemnom holu, nekoliko ljudi u starim vrećama za spavanje, pribijeni uz zid, pokušavaju da zaspe. Ko zna koliko su noći u tom prolazu proveli. Možda su tu dočekali Novu godinu. Sutradan – ista slika, s tim što je još jedna osoba tu. Starija žena u ljubičastoj jakni, sa prozračno plavim očima. Milo lice, seda kosa što se nazire ispod kape i tihi glas čine da je teško pretpostaviti njene godine. Isprva odbija da priča i ponavlja da joj ne treba pomoć.

“Ne volim da pričam. Moj život i šta sam prošla bolje da ne čujete”, kaže i oči joj se napune suzama. Već je tri noći u tom prolazu. Bilo je bolje dok je autobuska stanica bila kod Savskog mosta. Tamo su noći bile toplije i sigurnije. “Gde god da dođem, pokušam da se sprijateljim sa ljudima, gledam ko je siguran da može da mi pričuva stvari. Dešavalo se naravno da me pokradu, najčešće žene jer njih pitam da mi ih pričuvaju”, objašnjava i pokazuje na stvari što ih je pribila uz sebe. Dodaje kako je imala još jedan ranac, u njemu su bila dokumenta, ali su joj ga ukrali na autobuskoj stanici. Trenutno se hrani u narodnoj kuhinji, kaže da hrane ima, ali da je problem hladnoća i krov nad glavom.

“Bolje je i biti gladan, ali u toplom. Ovako se čovek konstantno plaši da se ne razboli. Beton je hladan, vuče, a knjižice nemam.” Namešta kapu i vreću pa u suzama nastavlja: “Dokumenta sam probala da izvadim, ali nisam uspela, previše je komplikovano”. Objašnjava da je poreklom iz Bosne i Hercegovine, da su je institucije šetale tamo-vamo, te da su joj na kraju u ambasadi BiH rekli da mora da ode u mesto gde je rođena i tamo izvadi sva dokumenta ponovo. Naravno, ona nema mogućnosti za tako nešto. Ako se razboli ili se desi nešto gore, za sistem je nevidljiva. Osim što nema načina da ode u BiH, nema ko ni da je sačeka tamo. Bila je udata, međutim, kada je krenuo “poslednji rat”, ona je prebegla u Srbiju, a muž u Italiju. “Ne znam ni da li je živ”, kaže i dodaje da od njega ni ne bi tražila pomoć. Svoje dece nema. Ranije je zbog toga užasno patila, a od kada je na ulici, pomišlja da je i dobro što ih nema.

“I kome ja da tražim pomoć, ko može da mi pomogne oko dokumenata i krova nad glavom”, sleže ramenima. Pokušavala je da potraži prenoćište u prihvatilištu na Autokomandi, ali nije bilo mesta. “Hrane i vode ima, potrebna su mi ta četiri zida. Lako je sada kada nije toliki minus. Ali kada zazimi, kako ću? Ovde sam dok nas ne isteraju”, govori. Na pitanje ko može da ih istera, odmahuje rukom: “Nekom ćemo sigurno da zasmetamo”. Napominje da ima svakakvih ljudi, da čovek mora da se pazi. Iz kese u pohabanoj torbi vadi kifle i kreće da hrani golubove. “To me umiruje, volim da ih hranim, tako skrećem misli”, objašnjava. Odbija bilo kakvu pomoć u vidu hrane i vode jer kaže da sada toga ima dovoljno. Treba joj, ponavlja, topla prostorija u kojoj bi mogla da prenoći.

“Tebi su hladnije ruke nego meni”, osmehuje se brižljivo prilikom pozdrava. Nastavlja da hrani golubove, ušuškana u vreći za spavanje, koja je pre za tople dane nego za košavu u Beogradu.

LJUDI KOJIMA JE ODUZET DOM

Tačan broj ljudi na margini društva nije poznat. Iz grupe “Za krov nad glavom” objašnjavaju da podaci Republičkog zavoda za statistiku nisu celoviti. Često razdvajaju osobe u situaciji beskućništva na one koji su doslovno na ulici i one koji imaju improvizovano, ali potpuno neuslovno “sklonište”. U civilnom sektoru procenjuju da u Srbiji ima više od 15.000 beskućnika; samo u Beogradu se nalazi oko 5.000 ljudi bez krova nad glavom. Različite su priče o tome kako su izgubili svoj dan, zajedničko svakoj je – bol. Neki su slati na ratišta, neki su prebegli, neki su žrtve (ne)prilagođavanja tržištu…

“Ljudi koji ostaju bez doma u našem društvu su žrtve tranzicije. Bilo da su to ljudi koji su izgubili poslove u privatizaciji i zbog toga nisu mogli da vraćaju dugove, dok se istovremeno njima duguju plate i otpremnine, bilo da su bivši radnici koji su se u nedostatku posla i zbog kampanja svih vlasti u proteklih 30 godina, oprobali u preduzetništvu – ali te kampanje nisu govorile da uvođenje kapitalizma znači stvaranje monopola koji će da ih ostave u dugovima i na ulici”, objašnjava Milena Repajić iz grupe “Za krov nad glavom”.

Da država praznuje vidi se po rasveti na ulicama, kolektivnim godišnjim odmorima i skraćenom radnom vremenu. Međutim, kako objašnjava Ivan Zlatić iz pomenute organizacije, “Za krov nad glavom” iz godine u godinu, tokom zime i novogodišnjih i božićnih praznika, isto kao i u bilo koju doba godine, organizuje odbrane od prinudnih iseljenja. Prema članu 85 Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, izričito se zabranjuje da se iseljenje sprovodi pod nepovoljnim vremenskim uslovima, nedeljom, noću i u vreme praznika, te se obavezuju državni organi da iseljenja sprovode u dogovoru sa ljudima koji se iseljavaju, na način koji će biti najmanje štetan po njihova prava i interes. Međutim, Zlatić objašnjava da je priča sa javnim izvršiteljima drugačija. Od privatizacije izvršnog postupka 2011. godine, ljudi koji su na meti izvršitelja, bilo da su dužnici ili treća lica, tretirani su gore nego da su pravosnažno osuđeni kriminalci.

Prebegle, one koji su došli sa ratišta i nisu se mogli snaći, prinudno iseljene – sve njih sistem i najveći deo društva zanemaruje. Pomoć dobijaju u prihvatilištima, kada ima mesta, u narodnim kuhinjama, a pomažu ih i humanitarne organizacije i solidarni građani.

SOLIDARNOST, A NE MILOSTINJA

Kako aktivista Solidarne kuhinje Stevan objašnjava, obroci koje dele tokom praznika su bogatiji i trude se da provedu više vremena sa ljudima koji dolaze po hranu. Mesečno organizuju događaj “Solidarno zajedno” na kom aktivisti pripremaju hranu zajedno sa ljudima koji posećuju njihov punkt, razmenjuju iskustva i druže se.

“Ti događaji imaju za cilj da postave odnose moći na drugačiji način, odnosno da obrišu granice između nas koji spremamo i delimo hranu i ljudi kojima je potreban obrok. ‘Solidarno zajedno’ organizujemo tokom cele godine, shodno mogućnostima, te smo upravo 2025. započeli ovim događajem”, kaže Stevan.

Solidarna kuhinja je nezavisni kolektiv koji pokazuje solidarnost, empatiju i humanost prema onima kojima je to najpotrebnije. Aktivisti Solidarne kuhinje sami prikupljaju sredstva, nabavljaju, pripremaju i distribuiraju hranu.

“Broj onih koji dolaze po obroke na naš punkt sredom, subotom i nedeljom relativno je konstantan, od 150 do 200 i više. Tokom leta i za vreme praznika dolazi više ljudi, jer druge organizacije koje spremaju hranu tada prave pauze ili koriste odmore. Mi smo tu tokom cele godine i za skoro pet godina rada nismo propustili dan podele jer je hrana stalna potreba”, objašnjava Stevan. On dodaje da se na njihovom punktu okvirno podeli 500 obroka nedeljno. “U Beogradu, prema nekim informacijama, ima oko 7.000 ljudi u situaciji beskućništva, dok neki izvori procenjuju da taj broj premašuje 20.000. Mi sigurno nemamo kapacitet da spremamo te količine potrebne hrane, ne računajući ove i sve druge ugrožene grupe.”

Solidarna kuhinja se susreće sa različitim izazovima. Kako Stevan kaže, njihov slogan je “Solidarnost a ne milostinja” i dodaje da se susreću sa tehničkim problemima poput manjka aktivista, kašnjenja prevoza sa namirnicama zbog gužvi u saobraćaju, ali isto tako i sa manjkom donacija.

“Zato uvek insistiramo na činjenici da su glad, siromaštvo i beskućništvo strukturalni problemi koje ovo društvo proizvodi. Dobar deo javnosti čin kuvanja i podele hrane za ljude u potrebi vidi kao milosrdni ili filantropski čin – za nas je to jedan od načina da osvetlimo određene društvene probleme i praktikujemo uzajamnu pomoć, gradeći sistem sa drugačijim odnosima”, kaže Stevan.

Kako Stevan objašnjava, cilj Solidarne kuhinje nije da postane “servis za gladne”, već da ukaže na potrebu za drugačijim društvom u kom se glad, beskućništvo, siromaštvo i eksploatacija neće podrazumevati ili posmatrati kao nešto prihvatljivo.

Inače, ljudi koji dolaze kod njih za obrok su različitih godina, ekonomskog i stambenog statusa. Kaže da obroke dele invalidima, samohranim majkama, penzionerima sa malim penzijama, ljudima koji trenutno nemaju posao ili su u situaciji beskućništva.

“Na naš punkt može doći i dobiti obrok svako, ne tražimo potvrde niti dokumenta, niti da neko dokazuje da je ‘zaslužio’ obrok,” zaključuje Stevan.

foto: pexels / mart production

N. N. LICE, UMRLO OD HLADNOĆE

“Ja sam prošao sito i rešeto, bio sam u ratovima devedesetih, imam dijagnozu – postratna depresija”, priča Boris P. Život, kako kaže, uglavnom provodi u prolazu na Zelenjaku ili na Dorćolu. Zatičemo ga u razgovoru sa prijateljem, sve vreme pričaju o ratu. Na pitanje da li ima neku podršku, odgovara: “Pomaže mi ADRA, snabdevaju me najpotrebnijim stvarima. Fini su i lepo se ponašaju prema nama.”

Inače, ADRA (Adventistički razvojni i humanitarni rad) je humanitarna i razvojna organizacija Hrišćanske adventističke crkve. Svoj rad na globalnom nivou započela je 1956. godine, a u Srbiji 1990. gde postoje tri glavna programa: borba protiv beskućništva kroz pružanje usluga i uticaj na promene politika, kao i podrška u obrazovanju i zapošljavanju najranjivijih kategorija i odgovori na vanredne situacije. Mesečno podrže oko 700 osoba. Tu su usluge tuširanja, pranja veša, pregleda, provođenje kroz procedure lečenja u sistemu, pokrivanje troškova istih, kao i praćenje oporavka, savetovanja sa socijalnim radnikom, psihologom…

Postojanje humanitarnih organizacija i prihvatilišta jeste privremeno rešenje za one koji nemaju drugog izbora. Međutim, sve te organizacije ne mogu da pomognu svima i u svakom aspektu.

“Ljudima u situaciji beskućništva tokom praznika je neophodan hitan smeštaj, zaštita od hladnoće. Život im je inače veoma komplikovan, ali je sada iz očiglednih razloga još gore. Smeštaj i kontinuirana podrška u vezi sa nizom potreba – od higijenskih, zdravstvenih ali i podrškom psihologa, socijalnog radnika i pravnika kako bi pronašli trajna rešenja. Ove podrške im ADRA i druge organizacije i pružaju, ali su i tu potrebe veće od naših trenutnih kapaciteta”, objašnjava izvršni direktor ADRA Srbija Igor Mitrović.

Kako ukazuje Mitrović, ADRA nema načina da pruži hitan smeštaj. To je posao države i poslovnog sektora. Prema njihovim saznanjima, u proteklih nekoliko meseci više od deset ljudi izgubilo je život jer su procedure prijema za hitna prenoćišta dugotrajan i komplikovan proces.

“Prihvatilište može da primi do 104 osobe, a prenoćište da koristi 35 osoba. Ostaje ogromna praznina između potreba i onoga što se nudi”, kaže Mitrović i dodaje kako je dovoljno provesti sat na otvorenom i hladnoća već uđe u kosti. Većini ljudi je nepojmljivo, nastavlja Mitrović, šta znači živeti sedmicama, mesecima ili godinama u beskućništvu, u napuštenim objektima gde je temperatura samo nekoliko stepeni viša od one napolju.

“Zdravlje strada. Ljudi su puni strahova, mnogo je tu neizvesnosti, strepnji, teskobe i realnih opasnosti od nasilja. Što je čovek duže u takvom stanju sve više tone i oporavak je složeniji i neizvesniji. Ljudi preživljavaju tako što nađu načina da otupe osećanja i bol, ali ih to samo zakuca u tom stanju. Ipak, najstrašnija mogućnost je da naprosto ne prežive hladnoću. A to se dešava pred našim očima. Ljudi odlaze. Neretko završe kao N. N. lica na borčanskom groblju”, kaže Mitrović.

SISTEM MORA DA SE MENJA

Osim organizacija i dobre volje prolaznika da pomognu ljudima na ulici, potrebno je menjati sistem. Kako sagovornici “Vremena” naglašavaju, neophodno je da organizacije poput njihovih ne budu jedina alternativa onima kojima je potrebna takva pomoć, već da postoje i državne institucije koje imaju dovoljno kapaciteta da pruže tu vrstu podrške.

“Potrebne su tri vrste promena”, poručuje Mitrović. Prva je na nivou stava i mentaliteta, na kojoj svi moraju da rade. Naglašava da osobe u situaciji beskućništva nisu luzeri, pijanice i narkomani koji su sami sebi ovo priredili i sad treba da se snalaze kako znaju. Ključno je razumeti da u suštini niko nije izabrao da bude beskućnik. Hiljade iskustava potvrđuju da skoro uvek sve počinje traumom ili nizom traumatičnih iskustava koji su se sručili na čoveka.

“On i ona se bore najbolje što umeju, sve dok ih to nije preplavilo, a podrške nije bilo i završili su u ovom u čemu su sada. Svako ima svoju tačku pucanja. Kada dođe do nje, i ako izostane podrška najbližih ili države, svako potone”, objašnjava Mitrović.

Sledeća promena na koju ukazuju jeste osećaj odgovornosti, gde država, ali i društvo, ne smeju da se “prave blesavi”, kao da ovi ljudi ne postoje. Takođe, bitno je da država i u svojim zakonima prepozna problem siromaštva. Beskućništvo je najgori vid siromaštva i socijalne deprivacije, ali se do sada, u dokumentima koji se tiču socijalne zaštite, ovaj termin nije spominjao.

“Ove godine imamo priliku da se beskućništvo konačno nađe u planskim dokumentima države, a potom i u onim lokalnih samouprava”, kaže i dodaje da bi u aprilu trebalo da bude završena nova Strategija socijalne zaštite. “Činimo sve što je do nas da se to promeni. Neko će reći “to će biti samo papir”, ali moramo da ga imamo. Tu leži nada da će se ozbiljno krenuti u prevenciju beskućništva i adekvatno odgovoriti na njega. Nisam naivan. Radi se o tome da imam nadu i verujem u čuda, možda ne zato što se ona lako događaju, već zato što su neophodna”, zaključuje Mitrović.

“Christmas miracle”, božićno čudo u američkim filmovima, možda je potrebno i Srbiji. Sigurno je potrebno više svesti o problemima onih najugroženijih. Izdvojeni u svetovima koje gradimo za sebe i oko sebe, zaboravljamo da se možemo naći u tuđim cipelama. Ali nije reč ni o tome – da mi možemo da budemo na mestu drugog – već o tome da neko spava na kartonu, pokriven ćebetom toliko tankim da se sklupčava uza zid, da je neko gladan i da ne može da dođe do doktora, da je bolestan i izgubljen, da nije dobio podršku kada je trebalo i da je nema ni danas. A sistem žmuri. Žmurimo i mi dokle god puštamo da se sistem izvuče sa tim, dokle god se ne trudimo svim snagama da menjamo društvo u kojem postoje nevidljivi ljudi.