“Kao i svaka druga gerila, i ova porođajna nastala je kao odgovor na masovnu opresiju. Naime, žena koja se porađa u ovdašnjim bolničkim uslovima izložena je dvostrukom nasilju. Jedno nasilje je kulturalno, a drugo je nasilje medicinske tehnologije”, kaže za “Vreme” prof. dr Vuk Stambolović
Različiti su motivi žena koje se odlučuju za kućni porođaj. Između ostalog, neke od njih su uplašene vestima o akušerskom nasilju u porodilištima i više se boje porođaja u bolničkim uslovima nego u kućnim. Sredinom leta ove godine u beogradskim bolnicama pojavila su se dva dokumenta koji se daju na uvid i potpis porodiljama – Saglasnost o carskom rezu i Saglasnost o vaginalnom porođaju – u kojima se navode sve moguće komplikacije i šta sve može da krene u neželjenom pravcu. Na kraju tih dokumenta traži se potpis i broj lične karte da je potpisnica-porodilja saglasna da, ako nešto krene naopako, bolničko osoblje nije odgovorno.
Da li je kućni porođaj trend, pokret ili je odgovor na akušersko nasilje? Sagovornice u daljem tekstu – porodilje, babice i dule – naglašavaju da nemaju ništa protiv porođaja u bolničkim uslovima, ali da se zalažu za pravo žena na izbor,
KULTURALNO I TEHNOLOŠKO NASILJE
Dr Vuk Stambolović, vanredni profesor Medicinskog fakulteta u penziji i bivši upravnik Instituta za socijalnu medicinu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu smatra da je kućni porođaj mnogo više od trenda. “Moglo bi da se kaže da se tu radi o svojevrsnoj porođajnoj gerili, a kao i svaka druga gerila i ova porođajna nastala je kao odgovor na masovnu opresiju. Naime, žena koja se porađa u ovdašnjim bolničkim uslovima izložena je dvostrukom nasilju. Jedno nasilje je kulturalno, a drugo tehnološko. Što se tiče prvog, akušerske bolnice nisu izolovana ostrva u odnosu na kulturalni kontekst tipičan za zajednicu u kojoj se nalazi. A to znači da je u porodilištu odnos prema porodilji slika dominantnog odnosa prema ženi u okruženju u kome se bolnica nalazi. A prema skali koju je konstruisao američki psiholog Kler Grejvs i koja ima osam nivoa psihosocijalne egzistencije, Srbija je na prilično niskom, trećem nivou – to jest egocentričnom – sa jakom tendencijom regresije na drugi, plemenski nivo psihosocijalne egzistencije. Ima dosta podataka a i istraživanja koja ukazuju šta to praktično znači za odnos prema ženi.”
Prema profesorovim rečima, drugo, tehnološko nasilje odnosi se na nasilje medicinske tehnologije.
“U suštini, radi se o tome da akušerska institucija prisvaja ženino telo i njenu sposobnost rađanja putem medikalizujuće procedure u okviru koje dolazi do ženine dehumanizacije. Žena se, zapravo, svodi na skupinu tkiva i telesnih tečnosti, odnosno na objekt manipulacije. Praktično, ta dehumanizujuća procedura je važnija od žene koja se porađa, a to se vidi i po tome što su njen deo i elementi koji mogu da poremete tok porođaja pa i da u određenoj meri naštete bilo porodilji ili njenom detetu. Primera za to, pak, ima više, od ležećeg položaja porodilje do Kristelerovog zahvata (kad se beba gura iz materice snažnim pritiskanjem na porodiljin stomak) koji je, na primer, u Nemačkoj i u Francuskoj napušten i takoreći zabranjen.”
BOLNIČKI ILI PRIRODNI POROĐAJ
Porođajem kod kuće rukovode babice i dule/ članovi porodice/ prijatelji, koji prate tok porođaja, uz saglasnost porodilje i uz zdravstvenu predostrožnost.
Doktorka Milica Tubić Gačić (25) kaže da se prvi put porodila u u bolnici, a drugi put kod kuće.
“Kao lekaru, pojam kućnog porođaja zaista mi je bio miljama daleko”, kaže doktorka Tubić Gačić. “Smatrala sam da je rađanje kod kuće samo još jedan od hipsterskih trendova u kom nisam mogla da vidim nikakvu biološku i medicinsku osnovu i opravdanje. Moj prvi porođaj je bio u bolnici i za moje tadašnje kliničko znanje i iskustvo, protekao je baš kako sam zamišljala. Nisam doživela nikakvo akušersko nasilje, neljubaznost osoblja, već naprotiv, kao njihova koleginica imala sam zaista posebnu negu i pažnju.”
Kao osnovnu razliku između bolničkog medicinskog porođaja i kućnog prirodnog porođaja, doktorka Tubić Gačić navodi svesnost i prisutnost žene, bez indukcije i epiziotomije: “Kada rodite dete u svom domu, nastavljate da živite svoju svakodnevicu sa porodicom, u svom krevetu i u kupatilu kao da je jedan sasvim običan dan. Žene koje rađaju slobodno i neometano u svom domu jesu žene koje preuzimaju apsolutnu odgovornost za sebe i svoje dete i kao takve čine armaturu jednog društva”.
Marta (33) se porodila u kući sa prvom i zasad jedinom bebom.
“Stanje u našim porodilištima jedino je što me je opredelilo na porođaj kod kuće. Bez obzira na to što smatram da porođaj kao takav nije nužno događaj koji zahteva hospitalizaciju i da bi bilo veoma dobro da se žene (i njihovi partneri) ohrabre na porođaj kod kuće, ipak sam računala na porođaj u porodilištu. Problem je što se teži ka tome da svaki porođaj izgleda manje-više isto: indukcija, epidural, epiziotomija. Konkretno, u KBC “Zvezdara” dobila sam pismeno obećanje da će me poroditi za od 15 do 60 minuta. U istom dokumentu neophodno je i da vi i vaš partner potpišete da, u slučaju da bilo šta krene naopako, makar i ako dovede do smrtnog ishoda majke i/ili deteta, oslobađate bolnicu i sve bolničko osoblje bilo kakve odgovornosti. Osim toga, u izvorima u kojima sam se informisala naglašava se važnost da se pupčana vrpca preseče tek kada sva krv iz nje pređe u bebu. To je bebina krv, sadrži matične ćelije, antitela i nutrijente neophodne bebi. Kod nas, pupčana vrpca se preseca odmah. Tokom prva 24 sata bebi se daju dve vakcine, bez obzira što je malo biće tek ugledalo svetlost dana. Na većinu mojih pitanja da li pomenute protokolarnosti mogu da se obavljaju sporijim tempom dobila sam univerzalan odgovor: ‘Pa je l’ vi hoćete da vam dete umre?’ Svi obelodanjeni slučajevi akušerskog nasilja i beba stradalih na porođaju svakako nisu doprineli da se za porođaj opredelim u porodilištu. Naprotiv. Moj strah od porodilišta bio je veći od straha od porođaja.”
Marta kaže da su tokom porođaja pili kafu i doručkovali: “Šetala sam se koliko sam htela, napunila kadu, dremala, ponašala sam se u skladu sa potrebama tela u tom trenutku. Babica je obavila nekoliko pregleda tokom tog dana i pratila je bebine otkucaje srca, a pupčanu vrpcu je presekao otac deteta nakon pola sata. Svi mi prepoznajemo onaj osećaj sigurnosti koji pruža sopstveni dom: njegov miris, način na koji škripi parket, put koji hvata promaja, mekoća čistog peškira. Sve je to umirujuće i bezbedno. Čini vas opušteni(jom)m i ta sigurnost daje prostor telu da se fokusira da ozbiljan zadatak donošenja novog života na svet”.
Marta je dete prijavila tako što je zvala opštinu, ispričala da se porodila kod kuće i zakazala matičara, i uz dete i dva svedoka, izdat je Izvod iz matične knjige rođenih.
Motiv Hadži Aleksandre Jevtić (36) nije bio toliko strah od porodilišta koliko naklonjenost alternativnim metodama lečenja, pa otud i odluka za prirodni porođaj van bolničke ustanove.
“Ne smatram da je u pitanju savremeni trend pošto su moje četiri prababe rodile ukupno tridesetoro dece u kućnim uslovima, bez tekuće vode, struje i interneta. Ako su moje prababe mogle da rode toliko dece u dosta nepovoljnijim uslovima u odnosu na današnje vreme, zašto ne bih mogla i ja sada, još lakše i lepše nego one? A trend jeste u porastu i mnogo toga se promenilo u poslednjih desetak godina koliko aktivno pratim ovu temu, upravo zbog sve većeg broja žena u Srbiju koje se odlučuju za kućni porođaj”, kaže Aleksandra Jevtić.
Njeno porođajno iskustvo bilo je slično Martinom i Miličnom i, kako navodi, predivno: “Pred sam kraj nisam više imala nikakav strah ni od čega. I bebica je izašla na najnežniji mogući način, u neoštećenom vodenjaku. U trudnoći sam bila oduševljena snimkom porođaja na Jutjubu tokom kog se beba rodila u celom vodenjaku, ali nisam ni sanjala da i nama to može da se desi! Ne sećam se kako je tačno počelo moje istraživanje teme prirodnog, nemedikalizovanog, kućnog porođaja, ali je moja pažnja od najranijeg detinjstva bila usmerena ka prirodnim načinima lečenja, zbog deke koji je pravio biljne meleme i zanimao se za bioenergiju i kinesku medicinu, pa se onda i tema prirodnog kućnog porođaja samo nadovezala na moja postojeća interesovanja”.
PRAVO ŽENE NA IZBOR
Predstavnice Udruženja babica Srbije i Dule Srbije napominju da ne zagovaraju pokret porođaja kod kuće već na pravo žene na izbor. Divna Miljković je predsednica Udruženja babica, osoba koje je porodila nebrojeno mnogo žena u porodilištima i kod kuće. Kaže za “Vreme” da se porođaji kod kuće legalno dešavaju širom sveta, a da je najpoznatiji primer Holandija gde je ta praksa regulisana zdravstvenim sistemom koji ih i upućuje na kućni porođaj. Slično je i u drugim evropskim zemljama kao što su Slovenija, Mađarska, Francuska, Nemačka, Austrija, Italija, Švedska, Danska, kao i na drugim kontinentima u Americi ili Kanadi… U Srbiji to nije regulisano Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i sistem ne podržava ovu zdravstvenu uslugu. Prema njenim rečima, za nemali broj žena pandemija korona virusa bila je okidač za donošenje odluke da se porode kod kuće.
“Mnogi profesionalci iz ove oblasti zalažu se za bolju saradnju sa zdravstvenim sistemom”, kaže Divna Miljković. “Zajedničkim snagama možemo na još bolji način da podržimo žene u njihovim potrebama da donesu na svet svoje dete onako kako one to žele, Svaka žena u Srbiji ima pravo da se porodi kod kuće svojim izborom. Porođaj kod kuće je legalan i samim tim postoji procedura koja definiše kako žena i njihove porodice mogu da prijave dete nakon porođaja kod kuće. Procedura prijave deteta razlikuje se od grada do grada i od opštine do opštine, ali ove informacije mogu da se dobiju direktnim kontaktiranjem s nadležnim ustanovama.”
Za porođaj kod kuće neophodno je da porodilja bude zdrava i da nema prateće bolesti koje podrazumevaju porođaj u bolničkim uslovima, a ukoliko dođe do nekih nepredviđenih okolnosti, hitna služba vozi porodilju u najbliže porodilište.
“Stručna sprema i iskustvo daju legitimitet babicama da mogu da podrže ženu u porođaju gde god da se on dešava, a isto tako da predvide eventualne nepravilnosti”, nastavlja Divna Miljković. “Kada je reč o porođaju u kućnim uslovima, trudnica je ta koja odlučuje ko će je još podržavati na porođaju osim babice. To može biti dula, partner, majka, prijatelj ili rođaci. Primećujem da u poslednje vreme i lekari sve više poštuju odluku žena da se porode kod kuće.”
Babica Miljković objašnjava da su se kroz istoriju žene porađale pod velom stida, same i tajno, nekad i van kuće u šumi, po šumarcima, ili u najboljem slučaju u stajama uz pomoć rođake ili nadribabice. Prve babice pominju se 1724. godine u vreme austrijske okupacije Beogradskog pašaluka i većinom su bile strankinje. Godina 1886. smatra se godinom istinskog razvoja akušerstva i ginekologije u Srbiji jer su se tada otvorile ženske bolnice i prva kraljevska škola za babice. U XIX veku porođaj u ustanovama bio je nepopularan – procenat žena koje su porađale u bolnicama bio je svega jedan odsto, dok danas imamo obrnutu situaciju – samo jedan odsto rađa kod kuće, a 99 odsto u bolnicama.
“Žene se odlučuju na porođaje kod kuće iz različitih razloga. Neke biraju da se porode kod kuće jer smatraju da je to najbezbednije mesto, neke će slediti svoju intuiciju, neke će pristupiti naučno pa će doneti odluku nakon čitanja i detaljnog informisanja o fiziologiji u trudnoći i porođaju. Takođe, neke žene osećaju da je porođaj duboko duhovan i da tu duboku duhovnost mogu da dostignu jedino kod svoje kuće, a opet neke druge ne žele da ulaze u interakciju sa sistemom i hoće da zadrže svoju slobodu porađajući se kod kuće”, kaže Divna Miljković.
Porođaj kod kuće nije obuhvaćen zdravstvenom zaštitom i nema refundacije iz RFZO-a kao u drugim zemljama. To nije vrtoglav iznos i znatno je manji nego porođaj u privatnoj klinici, a otprilike isti kao novčana zahvalnost akušerima i bolničkom osoblju da “gledaju” porodilju.
Jovana Filipović, predsednica udruženja Dule Srbije objašnjava da dule ne savetuju i da ne rade nikakve medicinske preglede i procene i samim tim nije važno koje su struke primarno. Dule pružaju podršku na četiri nivoa: informativnom, emotivnom, fizičkom i kroz zastupanje.
“Važno je da se drže etičkog kodeksa koji smo mi kao odnedavno formalno udruženje i uskoro članice Evropske mreže dula (European Doula Network) uskladile sa svetskim i evropskim standardima dula prakse”, kaže Jovana Filipović. Od 2012. do 2021. godine imale smo DONA International obuku za dule u Srbiji, jedne od najstarijih i najpoznatijih severnoameričkih organizacija čija nam je edukatorka dolazila iz Mađarske. Od 2024. godine formiramo zvanično udruženje i nastavljajući saradnju sa istom edukatorkom, razvijamo temeljniju sveobuhvatnu obuku za porođajnu dulu u koje pored nje uključujemo i naše iskusne dule, master psihologa i psihoterapeuta pod supervizijom, babicu, učiteljicu masaže za trudnice i masera-terapeuta, porođajnu edukatorku, instruktorku i učiteljicu joge za trudnice, praktičarku Brirh Art i ekspresivne art terapije, koleginice iz okruženja (Hrvatska udruga dula) i predsednicu Centra za mame. Sa predavanjima i radionicama uživo, snimljenim materijalom i priručnikom na srpskom jeziku, preporučenom literaturom, naša obuka od 45 sati je raspoređena na nekoliko meseci radi integracije i usvajanja znanja.”
Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
Koliko je i zašto važno da javne ličnosti i građani stanu uz studente? Što to znači i jednima i drugima? Šta je od te podrške još važnije? Šta su studenti do sada već uspeli da promene u društvu i na fakultetima? Koji su efekti blokada? Šta dalje i ima li izgleda da se njihovi zahtevi ostvare
“Nekad mi moramo da radimo uprkos našim političarima i sa jedne i sa druge strane, ali bogami, to je i dužnost umetnika. Umetnik je čovek kome je zadatak da prelazi granice i da provocira, inače nije umetnik. To je mnogo važnije od same diplomatije – ono što je ljudski i iz srca, a ne po dužnosti”
U kojoj meri je u Srbiji moguća relevantna desnija politička opcija od naprednjačke, odnosno da li je moguće Aleksandra Vučića prestići zdesna? Odgovor je, po svemu sudeći, negativan. Dobar deo Vučićeve stranke deli stavove Bihalija i ekipe. Oni čak deluju umerenije od, recimo, Vladimira Đukanovića
Zahtev studenata je opet bio jednostavan i najnormalniji: aman ljudi, urednici, novinari, radite svoj posao profesionalno, ne zamajavajte više narod
Sveden na pravu meru u studentskom protestu, Aleksandar Vučić ne misli da „proverava“ volju naroda, već da svoje biračko telo uveri kako se on i dalje za sve pita. U suprotnom, SNS nestaje poput kule od karata na košavi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
