Pravo, strah i nepoverenje

Medijska eksploatacija slučaja tuče u klubu Ratskeler, u kojoj je jedan mladić, Brajan Štajnhauer, ozbiljno povređen, a njih trojica – Miladin Kovačević, Sanel Sofić i Edin Džubur – optuženi da su mu naneli teške telesne povrede, ulazi u šestu nedelju, a da je malo kome potpuno jasno šta se sve dogodilo u ranim jutarnjim časovima 4. maja ove godine, kada se incident dogodio. Put do stanja u kome se o „običnoj kafanskoj tuči“ koja se desila pre skoro tri meseca pitaju čak i ministri dveju država, a američki ambasador u Beogradu „redovno kontaktira sa visokim zvaničnicima ministarstava inostranih poslova i pravde“ Srbije nije bio ni lak, ni jednostavan, ali krenimo redom.

OPTUŽBE: Deo događaja koji su ovaj slučaj doveli do tačke na kojoj se sada nalazi poznat je i nesporan, ali je dosta toga i dalje nejasno ili nepoznato. U klubu Ratskeler dogodila se tuča, a o tome kako je do nje došlo i šta su svedoci izjavili istražiteljima postoji policijski izveštaj (videti „Vreme“ od 3. jula). Na osnovu policijske istrage tužilaštvo okruga Brum 20. juna podiglo je optužnicu protiv Miladina Kovačevića, Sanela Softića i Edina Džubura, i to za dva krivična dela: prvo, „napad prvog stepena“ – optuženima se stavlja na teret da su „u dosluhu jedni sa drugima“ fizički napali „jedno lice, s namerom“ da mu, „smrtonosnim oružjem ili opasnim instrumentom“ nanesu „ozbiljne telesne povrede“; drugo, da su optuženi „kao banda izvršili napad prvog stepena“ i „uz pomoć dvoje ili više drugih lica“, a „u dosluhu jedni sa drugima“, izvršili napad „s namerom da Brajanu Štajnhaueru nanesu ozbiljne telesne povrede“.

Zanimljiva je formulacija „smrtonosnim oružjem ili opasnim instrumentom“, pošto se nigde u delu policijskog izveštaja koji je „procurio u javnost“ ne spominje da je bilo ko Štajnhauera napao ili udario bilo kojim oružjem i/ili predmetom, osim ako se pod pojmom „oružje“ ili „predmet“ ne podrazumeva obuća osumnjičenih (svedoci Levi i Pasahovic su izjavile da su „videle mladića koga znaju kao ‘Borisa’ kako je više puta šutnuo Štajnhauera u glavu“). Problem sa policijskim izveštajem jeste taj što javnosti nije dostupan u celini, pošto bismo tek ako bismo znali sve detalje mogli da steknemo potpuni uvid u sva saznanja policije o incidentu. Ataše za štampu američke ambasade u Beogradu Rajan Heris kaže da je „policijski izveštaj nekompletan, upravo zato što je procurio u javnost, a nije objavljen“, te da bi „njegovo objavljivanje u celosti ugrozilo prava na pravedno suđenje dvojici suoptuženih, Sanelu Softiću i Edinu Džuburu“. Kada se ovome doda tvrdnja majke Miladina Kovačevića da je „iz policijskog izveštaja“, koji je dobila na uvid, „ali i iz razgovora sa Miladinovim braniocem u SAD saznala da je Softić više puta menjao iskaz dat policiji“, može se steći utisak da stranice koje nedostaju, između ostalog, mogu da sadrže i izmene u Softićevom iskazu, koje bi potencijalno mogle imati oslobađajući karakter za nekoga ili sve optužene.

Još jedna činjenica stvara zabunu kod onih koji pokušavaju da shvate kako funkcioniše američki pravni sistem, a to je uloga tužioca i velike porote (potvrđivanje optužnice uz pomoć velike porote koristi se u „oko polovini saveznih država u SAD, a obavezno je u 22 države, uključujući i državu Njujork“) u podizanju optužnice protiv osumnjičenih. Pojednostavljeno rečeno, tužilac predlaže da se na osnovu optužnice koju je napisao i dokaza koje predstavi velikoj poroti („koja ne sme imati manje od 16 i više od 23 porotnika“) osumnjičeni optuži za dela navedena u tekstu optužnice. Tek ako velika porota odluči da je „tužilac izneo dovoljno validnih dokaza i da dela koja se optuženom stavljaju na teret odgovaraju iznetim dokazima“, optužnica stupa na pravnu snagu. Međutim, i ovde postoje nesuglasice oko pitanja koliko su strogi kriterijumi velikih porota. Tako, na primer, od tužilaca najčešće možete čuti da je „prag koji moraju preći kako bi velika porota optužila neko lice, veoma visok“, dok branitelji tvrde da „je vrlo retko da velika porota odbije da potvrdi optužnicu“ i da velika porota može da „optuži i sendvič sa šunkom, ako tužilac to želi“.

POVREDE: Kvalifikacije krivičnih dela u slučajevima u kojima je reč o fizičkom napadu na neku osobu veoma zavise od stepena povreda žrtve. U slučaju tuče u klubu Ratskeler, jedini javnosti dostupan dokument o Brajanovom zdravstvenom stanju jeste izveštaj tužilaštva, u kome se konstatuje da je Brajan „ujutru, 4. maja, u dubokoj komi primljen u Memorijalnu bolnicu Vilson“, da je imao „prelome kostiju sa obe strane lica, prelome baze lobanje i temporalne i frontalne kosti lobanje“ i da je uočeno „više dubokih nagnječenja mozga, kao i krvarenje u mozgu“. Dodaje se i to da je „Brajan i dalje u komi“ i da je „po prijemu u bolnicu imao oko 75 kilograma, a sada ima manje od 50“. U vezi s tim, Miladinova majka izražava protest što joj, „kao majci i lekaru, nadležni u okrugu Brum nisu dozvolili da u bolnici poseti povređenog Brajana“. Još jedan detalj izazvao je spekulacije i nedoumice oko Brajanovog zdravstvenog stanja. Kada je Ambasada SAD u Beogradu „jednom novinaru“ dostavila izveštaj o Brajanovom zdravstvenom stanju, a novinar kontaktirao Memorijalnu bolnicu Vilson, tamo je dobio informaciju da „oni nemaju pacijenta pod tim imenom i prezimenom“. Ambasada navodi da je „novinar zatim taj podatak iskoristio kao potvrdu reči advokata Veselina Cerovića da se Brajanovo stanje poboljšalo“. Kako u Ambasadi SAD kažu, „Brajan je premešten u drugu bolnicu, kako bi bio bliže roditeljima“, a „roditelji su zahtevali od osoblja bolnice da ne objavljuje gde je Brajan smešten i kakvo mu je zdravstveno stanje“, na šta „imaju pravo po američkim zakonima o privatnosti“. Porodica Kovačević i advokat Cerović ističu da je njihova „želja da se Brajan što pre i u potpunosti oporavi“.

STRAH: Porodica Kovačević iznosi brojne razloge koji su ih „naterali da napuste SAD i pravdu potraže u Srbiji“. Kovačevići kažu da je sve počelo kada su „lokalna policija i tužilaštvo propustili da obaveste diplomatske predstavnike Srbije da su našeg državljanina lišili slobode“, na šta su po rečima advokata Cerovića „bili obavezni“. Rajan Heris pak navodi da „ne postaji obaveza da se obaveste predstavnici države čiji je državljanin uhapšen“, već da je reč o „lepom gestu koji se najčešće praktikuje“. Ona objašnjava da je vicekonzul Igor Milošević 15. maja kontaktirao administratora zatvora okruga Brum Marka Smolinskog i sa njim „postigao dogovor, na osnovu ranijeg telefonskog razgovora“, da se Miladinovoj majci „odobri da posećuje sina“.

Kovačevići navode da je „Miladin najmanje pet dana bio u samici, ili sam u jednoj od ćelija zatvora“ i da im je kao razlog za ovakav tretman navedeno da je „delo za koje je optužen okarakterisano kao teško nasilje“. Predstavnici ambasade pak kažu da „o Miladinovom zadržavanju u samici ne može biti ni reči“. Advokat Cerović je u izjavi za „Večernje novosti“ (od 21. jula) kritikovao neadekvatno ponašanje lokalne policije prilikom Miladinovog hapšenja, dok u ambasadi kažu da u hapšenju „nisu učestvovali pripadnici interventne jedinice policije“. Na primedbe majke da joj je „suviše retko, i često na svega po 15 minuta dozvoljavano da Miladina poseti u pritvoru“, u Ambasadi odgovaraju da je „prema knjizi poseta, Miladina u zatvoru posetilo 17 osoba“. Na navode porodice da je Miladin „optuživan za antisemitizam“ Rajan Heris odgovara da su „takve tvrdnje iznosila samo dva američka tabloida i sama porodica Kovačević“. Istini za volju, osim u tabloidima, na raznim tabloidnim blogovima i internet forumima redovno se objavljuju razne izmišljotine o Miladinu, a ide se i tako daleko da se bez ikakvih dokaza ili indicija Miladin proglašava za neonacistu i dovodi u vezu sa Nacionalnim strojem.

Lista zamerki i strahova porodice Kovačević, nažalost, poduža je: od toga da je Miladinu prećeno u istražnom zatvoru, ali i nakon puštanja da se brani sa slobode, preko toga da „nedostaju snimci sigurnosnih kamera iz kluba u kome se tuča dogodila“ do toga da su „o Miladinovom hapšenju saznali od njegovih drugova, koji su sami sakupili novac da bi mu angažovali prvog branioca“. Kao primere nejednake pravde za svu trojicu suoptuženih, porodica navodi da „je za Softića i Džubura kaucija bila određena na 10.000 dolara, dok je za Miladina ona iznosila 100.000 dolara“, te da su „lokalni mediji odbijali da objave bilo šta što su imali da kažu njegova majka i prijatelji“, da bi „se na njih sručila bujica američkih novinara kada se Miladin vratio u Srbiju“. Rajan Heris kaže da „zatvori, nažalost, nisu lepa mesta, ali da je interno istraživanje Ambasade pokazalo da nema ni indicija da je Miladinu prećeno ili da je zlostavljan u zatvoru“, a da „visina kaucije ne može da utiče na pravičnost sudskog postupka“.

Na pitanje zašto, ako su već imali nameru da pobegnu iz SAD, kako se često navodi, to nisu učinili još 6. juna, ili sledećeg dana, već tek tri dana kasnije, Kovačevići odgovaraju da „niko od njih, a prvi Miladin, nije ni razmišljao o napuštanju Amerike“, ali „kada su videli da se pretnje i pritisci nastavljaju“ i kada su ih „prijatelji Amerikanci posavetovali da spasavaju žive glave“, shvatili su da „im nema druge nego da se vrate u Srbiju“. Najveći strah porodice je da „neko može pokušati da kidnapuje Miladina“, dok Rajan Heris tvrdi da „SAD čine i činiće samo ono što je u okvirima zakona“ i naglašava da „SAD samo žele da Srbija ispoštuje obavezu koju je njen zvanični predstavnik dao na ročištu o Miladinovom puštanju da se brani sa slobode“, za šta je „dovoljno crveno obaveštenje upućeno putem Interpola“.

Ostaje pitanje kako rešiti ovaj međunarodni problem. Nezvanično se od predstavnika SAD može saznati da im je „jako stalo da se ovo pitanje reši“ i da se „poprave prilično poljuljani odnosi dveju zemalja“, ali da je veliki problem to što „nakon spaljivanja Ambasade i ovog incidenta ne znaju šta im se još može dogoditi“ s naše strane. Postoje tri izvodljiva rešenja: da Srbija Miladina izruči Americi – što zabranjuju naši propisi, da mu se sudi ovde – na šta za sada ne pristaju Amerikanci, i da bude „tajno lišen slobode“, prebačen u neku drugu zemlju i tamo pronađen, uhapšen i predat Amerikancima – što bi, prema procenama upućenih, proizvelo skandal dovoljan da dovede do pada vlade. Dakle, valja tražiti kompromis.