Pravo na istinu

Ključna stavka mandata koji je Međunarodna komisija za nestala lica (ICMP), osnovana 1996. godine na samitu G-7, dobila od najrazvijenijih zemalja sveta jeste da se, baveći se pronalaženjem i identifikovanjem nestalih lica, bavi i „osiguravanjem saradnje između vlada i nadležnih institucija“ u tom procesu. Iako su nepodeljena mišljenja u regionu bivše Jugoslavije da je ICMP, naročito poslednjih par godina, obavljao važan posao i na dobar način, ipak je broj nestalih još uvek izuzetno velik. Zašto je to tako, razgovaramo sa Katrin Bomberger, šeficom misije ICMP-a, čije se sedište nalazi u Sarajevu.

„VREME„: Koliko ima nestalih lica po statistici ICMP–a?

KATRIN BOMBERGER: U našoj bazi podataka nalaze se imena 26.537 nestalih lica za područje bivše Jugoslavije. To su ona lica za koja su njihovi srodnici dali uzorak krvi radi identifikacije putem DNK. Do sada smo dobili DNK podudarnosti za 8683 pojedinca. Mi znamo da ima više nestalih lica nego što je registrovano u našoj bazi podataka, jer imamo DNK profile iz koštanih uzoraka za koje nemamo DNK profile dobivene iz uzorka krvi živih srodnika. Na ICMP-ovoj listi, broj prijavljenih nestalih lica je u stalnom porastu jer članovi porodica još uvek dolaze da prijave svoje nestale. Broj nestalih lica u našoj bazi podataka veći je od broja nestalih na listi Međunarodnog komiteta crvenog krsta (ICRC). Smatramo da je jedan od razloga za navedenu razliku to što svi članovi porodica nisu ispunili ICRC-eve formulare za nestala lica.

Šta vidite kao najneposrednije prepreke za pronalaženje preostalih nestalih lica u našem regionu i kako objašnjavate činjenicu da je još uvek tako velik broj nestalih?

Kada je u pitanju samo traženje i identifikovanje nestalih lica, definišu ga dva ključna faktora, a to su lociranje posmrtnih ostataka, često sahranjenih u masovnim grobnicama, i prikupljanje uzoraka krvi od članova porodica nestalih kako bismo mogli da uporedimo DNK živih srodnika sa DNK iz posmrtnih ostataka. Stalno radimo na prikupljanju uzoraka krvi od živih srodnika. U toku su dve velike kampanje, jedna na srpskom i albanskom jeziku a druga u SAD, gde sakupljamo uzorke krvi od srodnika koji žive tamo.

Druga polovina ove jednačine jeste lociranje i iskopavanje grobnica. U regionu imamo različite odnose sa svakom od vlada, različita je i njihova odgovornost na ovom polju, ali od svih vlada i lokalnih vlasti tražimo da lociraju i otkopavaju grobnice. U isto vreme, stalno radimo na unapređenju novih naučnih metoda za otkrivanje grobnica, koristeći tehnologije kao što su satelitsko snimanje, spektralna analiza koja otkriva razlike na površini tla, botanička analiza i ispitivanje provodljivosti tla na potencijalnim lokacijama grobnica.

Koja godina ili period je bio prekretnica u pronalaženju nestalih i zašto?

Sa ponosom mogu reći da je ICMP zaslužan za mnoga naučna dostignuća koja su predstavljala ključni podsticaj za proces pronalaženja i identifikovanja nestalih lica. Ipak, glavna prekretnica u ovom procesu bila je inovacija naučnika ICMP-a pomoću koje je postala moguća upotreba DNK kao prvog koraka u identifikaciji posmrtnih ostataka. Do tog trenutka je DNK korišten za svrhe potvrđivanja – ili isključivanja – „ciljanih“ identifikacija, gdje je moguća identifikacija tela već učinjena „tradicionalnim“ metodama, kao što su pregledi zubnih kartona, odeće ili drugih prepoznatljivih karakteristika. Uz hiljade posmrtnih ostataka nestalih lica i stanje raspadanja u kojem su nađeni, ovakve ciljane identifikacije bile su veoma retke i često netačne, što su pokazala DNK testiranja. Kasnih 90-ih naši naučnici odlučili su da počnu koristiti DNK kao prvi korak u procesu identifikacije. Počeli su sistematski sakupljati uzorke kostiju posmrtnih ostataka pronađenih na lokalitetima grobnica i analizirati njihove DNK profile, te sakupljati uzorke krvi od članova porodica nestalih da bi se obezbedili i njihovi DNK profili. Stvorili smo dve baze podataka koje sadrže ovakve DNK profile – jednu sa DNK profilima nestalih lica i drugu sa DNK profilima članova porodica. Razvili smo kompjuterski softver za upoređivanje profila iz dveju baza podataka i pronalaženje podudarnosti. Prvi put smo ustanovili podudarnost DNK 16. novembra 2001. godine i otad smo je pronašli u slučaju 8683 lica. Svakim danom pronalazimo nova DNK podudaranja.

Koje su specifičnosti problema u pronalaženju nestalih za Hrvatsku, BiH i za Kosovo?

Ukratko, postoji nekoliko specifičnosti vezanih za pomenute tri oblasti. Za BiH je specifičan velik broj nestalih lica, kao i prevladavanje sekundarnih i čak tercijarnih ilegalnih grobnica u koje su tela premeštena da bi se prikrili tragovi zločina. To sa sobom povlači i značajne tehničke implikacije, poput izmešanosti posmrtnih ostataka, što otežava proces identifikacije. Hrvatska je specifična po tom što nije dio ICMP-ovog regionalnog DNK sistema, tako da neki slučajevi godinama nisu mogli biti zatvoreni ako su neki od uzoraka (krvi ili kostiju) bili kod ICMP-a, dok je drugi deo bio u posedu hrvatskih vlasti. Srećom, ovaj problem je rešen prošle jeseni zajedničkim projektom koji su potpisali ICMP i hrvatska vlada, pa se sada rešavaju i ti slučajevi. Specifičnost Kosova je u UN-ovoj administraciji, što menja odgovornost države za iznalaženje istine o sudbini i mestu na kom se nalaze nestale osobe. Upravo iz tih razloga ICMP podržava mehanizme poput radne grupe ICRC-a, koja zbližava pripadnike bivših zaraćenih strana i zagovara njihovo preuzimanje odgovornosti za rešavanje problema.

Način prikrivanja zločina razlikovao se u navedenim oblastima. Šta možete reći o tome, i da li se „taktike“ koje primenjujete u radu u skladu s tim razlikuju?

Nezavisno od oblasti, taktike koje koristimo su iste, što se tiče forenzičke arheologije i antropološke ekspertize. U zavisnosti od različitih tipova grobnica primenjujemo različite pristupe. Oni se razlikuju i u zavisnosti od toga da li je u pitanju npr. individualna, višestruka ili masovna grobnica, da li se tela nalaze na površini zemlje, da li su zakopana ili se nalaze u bunarima ili pećinama. Naši arheolozi i antropolozi koji obezbeđuju savetodavnu i ekspertnu pomoć pri iskopavanjima grobnica mogu doprineti očuvanju dokaza i samim tim identifikaciji posmrtnih ostataka, pogotovo u slučajevima u kojima su tela prethodno pomerana i čiji su se delovi izmešali kao rezultat pomeranja.

Iako to nije neposredni mandat vaše organizacije, bili ste angažovani na iskopavanju masovnih grobnica srebreničkih žrtava. Šta nam možete reći o tom iskustvu – teškoćama koje ste imali, i o onima koje imate još uvek. Do broja srebreničkih žrtava došlo se upravo preko broja prijavljenih nestalih?

Situacija sa mnogim masovnim grobnicama vezano za Srebrenicu posebno je komplikovana jer su zločinci iskopavali primarne masovne grobnice radi prikrivanja zločina i nakon određenog vremena premeštali ih na druge lokacije. Rezultat tog procesa je razdvajanje i izmešanost kostiju žrtava. Često pronađemo posmrtne ostatke jedne osobe u nekoliko masovnih grobnica, što otežava proces identifikacije. Na početku ove godine otvoren je novi objekat u blizini Tuzle koji se specijalizovao u sastavljanju posmrtnih ostataka ili reasocijaciji ostataka nađenih u masovnim grobnicama. U ovom objektu naučnici koriste specijalizovani DNK proces u kombinaciji sa tradicionalnim antropološkim tehnikama prilikom identifikacije žrtava. To uveliko ubrzava proces identifikacije posmrtnih ostataka i njihov povrat članovima porodica.

Na šta ste sada prvenstveno fokusirani? Započeli ste i regionalnu medijsku kampanju. Šta očekujete?

Uopšteno gledajući, naš prioritet je da nastavimo pružati pomoć u procesu identifikacije što većeg broja nestalih kako bi njihovi posmrtni ostaci bili vraćeni porodicama i kako bismo osigurali istinu i neki oblik pravde za društvo u celini. Konkretno, nadamo se da će kampanja koju smo nedavno pokrenuli u ovom regionu rezultirati sa oko 1000 novih prikupljenih uzoraka krvi od članova porodica, što će nadamo se okončati proces prikupljanja krvi koja se koristi u procesu identifikacije lica nestalih za vreme sukoba na Kosovu. Takođe, kako bi se ubrzao proces identifikacije nestalih lica s Kosova, posmrtni ostaci još skoro 2000 lica moraju biti locirani. Na političkom nivou, želeli bismo da Vlada Srbije i Crne Gore usvoji zakon o nestalim licama. Verujemo da bi model zakona o nestalim licama usvojen u BiH, koji je jedinstven u svetu, bio odličan model za takav zakon u SCG.

Osim potrebe za zakonom, šta još očekujete od vlasti Srbije u vezi sa nestalima?

Nakon otkrića masovnih grobnica na tlu uže Srbije, došlo je do ekshumacija 2001. i 2002. godine. Pronađeno je otprilike 830 tela. Učešćem u ICMP-ovom regionalnom DNK programu, Srbija je identifikovala i obavila repatrijaciju 674 tela. To bi trebalo da se iskoristi kao poticaj za okončanje procesa identifikacije i repatrijacije tela pronađenih na tlu uže Srbije. Takođe, ICMP podržava nastavak regionalne saradnje po pitanjima nestalih lica. U Srbiji, institucionalni mehanizmi uspostavljeni su sa Komisijom za nestala lica Saveta ministara koja ima mandat da se bavi pitanjem nestalih lica na tlu cele bivše Jugoslavije.

Koje su obaveze jedne države prema žrtvama, u skladu sa međunarodnim pravom?

Pitanje nestalih lica jeste pitanje ljudskih prava, te zbog toga vlade moraju biti višestruko odgovorne. Na prvom mestu, vlade imaju obavezu da zaštite građane od nasilnih nestanaka. Ujedinjene nacije trenutno pripremaju Međunarodnu konvenciju za zaštitu svih lica od nasilnih nestanaka i ICMP pozdravlja kreiranje takve konvencije.

Međutim, kada se lica već vode kao nestala, vlade imaju obavezu da ih traže i otkrivaju lokacije grobnica da bi vratile tela porodicama i otkrile istinu vezanu za okolnosti oko njihovog nestanka. Vlade su odgovorne i za pružanje podrške porodicama nestalih na razne načine, uključujući i finansijsku nadoknadu. Moraju i da obezbede da odgovorni za nestanke budu uhapšeni i privedeni pred lice pravde.

Da li vidite nešto što bi se moglo nazvati univerzalnim regionalnim problemom u vezi sa nestalima? Da li i u kom smislu ima napretka?

U celom svetu agonija koju izaziva nestanak člana porodice je jedinstven bol. Mnogi su izgubili članove svojih porodica pod traumatičnim okolnostima, i agonija neznanja o njihovoj sudbini je univerzalna. Putem regionalnih konferencija, koje je ICMP organizovao širom bivše Jugoslavije (poslednja, osma regionalna konferencija održana je u Novom Sadu od 10. do 13. novembra), kao i tokom Konferencije o Međunarodnim modelima tranzicione pravde, mi smo spojili članove porodica nestalih lica iz čitavog regiona i sveta. Lekcije koje smo naučili iz ovakvih okupljanja jesu da članovi porodica – nezavisno od etničke ili nacionalne pripadnosti – imaju mnogo toga zajedničkog, te da zajedničkim zalaganjem mogu biti pokretačka snaga ovog procesa.