Pravno nesavladana prošlost

U okretanju budućnosti često pokušavamo da pustimo prošlost, a da nama blisku prošlost još uvek nismo ni moralno ni pravno savladali. Vraćamo se pojmovima poput tranzicione pravde, istorijske nepravde prema našem narodu ili prosto ostajemo ravnodušni. Međutim, pojedini procesi su i dalje u toku. Oni traju već neko vreme, a ponekad se čini da se sa njima namerno odugovlači. Naročito osetljiva, jer se tiču najdrastičnijih oblika kršenja nečijeg dostojanstva i ljudskih prava, kao da se zaboravlja da su suđenja za ratne zločine i dalje suđenja sa mestom u okviru pravosudnog sistema gde je upravo sudovima poverena sveta uloga zaštite (ljudskih) prava.

Razna nacionalna uverenja i dalje žive duboko ukorenjena u našim postjugoslovenskim društvima, a zavidan broj njih počiva na mitovima o prirodi ratova koji su se vodili u bivšoj Jugoslaviji. A u tom najgorem od svih stanja, uz pobede i poraze, nažalost, dolazi do zločina — i to onih najtežih od svih — ratnih zločina. Često se čini da taj izraz ponavlja svako i kako stigne, bilo da ga razume ili ne razume. Stoga, nekoliko uvodnih napomena.

ORUŽANI SUKOB

Oružani sukob (kolokvijalno „rat“) je u neku ruku samorazumevajući pojam. Uprkos tome, oružani sukob je pravni pojam i trebalo je mnogo decenija dvadesetog veka da se njegova definicija iole kristalizuje. I to se kristalizovala, kako je Vojin Dimitrijević umeo da kaže, kada su „ljudi s Balkana… podmetnuli vrat pod točak istorije — veliki smo majstori u tome“. Bitno je napomenuti dve stvari: 1) postoje međunarodni oružani sukob („rat“) i nemeđunarodni oružani sukob („građanski rat“); i 2) ratni zločini mogu da se dogode samo kada postoji oružani sukob.

RATNI ZLOČIN

U ratu nije sve dozvoljeno. Za to se stara međunarodno humanitarno pravo (MHP), ranije poznato kao ratno pravo. No, nisu svi zločini u oružanom sukobu ratni zločini — to su samo teške povrede međunarodnog humanitarnog prava, koje za sobom povlače individualnu krivičnu odgovornost.

Svaka država nastala iz SFRJ na čijoj su se teritoriji odvijali oružani sukobi muči muku s ratnim zločinima i ratnim zločincima. Ni u jednoj se nije pokazala naročita volja da se gone sopstveni državljani osumnjičeni za ratne zločine. Zato što domaće pravosuđe nije pokazivalo volju, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je osnovao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) — „onaj“ Haški tribunal, iako u Hagu ima nekoliko međunarodnih sudova.

SUĐENJE U SRBIJI

Nakon nekog vremena, i sudovi u Srbiji počeli su da postupaju po optužbama protiv optuženih za ratne zločine. Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) počelo je da radi 2003. godine, a Fond za humanitarno pravo je zabeležio da je TRZ od tada do kraja 2020. godine podiglo optužnice u 83 predmeta ratnih zločina, obuhvatajući ukupno 205 optuženih lica i oko 2490 smrtno stradalih žrtava.

Ni TRZ ni sudovi koji sude u tim predmetima nemaju lake zadatke. Pored kompleksnosti materije i poteškoća u prikupljanju dokaza imajući u vidu vreme koje je proteklo od dešavanja, ne bi bilo objektivno zanemariti činjenicu da su ovo naročito osetljivi procesi. Oni su osetljivi i za žrtve i za širu političku zajednicu i s tim u vezi se katkad kreiraju nacionalni mitovi, a pojedine sudije i tužioci proglašavaju izdajnicima. Zašto je ovo „pipavo“ pitanje? Uvek je teško prihvatiti nešto što istinski nisi želeo da se dogodi. Svakome je teško da prihvati da su pripadnici njegovog naroda izvršili teške zločine. Javnost se kod suđenja za ratne zločine nosi sa najmanje tri nivoa otpora. Lični: Da li to znači da i ja lično nosim odgovornost? Unutrašnji: Nije moguće da je neko ko je skoro kao ja, jer smo deo istog naroda, uradio tako nešto; i spoljni: Kako i da prihvatiš tako nešto kada stalno slušaš kako ti „spolja“ iz inostranstva prebacuju — gde je granica zloupotrebe u političke svrhe?

Međutim, u toj priči jedna stvar izostaje, a na drugu se zaboravlja. Izostaje utvrđivanje odgovornosti u pojedinim procesima, a na žrtve se zaboravlja. U dominantnim uverenjima u suđenjima za ratne zločine u zemljama bivše Jugoslavije, koja i danas značajno oblikuju naše savremene političke zajednice, ono što je izostalo i zaboravljeno je manje bitno od toga ko je agresor, ko se branio i ko je više ili manje zločina počinio.

OBESHRABRENI SVEDOCI

Svedoci ostaju obeshrabreni dužinom trajanja postupaka i gube poverenje u srpsko pravosuđe. Pravnosnažnim presudama do sada je osuđeno 78 optuženih, a oslobođeno 54 optužena. Izveštaj FHP navodi i da su u odnosu na 20 optuženih optužnice odbačene zbog procesne nesposobnosti optuženih ili su postupci obustavljeni zbog njihove smrti.

Predmeti nekada traju dugo iz relativno opravdanih razloga, ali je teško zamisliti da na njih nema političkog uticaja upravo zbog osetljivosti za širu političku zajednicu i velikog političkog i emotivnog naboja. Da bi sud presudio da je bilo ratnog zločina, on mora da ustanovi da je postojao oružani sukob ‒ i to međunarodni oružani sukob ili nemeđunarodni oružani sukob, jer ne postoji jedinstvena definicija oružanog sukoba. Da li će se viđenje suda poklopiti sa izjavama vladinih zvaničnika? Da li treba da se poklopi? Čija izjava ima veću težinu?

STEPEN NEZAVISNOSTI PRAVOSUĐA I OBUČENOSTI SUDIJA

Da li će sud pravilno kvalifikovati oružani sukob i na odgovarajući način primeniti norme MHP i (međunarodnog) krivičnog prava, zavisi i od stepena nezavisnosti pravosuđa. U jednoj novoj knjizi (Raspad Jugoslavije pred sudom: pravna kvalifikacija oružanih sukoba u Jugoslaviji u praksi sudova u Srbiji, 2021), profesor Hrnjaz na temeljan način ispituje na koji način su sudovi u Srbiji primenjivali norme MHP u suđenjima za ratne zločine.

On zaključuje da nisu svi sudovi podjednako podlegali političkom pritisku, ali i da su „određeni zaključci sudova u Srbiji u vezi sa kvalifikacijom oružanih sukoba u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu zaista posledica legitimisanja dominantnog nacionalnog narativa u vezi sa prirodom tih sukoba“. Naravno, neizostavni su bili i problemi nedovoljne obučenosti sudija da primenjuju norme MHP (a FHP je istakao i da na Pravosudnoj akademiji nema ništa o međunarodnom humanitarnom pravu!), kao i neprecizne odredbe krivičnog zakona koji se primenjivao.

S druge strane, profesor Hrnjaz uviđa da su sudije neretko bile i pragmatične. Naime, već smo pomenuli da je, da bi uopšte moglo da se sudi optuženom i da se napravi korak ka pravdi za žrtve, neophodno da sud prvo kvalifikuje oružani sukob. Sudije u Srbiji su se zadovoljavale opštom konstatacijom da postoji oružani sukob, ne ulazeći u to da li je u pitanju međunarodni ili nemeđunarodni oružani sukob. To je sa aspekta međunarodnog prava nepravilno, ali je svakako dovelo do istovetnih rezultata kao i da su u svakom pojedinačnom slučaju određivali sukob — postupci su započeti, optuženima se sudi, žrtve ne ostaju nevidljive za institucije.

TIŠINA KOJA GLASNO ODJEKUJE

Kritički ton u vezi sa „tišinom koja ipak odjekuje glasno“ u srpskim sudnicama treba usmeriti i na Tužilaštvo za ratne zločine. Sud ne može da sudi dok tužilac ne iznese predmet pred njega. Nije nimalo lak zadatak goniti pojedince koje deo društva doživljava herojima, ali to je u suštini jedan zaceljujući proces za celo društvo. Danas nisam siguran da i oni koji se suštinski interesuju za suđenja za ratne zločine znaju ko je naš tužilac za ratne zločine.

FHP ističe da i ono malo optužnica koje se sada podižu zapravo nisu rezultat rada tužioca, odnosno tužiteljke, već ustupanja predmeta iz Bosne i Hercegovine. Tužiteljka i njenih devet zamenika su u 2020. godini podigli svega dve optužnice koje su rezultat njihove istrage — u prilog tome govori i nepostupanje TRZ po krivičnim prijavama FHP već nekoliko godina unazad. Utisak je i da TRZ ne želi da goni visokorangirane pripadnike vojske, a da žrtve ostaju nevidljive.

Sud je u mnogim slučajevima uradio svoje — osudio je ratne zločince. Kako i zašto ih društvo i dalje prihvata, rehabilituje i veliča, potpuno je drugo pitanje. Suđenja za ratne zločine su ogledalo transformacije političke zajednice nakon oružanih sukoba. Nedostatak političke volje da se iskreno suoči sa zločinima pojedinaca, manipulacija činjenicama i, šire posmatrano, nacionalna uverenja bivših jugoslovenskih društava, pokazuju da je oružani sukob završen, ali da oni neoružani, izgleda, i dalje traju. Vreme je da se i ovaj sukob nakon sukoba – sukob narativa, sukob nekažnjivosti i pravde, sukob ljudskih prava i politike – završi, a da se žrtvama dâ dužna pažnja.