Pravda za veroučitelje

„Što se tiče veroučitelja, mi smo se kao društvo ogrešili o njih. Oni su u sistemu skoro dvadeset godina i njihov status i dalje nije rešen. Ali osim toga, ne postoji pravna mogućnost, u zakonu ili ustavu, da neko radi na određeno 19 godina“, započinje razgovor o veroučiteljima Jasna Janković, predsednica Unije Sindikata prosvetnih radnika Srbije (SPRS).

Ako bi se samo malo pretražile vesti o obećanjima ministara prosvete u poslednje dve decenije, našao bi se zavidan broj naslova u kojima se tvrdi da će „status veroučitelja biti rešen ove godine“, te da će biti izjednačeni sa ostalim prosvetnim radnicima. Poslednje u nizu je obećanje ministra Mladena Šarčevića dato 2017, pa nedavno ponovljeno.

Zabrana zapošljavanja u javnom sektoru prestala je da važi krajem prošle godine. Kako teče zapošljavanje? I konačno, gde su u svemu tome veroučitelji?

JEDNA PRIČA OD MNOGIH

Osim veroučitelja, u našem obrazovnu sistemu broj onih koji su do početka ove godine radili na određeno iznosio je oko 33.000. Jasna Janković kaže da su neki od tih ljudi, čekajući stalno zaposlenje, radili duže od deset godina u prosveti.

Ana S. je radila kao profesor u jednoj od gimnazija u Vojvodini prethodnih pet godina.

„Bukvalnom u svakom trenutku možete ostati bez posla“, kaže ona za „Vreme“. „Ako se u bilo kojoj školi, bilo kad u toku školske godine iz bilo kog razloga odeljenje zatvori, onda se osobi koja je predavala u tom odeljenju, a ima ugovor na neodređeno, mora dopuniti norma na uštrb nas koji nemamo posao za stalno.“

To onda znači da se plata smanjuje za onoliko procenata koliko je oduzeto norme i da, jednostavno govoreći, osoba ne može da pokrije troškove života. Ili, što se ređe dešava, uzmu normu u celini. „To je zakon“, kaže naša sagovornica.

U samom poslu nema razlike, na papiru su ista prava i radne obaveze, ali se često podrazumeva, prema iskustvu naše sagovornice, da se onima koji su u školi na određeno nameće više posla, u vidu dežurstava, vannastavnih aktivnosti, promocije škole i drugih obaveza, jer „mi ne možemo odbiti ništa što se od nas dodatno traži“.

Takođe, nema reči o uzimaju bankarskog kredita, a jasno je koliki je rizik osnivanje porodice.

Ana S. dodaje i da se zaposleni na određeno testiraju na godišnjem nivou, testiranje traje 4-5 sati i uvek je isto – reč je o testu ličnosti i testu inteligencije (kao da se inteligencija menja iz godine u godinu), posle kojeg sledi usmeni razgovor, nešto poput:

„Zašto ste frustrirani?“

„Zato što radim godinama na određeno.“

„Ali treba da pronađete mir u sebi i da shvatite da je to van Vaše moći da promenite.“

Početkom ove godine konkurs je raspisan bez ijednog uslova koji kandidat treba da ispunjava osim onih opštih i obavezujućih.

„Kada sam pitala direktora da li mogu da se nadam da je to sad to, rekao mi je: ‘moli Boga da se ne prijavi neko sa političkom zaleđinom’“, kaže Ana S. Dodaje i da je ubrzo saznala da će se prijaviti žena izvesnog funkcionera koja već ima drugi posao; svi su joj govorili da se spremi da uloži prigovor ili žalbu na odluku komisije ukoliko, odnosno, kada protivkandidatkinja bude izabrana.

„Pitala sam tada advokata da li ikakvu vrednost nose reči ministra da se konkurs za to radno mesto raspisuje za ljude koji već rade tu“, kaže Ana S. „Odgovorio mi je da može da se izjavi u medijima šta god, ali da to nije pravno obavezujuće i da je jedino na šta mogu da se pozovem, eventualno, ako uložim žalbu, moj uspeh na fakultetu i preporuke“.

Ova priča ipak ima srećan kraj: komisija se odlučila za Anu S, a ona potom saznaje da je protivkandidatkinja sa partijskom vezom preko noći dobila posao u obrazovnoj ustanovi višeg stepena, pa je izgubila interes za radno mesto naše sagovornice.

OZBILJNI POMACI

Krajem 2013. uvedena je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, a i pre toga, prema rečima Jasne Janković, direktori ili nisu raspisivali konkurse ili bi zaposlili nekog svog. Za više od 33.000 zaposlenih na određeno u prosveti, od čega oko 20.000 žena, početak 2020. značio je da će konačno doći do stalnog radnog mesta koje povlači za sobom i mnogo toga drugog.

„Ljudi koji su čekali i čekaju uglavnom su mladi koji ne mogu da stvaraju porodice, nesigurni su i, sa razlogom, demotivisani“, kaže Jankovićeva. „Početkom januara ove godine Ministarstvo prosvete je prihvatilo naše vapaje za raspisivanje konkursa.“

Do sada je prošlo četiri kruga, a zbog situacije izazvane virusom korona, čitava procedura ide sporo. Prema procenama predsednice Unije SPRS, u ta četiri kruga zaposleno je za stalno do 10.000 ljudi.

Kako osigurati da posao za stalno zaista i dobiju oni zbog koji je konkurs raspisan, kako je to izjavio i sam ministar Šarčević?

„Mi smo kao sindikat poslali preporuku svim našim predstavnicima da se aktivno uključe u izbor kandidata i da kao sindikat zastupaju ljude koji rade dugo“, kaže Jasna Janković. „Kada neko dugo radi na određeno vreme, iako mu ugovor gotovo svakog dana može biti prekinut, to znači da je on sigurno kvalitetan za to radno mesto. I nema razloga da se primi neko bez dovoljno iskustva ili po nekoj drugoj liniji, a da onaj ko je dao sebe u prethodnom periodu sada ostane bez časova“.

Unija SPRS, jedan od četiri reprezentativna sindikata, ima svoje organizacije u 800 škola, od ukupno 1760 koliko ih je u Srbiji. Kada je reč o prvoj fazi zapošljavanja, u najvećem broju škola gde deluje ovaj sindikat, zaposleni su oni koji tu već rade.

Međutim, na ovom spisku i dalje nema veroučitelja.

LJUDI O KOJIMA NIKO NE BRINE

U poslednjim danima juna, Ministarstvo prosvete je izdalo Stručno uputstvo o formiranju odeljenja gde je stajalo da broj đaka u grupi za veronauku i građansko vaspitanje treba da bude 30, umesto dotadašnjih 15. Tako bi se fond časova verske nastave prepolovio i samim tim bi polovina veroučitelja ostala bez posla; inače, kada se to desi, oni neće biti tehnološki višak niti će dobiti otpremninu bez obzira na godine staža pošto su zaposleni na određeno. Ipak, Ministarstvo je na kraju od svega toga odustalo.

Stevan Jovanović, veroučitelj, od 2013. član Odbora za versku nastavu Arhiepiskopije, a od 2014. član Misionarskog odeljenja SPC pri Sinodu, kaže za „Vreme“ da sada kada je problem sa brojem đaka u grupama za časove veronauke već uveliko iza nas, treba razmišljati o drugim stvarima: „Naime, priroda same verske nastave je takva da ona zaista zahteva manje grupe učenika da bi se mogli ostvariti obrazovni i vaspitni ciljevi koje nastavni plan i program propisuju. Međutim, mi smo propustili mnoge prilike da se izborimo da ta potreba samog predmeta postane deo Pravilnika o nastavnim planovima i programima. Stvar je vrlo jednostavna – da su manje grupe učenika (od 15 do 25) prihvaćene od strane Ministarstva prosvete kao uslov za ostvarivanje pomenutih ciljeva, mi ne bismo mogli imati nikakav problem sa Uputstvom od 22. juna ove, niti sa bilo kojim budućim.“

Da bi se status veroučitelja rešio, naš sagovornik ističe i da je potrebno da se određene izmene i dopune unesu u krovni zakon u obrazovanju: „Ministar Šarčević je najavio da će Ministarstvo u narednih šest meseci izaći sa predlogom izmena i dopuna krovnog zakona i dati ih na javnu raspravu. Verujem da će tako i biti.“ Dodaje kako očekuje da se Crkva neće samo uključiti u pomenutu javnu raspravu, već i da će Ministarstvo konsultovati Komisiju za versku nastavu prilikom sastavljanja predloga.

Smatra i da je važno preciznije odrediti status verske nastave. Naime, do 2017. godine imala je status obaveznog izbornog predmeta. Međutim, novim Zakonom (2017) postala je jedan od izbornih programa.

„Poštujući odluku Ministarstva prosvete da uvede izborne programe u osnovne i srednje škole u Srbiji, da njima – kao i mnogim slobodnim aktivnostima – odgovori na različite potrebe i interesovanja učenika, smatramo da je versku nastavu i građansko vaspitanje neophodno izuzeti iz kategorije izbornih programa i slobodnih aktivnosti“, ističe Stevan Jovanović. „Razlozi za to su mnogi, ali oni u vezi sa kojima ne može biti nikakve rasprave tiču se ciljeva obrazovanja i vaspitanja. Naime, u ZOSOV-u, u članu 8 je navedeno 18 tačaka kojima se oni definišu i odgovaraju na pitanje zašto se obrazovanje sprovodi. Neke od tih ciljeva ostvaruju gotovo svi predmeti i izborni programi. Međutim, one pod tačkama 14, 15 i 16 direktno ostvaruju vlastitim nastavnim planovima i programima jedino verska nastava i građansko vaspitanje“.

RAZREŠENJE

Kada je reč o obećanju ministra Šarčevića, Jovanović veruje da će ono biti ispunjeno ove godine. S druge strane, Jasna Janković sumnja; kaže da je bilo mnogo prilika, a da je sve ostalo isto.

Crkva i država, kaže ona, još se nisu dogovorile. Prijem u radni odnos veroučitelja je drugačiji nego kod ostalih. Veroučitelji su na spisku Crkve, taj spisak se ažurira svake godine i samo odatle veroučitelji dolaze.

„Čini mi se da problem nastaje“, kaže Jasna Janković, koja je razgovarala i sa patrijarhom i drugim crkvenim velikodostojnicima, „što svi smatraju da ako jednog veroučitelja primite u stalni radni odnos, više ga ne možete otpustiti. Onda je moj pravni tim smislio rešenje da automatski skidanje sa pomenute liste Crkve bude i prekid radnog odnosa i da to može da se unese u naš Zakon (iz 2017).“

Kako tvrde predstavnici Crkvenog i državnog vrha, odnosi između patrijarha i Sinoda SPC sa predsednikom države i sa vlastima su više nego dobri. Da li je došao trenutak da se obrati pažnja na nekih 1,7 posto onih od ukupnog broja prosvetnih radnika koji iz godine u godinu strepe da li će imati posao i kako će – dok se ogromni novci ulažu u razne građevinske i druge poduhvate – rešiti osnovne životne stvari?