Povampirena uravnilovka

Rudari u Srbiji opravdali su sopstvene najave da republičkoj vladi i svim građanima predstoji „vruća sindikalna jesen“.

Javnost još nije stigla da se oporavi od šoka posle „uspešno“ završenih pregovora između Vlade Srbije i sindikata PTT-a i „Telekoma“, a u štrajk su ušli rudari lazarevačke „Kolubare“. Njima su se ubrzo pridružili i rudari u rudnicima uglja, širom Srbije.

Ministar za rudarstvo i energetiku, Goran Novaković odmah je rekao da je iznenađen postupkom rudara, jer: „Sinoć smo se dogovorili da se bruto masa zarada poveća za još 26 miliona dinara i da se najbolji radnici u toku remonta posebno nagrade, ali oni (valjda rudari) su tražili povećanje plata od 45–50 odsto, što je nerealno.“

PREGOVORI: Sudeći, međutim, prema izjavi predsednika sindikata Rudarskog basena Kolubara, Zdravka Vučetića, „oni“ traže nešto sasvim drugo: „ukidanje famozne Uredbe Vlade Srbije o platama i drugim primanjima, kojom se „zamrzavaju“ plate u javnim i državnim preduzećima, zatim primenu sporazuma iz maja i septembra. Uz to, da se zarade od septembra do decembra rudarima povećavaju 40 procenata mesečno i na kraju da se „Kolubari“ isplati dug u iznosu od 264,7 miliona dinara! I nije tačno da su prosečne plate u „Kolubari“ preko 16.000 dinara, kako je rekao ministar Božidar Đelić, već 10.500.“ Rudari su najavili da će štrajkovati ako treba i 100 dana, sve dok se njihovi zahtevi ne ispune.

Premijer Zoran Đinđić uporno tvrdi da je štrajk rudara politički motivisan i manipulisan i da će Vlada obezbediti funkcionisanje Elektroenergetskog sistema, bez obzira na to što neki „radeći sa državnom imovinom (ugalj) i državnim sredstvima, žele da ucene desetak miliona građana ove zemlje nestankom struje“. Ministar finansija Božidar Đelić, čovek koji se, ni kriv ni dužan, ove jeseni cima po gotovo svim skupovima radničkog nezadovoljstva, kaže: „Ako je bilo reči koje su nekoga uvredile, ja se izvinjavam, ali ovu vladu, a pogotovu mene, niko ne može da spreči da govori istinu. Istina je da su plate zaposlenih u „Kolubari“ 70 odsto veće od republičkog proseka. One u neto iznosu, sa toplim obrokom i regresom iznose 11.968 dinara. Rudari „Kolubare“ jedini primaju plate redovno. Istina je i to da će štrajkovi, ako se nastave, ugroziti sklapanje ugovora o kreditu od 200 miliona dolara sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i aranžmana vrednog 100 miliona dolara sa Nemačkom bankom za obnovu i razvoj, namenjenih „Kolubari“ i EPS-u. “

U ponedeljak je objavljeno da je sa sindikalistima površinskih kopova „Kostolac“ postignut dogovor o početku proizvodnje i da će ministar Novaković doći u „Kolubaru“ da razgovara sa radnicima. Tamo su ga dočekali opšta graja, vika, psovanje i slični potezi okupljenih radnika kada je počeo da im se obraća. Posle šest sati, namršteni i ozbiljni rudari i ministar izjavili su da „su bili vrlo blizu, ali ipak nisu postigli dogovor“. Pominjao se tu i gospodin Đelić, koji je, u telefonskom razgovoru sa Novakovićem, odnekud izvukao 100 miliona dinara, koje do tad nije imao, ali rudari su tražili 114 miliona i tačka. Zato se pregovori nastavljaju.

Dok se čeka kraj pregovora a svaki dan štrajka znači pet dana u mraku“, treba se podsetiti nekih iskustava iz dosadašnjih štrajkova, da bi se znalo šta nas čeka u budućnosti, jer su sindikati u celom EPS-u najavili generalni štrajk ako Vlada ne ukine Uredbu o platama.

Osnovno je da se u ovoj zemlji ne zna ni ko pije ni ko plaća. Pomenutoj izreci je iskaz: nedostatak zakonske regulative u oblasti radnog zakonodavstva, nedefinisane nadležnosti u javnim preduzećima i nejasan status tih istih preduzeća u pravnom i ekonomskom sistemu, samo nespretni eufemizam.

Kada se, pomoću logičkog rasuđivanja, pođe od definicije javnih preduzeća, kao javnog servisa koji za sve građane ove zemlje nešto proizvode ili im pružaju usluge neophodne svakom civilizovanom čoveku, može se steći pogrešan utisak da u daljoj razradi ovog pitanja ne bi trebalo da bude većih poteškoća. Međutim, ima ih i to mnogo.

RAZLIKE: Sva javna preduzeća su po prirodi stvari monopolisti, jer im država daje na upravljanje i staranje određena prirodna ili opšte društvena dobra i to samo njima. Dakle, u oblasti javnih servisa nema tržišta i njegovih zakona ponude i potražnje. I već u ovoj tački nastaje problem. Država, kao predstavnik građana u oblasti opštih potreba, s jedne strane, i kao ekskluzivni davalac monopolskih prava „javnom sektoru“, vlasnik je tog preduzeća. Iz ovoga proizilazi da ona obezbeđuje rukovođenje preduzećem, organizaciju posla i vođenje politike zarada u tim preduzećima. Naravno, ona to obezbeđuje preko svojih ovlašćenih predstavnika u upravnim odborima i imenovanjem generalnih direktora u tim preduzećima.

Dosadašnji štrajkovi su pokazali da postoji suštinska razlika u poslovanju, recimo, javnog preduzeća tipa „Kolubara“ ili Telekom i „javnih delatnosti“ kao što su zdravstvo i obrazovanje. Osnovna razlika je u tome što prva dva primera zarađuju sopstvene prihode, monopolski ili ne, ali ih zarađuju, i tako obezbeđuju bar novac za plate, dok delatnosti kao zdravstvo i školstvo, sa tačke gledišta ministra za finansije bilo koje zemlje, pa i naše, nisu ništa drugo do čist rashod u budžetu, jer im se plate isplaćuju direktno iz republičke kase. Kada su javna preduzeća u pitanju, država, odnosno Vlada, ostvarivanje svog nespornog vlasništva nad javnim preduzećima može da redukuje u kontrolu cena, upravljanje i poslovnu politiku, bez stalne obaveze da zaposlenima isplaćuje plate direktno iz budžeta. PTT i Telekom su se, u toku pregovora sa Vladom, hvalili da i sredstva za razvoj obezbeđuju iz sopstvenih izvora. Istovremeno, ne treba gubiti iz vida da sve države status vlasnika javnih preduzeća i dobara vrlo često potvrđuju i njihovom prodajom: ili dela, ili celog preduzeća, najčešće zbog popunjavanja budžetskih deficita. Valjda je to bio razlog što je prethodna vlast prodala 49 odsto Telekoma italijansko-grčkom dvojcu. Hrvatska je, primera radi, za oko pola milijardi maraka spremna da Dojče telekomu prepusti vlasništvo nad domaćim Telekomom i to zbog budžetskog deficita.

Činjenica da javna preduzeća mogu samostalno da zarađuju u igru uvodi radnike, tačnije njihove sindikate. Činjenicom o finansijskoj nezavisnosti od budžeta, sindikati, kao maljem mlate i levo i desno kada pregovaraju o svom materijalnom položaju. U tome nema nikakve razlike između rudara, poštara, JAT-ovaca, železničara. Ono što našu situaciju čini specifičnom je to da radnici u štrajku traže da pregovaraju uvek i isključivo sa premijerom Đinđićem, eventualno sa ministrom finansija Đelićem. Poslovodstvo preduzeća, Upravni odbor i resorni ministar su za većinu sindikalnih lidera i štrajkača neadekvatni sagovornici i partneri. Uostalom, čekajući ministra Gorana Novakovića, radnici „Kolubare“ su otvoreno rekli da za ozbiljne sagovornike priznaju jedino Đinđića i Đelića. Resorni ministar je ocenjen sa: „možda i on, ali nisam baš siguran“.

Šta se dešava sa rukovodstvima i upravnim odborima javnih preduzeća?

Generalni direktori najčešće „pobegnu“ u ulogu Vladinog obaveštajca o zbivanjima na „terenu“, o zahtevima radnika i (ne)raspoloženju istih. Ređe, ali dešava se i to da se direktor solidariše sa štrajkačima, kao što se desilo u „Kolubari“, pa je onda logično pitanje: ko beše imenuje direktore javnih preduzeća? Vlada ili zbor radnih ljudi? Inače, ako to nekog interesuje, po Zakonu direktore javnih preduzeća postavlja Vlada Srbije, sa osnovnim zadatkom da organizuje rad i realizuje poslovnu politiku koju određuje ona u nekom od delova javnog sektora. Tako se dešava da generalni direktor EPS-a Ljubomir Gerić izjavi da je: „u septembru dogovoreno sa sindikatima da se najboljim radnicima, koji obavljaju remont, daju posebne stimulacije, što do sada nije učinjeno, ali postoje realni izgledi da se to uskoro i postigne. Ovi zahtevi radnika ‘Kolubare’ su za mene nešto novo i ja to ne želim da komentarišem.“

Sa upravnim odborima je situacija još čudnija. Dragor Hiber, predsednik UO-a Telekoma, je još nešto i govorio kada je trebalo da se ublaži letošnja ljutnja građana, zbog poskupljenja telefonskih usluga. Posle toga ništa, ni pisma, ni razglednice. Pardon, i njegovo ime je pomenuto kada su se nabrajali potpisnici sporazuma sa sindikatima. Poznato je da upravne odbore, po Zakonu, čine predstavnici države, zaposlenih i javnosti, ili korisnika usluga javnih preduzeća.

Zato se građani mogu zapitati zašto Vlada, odnosno Država, ne koristi svoje organe i rukovodstva u javnim preduzećima za ono na šta su po Zakonu obavezni. Čudno je da premijer jedne države prihvata ulogu generalnog direktora cele privrede. Ili smo možda propustili da primetimo taj konkurs u novinama? A možda se radi o, mnogima neprihvatljivoj, simbiozi zakonodavstva prošlog režima i predstavnika nove vlasti, čije postojanje, samo po sebi, restauriše način rada i shvatanja koji bi trebalo da se u Srbiji što pre zaboravi, ako želimo modernu državu.

SAMOUPRAVNA LOGIKA: Ove godine se ta pojava često uočavala u funkcionisanju sindikata. Možda i prečesto. Da ne bi bilo zabune, niko nema ništa protiv organizovanja zarad odbrane radničkih prava. Zaposleni u ovoj zemlji imaju ogromno iskustvo sa siromaštvom, obespravljenošću, bahatošću vlasti i egzistencijalnom nesigurnošću. Međutim, da li se bolji materijalni položaj može izdejstvovati na primer ovakvim rečenicama: „Ako do 8. oktobra premijer Zoran Đinđić i ministar za finansije Božidar Đelić ne dođu, radnici RTB Bor stupiće u štrajk. Vlada Srbije se do sada nije dovoljno angažovala na rešavanju problema našeg kolektiva, pa zato očekujemo da Vlada Srbije, poslovodstvo i predstavnici sindikata na sastanku, 8. oktobra, izrade strategiju oporavka našeg kolektiva“ (deo saopštenja sindikata RTB Bor). Ovaj novinar je bio svedok kada je premijer Đinđić zimus u Lazarevcu objašnjavao da Uredba Vlade Srbije o zaradama zamrzava ukupnu masu novca za plate u javnim preduzećima, a da se unutrašnjom preraspodelom, što je posao rukovodstva preduzeća, može i treba postići razlika u primanjima rudara i administrativnog službenika. Niko od sindikalnih rukovodilaca od tada to nijednom nije pomenuo kada je tražio da se njegovo preduzeće (plata) izuzme od Uredbe. Izjavom da je početkom meseca dogovoreno da se masa plata u „Kolubari“ poveća za još 26 miliona dinara mesečno, ministar Goran Novaković je podsetio na suštinu Uredbe o ograničavanju zarada u javnim preduzećima. Sindikati i rukovodstva u preduzećima očigledno smatraju da je pristup problemu zarada po modelu „preti, štrajkuj, traži sve što ti padne na pamet“ mnogo efikasniji za postizanje ciljeva. Osim toga, da li je odbrana svakog, pa i najbesmislenijeg radnog mesta, odbrana radničkih prava? Čini se da je pre u pitanju refleks iz vremena uravnilovke koji primenjen na sadašnju situaciju apsolutno razgrađuje smisao bilo kakve cene rada, pa i rudarske. Postavlja se pitanje zašto je rudarima lakše da u direktnom dogovoru sa Zoranom Đinđićem valorizuju svoj nesporno važan, težak i opasan posao, nego da to isto dokažu i pokažu stotinama i hiljadama besposlenih administrativaca, u svom kolektivu?

Na kraju, ako sebe smatraju radnicima zaposlenim u Vladi Srbije, a po dosadašnjem ponašanju to je jedini razuman zaključak, svi zaposleni u javnim preduzećima morali bi da imaju u vidu i sledećih nekoliko činjenica. Uredbom o minimumu procesa rada u javnim preduzećima piše da se u preduzećima kao što je EPS, u slučaju štrajka, kao minimum procesa rada mora obezbediti najmanje 90 odsto proizvodnje električne ili toplotne energije. U „Kolubari“ sve stoji već nekoliko dana. Istovremeno, u ovom dokumentu piše da, zbog štrajka, poslovodstvo može da proglasi restrikciju struje od deset odsto ukupne proizvodnje.

U ovom trenutku izvesno je jedino da će natezanje između Vlade i rudara – opravdan ili neopravdan, socijalni ili politički štrajk – građanima Srbije doneti mrak. Potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus je o štrajku rekao: „Rudari mogu da štrajkuju, da obore Vladu, isključe struju, naprave haos, ali se postavlja pitanje hoće li im posle toga biti bolje. Neće.“ Izvesno je i to da je ministar Goran Novaković video „kako to izgleda kad ‘Kolubara’ štrajkuje. Eto, Gorane, video si“, rekao je, pred oko hiljadu radnika, predsednik sindikata „Kolubare“ Zdravko Vučković ministru u brk.