Urušavanje kuća u Dubljanskoj ulici bio bi bezazlen događaj u odnosu na eventualno rušenje tornja u Bregalničkoj ulici
Želja „Vremena“ da uoči katoličkog Božića čitaoce upozna sa tim šta su jaslice odvela nas je u crkvu svetog Antuna u Beogradu. Na komentare o lepoti ove crkve, čiji je projektant Jože Plečnik, otac Leopold Marko Rohmes, starešina crkve, odgovorio je da je zabrinut šta će se dogoditi sa njom jer se kraj nje sprema gradnja četvorospratnice koja bi mogla da je ugrozi. Pošto je počinjala sezona praznika, dogovorili smo se da se ponovo vidimo krajem januara i otac Leopold je računao da će tada znati nešto više o novoj zgradi pa samim tim i o tome da li je njegova zabrinutost opravdana. Sledeći susret protekao je uz buku koja je dopirala sa susedne parcele gde je u toku bilo raščišćavanje terena za predstojeću gradnju, a otac i dalje o budućoj zgradi nije znao više nego prošli put.
„Ova crkva građena je od 1929. do 1934. godine. Toranj kraj crkve građen je u etapama, prvobitno je bilo sagrađeno samo šest metara, a posle 20 godina gradnja tornja je nastavljena i on je danas, s metalnim krstom koji se nalazi na njemu, visok 56 metara. Čim je sagrađen, toranj se nakrivio za 58 santimetara, ali je 1955. godine temelj tornja odsečen od temelja crkve tako da se toranj malo ispravio i, prema tadašnjim podacima, bio je nakrivljen oko 45 santimetara od svoje osnove. Gradnja novog objekta predviđena je na samo desetak metara od temelja tornja i ja se zato plašim da bi gradnja podruma za novu zgradu mogla da ugrozi njegovu stabilnost“, objašnjava otac Leopold.
RIZIK I NEHAJ: Da bi utvrdio kakvo je stanje tornja, starešina crkve se obratio stručnjacima. O tome šta su oni ustanovili, dr Ivan Aleksić, profesor za geodeziju na Građevinskom fakultetu u Beogradu, kaže: „Sa stanovišta geodezije bilo bi neophodno da se toranj snimi u postojećem stanju i da se uradi njegova geometrija u obliku i prostoru. Ukoliko bi došlo do gradnje u blizini tornja, morali bi da se postave senzori a na vrh tornja treba postaviti GPS prijemnik koji bi bio povezan sa kompjuterom koji bi stalno obrađivao podatke i, ako se toranj nakrivi za više od pet milimetara, sistem bi bio alarmiran.“
Toranj je obišao i dr Miloš Lazović, profesor Građevinskog fakulteta. Prema njegovim rečima neophodno je utvrditi da li je toranj stabilan. „Vizuelno se može utvrditi da je toranj nagnut za 50 do 60 santimetara. Da bi se utvrdilo koliko je tačno nagnut i koliko je uopšte stabilan neophodno je uraditi računske analize. Takođe, neophodno je pribaviti podloge o geotehničkoj konstrukciji terena na kome se toranj nalazi kao i podatke o samom tornju, za šta je neophodno geodetsko snimanje objekta. Na osnovu svega toga se može izraditi studija postojećeg stanja temeljne konstrukcije tornja i opterećenja tla ispod temelja i tako će se moći zaključiti stepen stabilnosti tornja u postojećem stanju. Neophodno je pribaviti podatke i o novom objektu koji će se graditi pored crkve i napraviti analizu kakav će uticaj imati na toranj. Ukoliko je taj uticaj nepovoljan, moraju se preduzeti mere za sanaciju tornja ili propisati tehnologija za način izvođenja temeljne jame novog objekta tako da njegova gradnja ne ugrozi postojeći“, objašnjava dr Lazović.
„Vreme“ je pokušalo da u Zavodu za urbanizam i građevinske poslove grada Beograda ostvari uvid u projekat novog objekta, ali nam to nije pošlo za rukom. Izvođač radova je A&N Inženjering i grupa fizičkih lica, mada ovo ne mora biti tačno jer na gradilištu nema table sa podacima o izvođaču radova. Ono što bi bilo zanimljivo jeste saznati ko su projektanti nove zgrade. Otac Leopold je kategoričan da, osim stručnjaka koje je on pozvao, niko drugi nije obišao crkvu i toranj. Pošto su projektanti pre izrade projekta morali izaći na lice mesta i tada su videli toranj, bilo bi interesantno čuti njihovo objašnjenje zašto nisu obišli crkvu jer je i laiku jasno da je, ukoliko se na desetak metara od tornja visokog 56 metara planira gradnja, neophodno utvrditi kako će ona uticati na okolne objekte.
Katolička crkva je angažovala i sudskog veštaka građevinske struke Gradimira Krstića da obiđe toranj. „Toranj je trenutno stabilan, ali pošto je pre toga bio nestabilan, to ne znači mnogo. Bilo koji građevinski radovi koji se izvode u blizini mogu izazvati njegovu nestabilnost pa i rušenje što bi nanelo veliku štetu ne samo crkvi već i objektima u njenoj blizini a moglo bi doći i do ljudskih žrtava. Tokom izgradnje nove zgrade toranj mora biti obezbeđen od statičkih i dinamičkih opterećenja. Pod statičkim opterećenjem mislim na to kako će težina celokupne nove zgrade uticati na stabilnost tornja. Dinamičko opterećenje podrazumeva stabilnost tornja tokom gradnje i pod tim se misli na udare krana ili neke druge građevinske mašine u toranj. Čak i nesrećan slučaj na gradilištu može ugroziti toranj. Na primer, ukoliko bi se sa krana otkačila paleta sa ciglama i pala, vibracije koje bi nastale mogle bi gа ugroziti“, kaže Krstić.
UMETNIČKO DELO: Urušavanje kuća u Dubljanskoj ulici bilo bi bezazlen događaj u odnosu na eventualno rušenje tornja u Bregalničkoj ulici. Kraj crkve se nalaze prizemne i jednospratne kuće i, ako bi delovi tornja počeli da padaju na njih, to bi bila neka vrsta bombardovanja. Osim onih koji žive u okolnim ulicama razloge za zabrinutost imaju i svi Beograđani. U zavisnosti od toga na koju stranu bi toranj počeo da se ruši, ugroženi bi mogli biti i prolaznici u ulici Cara Nikolaja II, kojom prolaze građani iz svih delova grada.
Pored ljudskih života ugroženo je i značajno umetničko delo. Ova crkva je projekat čuvenog slovenačkog i evropskog arhitekte Jože Plečnika i, prema rečima Tatjane Videnović, arhitekte i višeg saradnika Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, ona ne samo da spada u njegove najvažnije sakralne objekte već i među njegova najznačajnija dela uopšte. „Ova crkva predstavlja oblik crkve Zapada prilagođen vizantijskim shvatanjima, što je postignuto fasadom izvedenom u opeci i to je izvedeno tako da je ostvaren dijalog između ‘davnašnjeg’ vizantijskog i ‘revolucionarnog’ modernog. Crkva je kružnog oblika – rotonda – i jedinstvena je građevina koja se ni u savremenoj evropskoj sakralnoj arhitekturi nema sa čime uporediti“, kaže Tatjana Videnović.
Crkva ima status pojedinačnog dobra pod prethodnom zaštitom i u proceduri je postupak za utvrđivanje kako bi dobila status kulturnog dobra.
Prema rečima Tatjane Videnović, ovaj status crkve znači da na njoj nisu moguće nikakve intervencije bez dozvole Zavoda i da se to odnosi i na samu Katoličku crkvu koja je vlasnik objekta. „Mi imamo pravo da zaštitimo samo parcelu na kojoj se crkva nalazi, ali nemamo ingerencije nad okolnim parcelama. Međutim, pošto imamo pravo da štitimo parcelu od uticaja koji na nju dolazi sa strane, mi smo angažovali profesora Milovana Glišića sa Arhitektonskog fakulteta i obratili smo se nadležnim organima radi podataka o investitorima i projektnoj dokumentaciji buduće susedne zgrade. Kada budemo dobili dokumentaciju, mi ćemo je prekontrolisati i, ukoliko naiđemo na nepravilnosti, samo možemo na njih da ukažemo inspekciji jer su takva naša ovlašćenja.“
Sve ovo što se događa oko crkve u Bregalničkoj ulici može se posmatrati sa stanovišta ugrožavanja verskog objekta manjinske zajednice, ali to bi bila greška. Suština je mnogo ozbiljnija. Na ovom primeru se jasno vidi da sistem izdavanja građevinskih dozvola u Beogradu ima manjkavosti i da baš on omogućava postojanje onoga što se naziva „građevinska mafija“, jer mafije nema tamo gde je sistem uređen i gde su zakoni dobri i efikasno se sprovode. Ovde se jasno vidi i da sistem zaštite spomenika kulture nije dobro uspostavljen, jer ukoliko istoričari umetnosti zaključe da je neki spomenik ugrožen, oni samo mogu da se obrate inspekciji u kojoj rade ljudi sa drugačijim obrazovanjem. Oni ne moraju da znaju o tome koliko je neki objekat značajan i stoga bi se moralo propisati da prijave koje podnese Zavod ne mogu biti tretirane kao sve druge. Ukoliko ovo što se sada događa, kada su ugroženi i ljudski životi i kulturni spomenik, konačno dovede do uređenja sistema, moći ćemo da budemo zahvalni svetom Antunu što nam je pomogao da prestanemo da sa zazorom posmatramo svako novo gradilište.
Jože Plečnik (1827–1957) je osnivač moderne slovenačke arhitekture. Arhitekturu je učio kod čuvenog bečkog arhitekte Ota Vagnera i ubrzo je postao jedan od najznačajnijih arhitekata bečke secesije. Crkva Svetog Duha, koju je projektovao 1911. godine, bila je prva centralnoevropska crkva od armiranog betona. Tomaš Masarik poverio mu je da preuredi Hradčane i rezidenciju predsednika Čehoslovačke. Jedan od zaštitnih znakova Ljubljane, Tromostovje, njegovo je delo. Posle Drugog svetskog rata projektovao je zgradu slovenačke skupštine, ali ona nije sagrađena a njen crtež nalazi se danas na novčićima od deset evrocenti koji se kuju u Sloveniji. Zbog njegove privrženosti katolicizmu i projektovanja velikog broja crkava, Rimokatolička crkva u Sloveniji pokrenula je postupak njegovog proglašenja za sveca.
Kao arhitekta evropskog značaja Jože Plečnik ima odrednice na više stranih Vikipedija. Dok engleska, francuska, švedska, španska i holandska Vikipedija u prvoj rečenici kažu da se njegova najznačajnija dela nalaze u Beču, Pragu, Ljubljani i Beogradu, dotle slovenačka, hrvatska i bosanska Vikipedija prećutkuju postojanje crkve svetog Antuna. Čak ni slovenački sajt www.plecnik.net, koji je posvećen ovom arhitekti, ne pominje beogradsku crkvu. Otac Leopold Rohmes kaže da crkvu svetog Antuna obilaze strane ekskurzije i da oni koji su videli i ostala Plečnikova dela kažu da je beogradska crkva najlepša od svih koje je projektovao.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
