"Posle 5. oktobra mladi su uglavnom dolazili u zdravstvene ustanove da bi lečili telesne posledice torture, ukoliko ih je bilo, dok su psihičke tegobe uglavnom ponosno negirali"
ŽRTVE TORTURE OSEĆAJU STID: Dr Zoran Ilić
Ujedinjene nacije proglasile su 26. jun Svetskim danom za pomoć i podršku žrtvama torture, jednoj kategoriji ljudi koja se u našoj zemlji još uvek, pre svega u pravnom, ali i zdravstvenom pogledu, nalazi u svojevrsnom vakuumu između autoritarnog režima i civilnog društva. Jer, kome mogu da se požale, kome da se obrate za pomoć, savet, većina njih su izbeglice i nemaju urednu dokumentaciju ni zdravstvene knjižice. Ko da saoseća sa njima kada je veći deo populacije potpuno oguglao na ratno okruženje i posledice koje iz njega proizlaze?
U Beogradu je napravljen projekat koji je u potpunosti finansirala Evropska unija, a koji za cilj ima sveobuhvatnu pravnu i zdravstvenu pomoć žrtvama torture u Srbiji, čiji se broj procenjuje na oko 20.000.
Projekat realizuje Međunarodna mreža pomoći (IAN), u okviru koje je, po uzoru na druge svetske zemlje koje se suočavaju sa ovim problemom, osnovan Centar za pomoć žrtvama torture, uz saradnju sa Odsekom za stres Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu. Po rečima dr Zorana Ilića, jednog od psihoterapeuta zaposlenih na ovom projektu, ovo je tek početak ozbiljnog i temeljnog rada na pomoći ljudima čija su osnovna ljudska prava tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni bezobzirno gažena.
„Obični ljudi vrlo malo znaju o posttraumatskom stresnom poremećaju (PTSP), a može se reći da i oni koji ga imaju više osećaju patnju nego što o njemu znaju. Nevoljno nametanje traumatskog iskustva kroz košmarne snove i dnevna sećanja na psihofizičko maltretiranje, bezuspešni napori i pokušaji da se ova sećanja sklone, izbegnu, kao i simptomi razdraženja izraženi trzanjem na svaki šum, teškoćama pri spavanju i u koncentraciji karakteristike su ovog poremećaja koje smo sretali kod više od 60 odsto naših pacijenata“, kaže dr Ilić o razumevanju ljudi u ovdašnjoj sredini koji imaju ozbiljan posttraumatski stresni poremećaj. „Međutim, bez obzira na to da li se PTSP razvije ili ne, može doći do trajnih promena ličnosti posle takvih katastrofičnih iskustava. Odnosi prema drugim ljudima su poremećeni neprijateljskim ili nepoverljivim stavom prema svetu, oštećen je seksualni život sa partnerom, javljaju se često pogrešna ili iskrivljena zaključivanja o drugim ljudima, preterana kritičnost prema tuđim postupcima, udaljavanje od porodice, prijatelja i kolega, osećanje usamljenosti, praznine ili bespomoćnost, hroničan doživljaj pretećeg sloma, kao da postoji stalna ugroženost. Stav okoline se takođe menja. Ovo je populacija koje se svi stide: i porodica, i društvo i vlast. Tako je bilo i sa zarobljenicima iz koncentracionih logora u II svetskom ratu, žrtvama sa Golog otoka, a doskora se dešavalo i kod nas posle ovog rata. Ovi ljudi nas stalno podsećaju na mogućnost da budemo izdani, da sve može da izgubi smisao, aktiviraju naše najdublje skrivene krivice, zbunjuje nas toliki stepen životinjske mržnje, zlostavljanja, ne želimo da slušamo njihove priče, zatvaramo i oči i uši pred njihovim patnjama. Sartr je rekao: ‘Žrtva mora da osramoti sebe svojim kricima i pokoravanjem, kao ljudska životinja. U svačijim očima, i u svojim očima, onaj ko vrišti pod torturom nije samo stvoren da govori već i da bude označen kao pod-čovek.’ Uz stid, često smo u terapiji primećivali i paradoks da žrtve torture imaju krivicu preživljavanja, osećaju da je greh što su preživeli a drugi stradali. Tako, u tišini, ovi ljudi postaju nosioci svih naših grehova, i kada naš greh postane njihov, mi izgubimo svaki kontakt sa njima i započinje ćutanje. To prestaje ikog više da interesuje.“
Kojeposlediceseteželeče? Fizičkeilipsihičke?
„Svaki oblik torture slama i telo i duh preživelog. Telo i duh predstavljaju nedeljivu celinu i svaki atak na telo je istovremeno i napad na celog čoveka, svaki vid psihičke torture indirektno ugrožava i telo. Isceljujući psihu sprečavamo nastanak i hroničnih bolesti kao što su hipertenzija, šećerna bolest, hipertireoza itd. U svim svetskim centrima za pomoć žrtvama torture lečenje započinje medicinskim pretragama, ustanovljavaju se i leče telesne posledice mučenja, preveniraju hronični poremećaji, ali i omogućava uspostavljenje boljeg kontakta sa pacijentom. Zbog toga će uskoro početi sa radom i ambulanta u našem centru čime će pored psihološke biti pružana i medicinska pomoć.“
„U poslednjih deset godina svi smo bili svedoci političke torture kakva se viđala i u drugim diktatorskim režimima. Oblici torture se vrlo malo razlikuju u svim ovim zemljama; prebijanja, zastrašivanja, nestanci ljudi, leševi po ulicama. Razvoj jedne zemlje je nemoguć ukoliko se vlast održava torturom i strahom. Velik broj mladih je napustio zemlju, mnogi od onih koji su ostali bili su izloženi torturi jer su mislili onako kako nije odgovaralo vlasti. Posle 5. oktobra mladi su uglavnom dolazili u zdravstvene ustanove da bi lečili telesne posledice torture, ukoliko ih je bilo, dok su psihičke tegobe uglavnom ponosno negirali. Od pre nekoliko meseci ostvarili smo vrlo dobru saradnju sa Otporom, u Beogradu i Subotici, i mnogi su posle predavanja i grupnih razgovora, koji su imali cilj da žrtve torture informišu o posledicama, prepoznali i psihičke posledice torture. Takođe, mobilni tim IAN-a je intervenisao i u Leskovcu i Surdulici gde su tri osobe bile žrtve iživljavanja grupe policajaca.“
„Gotovo je nemoguće pomoći žrtvama torture u procesu integracije u društvo i sprovesti njihovu rehabilitaciju dok se ne uključe bliske osobe koje su i same traumatizovane onim što se desilo njihovom najbližem i koje istovremeno imaju velike zahteve da sve bude kao pre i da ‘glava porodice’ ponovo radi i tako ishrani celu porodicu. Zbog toga se pomoć žrtvi torture sastoji i od pomoći članovima porodice da razumeju šta se dešava sa njihovim najbližim i da ga podrže. Često je potrebno da se pomogne prvo njima u savladavanju sopstvenih psihičkih tegoba. Stvaranje atmosfere podrške je neophodno u procesu lečenja pacijenta. Međutim, takođe su neophodne i edukacija celog društva i senzibilizacija na teškoće ove ekstremno vulnerabilne i traumatizovane populacije kako bi im se pomoglo u vraćanju u normalne tokove života. Praznik pomoći žrtvama torture 26. jun, nije samo njihov praznik već i povod da se o ovim ljudima nešto čuje i da otvorimo širom i oči i uši, jer ‘istorija, uprkos razdirućem bolu, ne može biti nedoživljena, ali ako se suočimo sa hrabrošću, ne mora ponovo da se doživi’, kako opominje Maya Angelou.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Režim ne zna kud udara. To se vidi po, čak i za njegove standarde učestalim, javnim obraćanjima nepomenika. Vidi se i po tome što je pogubljen i konfuzan, a često se građanima obraća i u vidno alkoholisanom stanju. Samokontrola nikada nije bila njegova jača strana, a sada je potpuno nestala. Slabost se ogleda i u metodi borbe protiv masovnog studentskog i građanskog pokreta. Metoda se zove – majmunsko oponašanje. Njihov položaj je sve gori kako vreme odmiče. Ne samo na političkom nego i na ekonomskom planu. Plate kasne, budžetska sredstva su sve tanja
Opozicija i njoj naklonjena javnost očekuje veći angažman Evropljana kada je u pitanju srpski politički prostor, vlast takve najave koristi da argumentuje tezu o obojenoj revoluciji, ali bi sa radošću ugostila bilo koga sa te strane, posebno ako daju neke pare. Čini se da i jedna i druga strana preteruju: niti će Evropa doći da nam organizuje izbore, niti će više stizati bilo kakva lova kojom će vlast da krpi budžetske rupe nastale vanrednim korupcionaškim troškovima
Vojska Srbije nema kapacitet da izvede paradu poput nekadašnje JNA, koja je 1985. godine imala više od 300.000 pripadnika, a na poslednju paradi 9. maja te godine direktno je izvela njih 6.690. Plus prateće službe, kojih je bilo više od 4.000. Na toj paradi bila su borbena sredstva koja će se pokazati i sad, 40 godina kasnije. Reč je o tenkovima M-84, helikopterima “gazela”, avionima “orao” i “super galeb G-4”, oklopnim transporterima i kamionima. Sada će svi oni biti predstavljeni kao “modernizovana čuda” iako su im odavno istekli resursi
Glas svakog fakulteta, ali i mogućnost stavljanja veta uz obavezan intervju i prihvatanje ideološkog minimuma, deo su procesa kroz koji svaki potencijalni kandidat za “studentsku listu” mora da prođe, saznaje “Vreme”. Iako Aleksandar Vučić žali što njegov protivnik još nema lik, studenti baš strateški ne žele da vlastima i tabloidima daju mogućnost za satanizaciju izabranih ljudi
Kao sa statistima na naprednjačkim okupljanjima, predsednik Srbije nema sreće ni sa siledžijama: em ih je malo, em su sitna boranija. Da nemaju policijski kordon iza leđa, davno bi ih narod razjurio. Ovako zavise od tetošenja onih koji bi ih – da je zakona i pravde u Srbiji – morali hapsiti. Prosto rečeno, jadni su i oni, a i ovi koji ih angažuju
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
