Zamislite da DSS ima 61 poslanički mandat, a DS 33, i da DS insistira da dobije mesto premijera! Kako bi reagovali mediji, stručnjaci? Upravo tako – nasmejali bi se. A zašto to nije smešno kada se dve stranke nađu u obrnutoj poziciji? Mislite o tome
Dakle, kada je na parlamentarnim izborima pre tri godine DSS imao najveći broj glasova u „proevropskom bloku“ stranaka, nikom nije palo na pamet da ospori pravo te stranke da imenuje mandatara. I ne samo to. Nikom nije palo na pamet da kaže da im je previše da posle imaju i zajedničkog kandidata za predsednika. To je sve bilo normalno, pa čak i to da se formira manjinska vlada uz pomoć i podršku Miloševićevog SPS-a. Takva vlada je obećala da će u roku od godinu dana doneti novi ustav i raspisati izbore na svim nivoima, pa i na nivou tada još uvek postojeće državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ništa od toga se nije desilo. Umesto toga isticalo se kao vrednost po sebi to što je vlada uspela da opstane više od godinu dana! To što se Crna Gora odvojila uprkos obećanju da će opstati državna zajednica nije bio nikakav problem, ili čak povod za raspisivanje izbora. Nije bio problem ni to što je jedna članica koalicije G17 plus upravo bila za samostalnu Srbiju. Zanimljivo da G17 plus, druga po snazi partija u toj koaliciji, nije imala ništa protiv da premijer i kandidat za predsednika budu iz iste stranke, a sada zastupaju „šesti princip“ u kojem to smatraju neprihvatljivim. Da su tada insistirali na tome, imali bi pravo da njihov predstavnik bude zajednički kandidat na predsedničkim izborima. Naravno, da bi tada, kao što je i sada, taj „princip“ bio besmislica. Naime, reč je o dve potpuno različite stvari, o parlamentarnim i predsedničkim izborima. Trgovina predsedničkim mestom imala bi jedino smisla da se predsednik bira u parlamentu, što su radikali predlagali, ali trgovati nečim o čemu neposredno odlučuju građani stvarno je besmislica.
Takav pristup znači potcenjivanje birača, tretiranje birača kao privatne svojine kojom stranke raspolažu bez ograničenja. Kao da nisu izvukli nikakvu pouku iz slučaja Maršićanin. Naime, tada je on kao zajednički kandidat proglašen od medija i mnogih eksperata kao favorit ili bar kao sigurni kandidat za drugi krug. Računica je bila prosta – birači svih stranaka koje čine vladu glasaće za njega plus efekat priklanjanja pobedniku, plus pomoć naklonjenih medija… Međutim, po ko zna koji put pokazalo se da je politika mnogo više hemija nego matematika i da dva plus dva nisu uvek četiri, nego mogu biti i tri pa čak i ispod dva. Na tim izborima se još jednom pokazalo da je na neposrednim izborima za predsednika presudno kakav je kandidat. Takođe, pokazalo se i da birači misle svojom glavom i ne rade uvek ono što im „njihove“ stranke sugerišu!
Očigledno je da mnogi iz ovog nisu izvukli nikakvu pouku. U normalnoj zemlji posle takvog rezultata (četvrto mesto) vlada bi pala, a kod nas ne samo da se to nije desilo nego stranke sebi pripisuju zasluge što je bolji kandidat pobedio u drugom krugu! Kao da su one u tom trenutku imale bogzna kakav autoritet. U stvari, te stranke su podrškom Borisu Tadiću spasavale ono malo autoriteta što im je preostalo – podržale su ga zbog sebe, a ne zbog njega.
Dakle, čak i ako bi se stranke dogovorile o zajedničkom kandidatu, pitanje je kakvu bi to hemijsku reakciju izazvalo kod birača. Zato je najbolje da se vlada sastavi na osnovu izbornih rezultata, a da se na predsedničke izbore ide sa dva jaka kandidata, pa koji od njih dobije većinu u prvom krugu da u drugom krugu dobije podršku svih. Ako se zajednički kandidat pojavi već u prvom krugu, šanse radikalskog kandidata da dobije apsolutnu većinu rastu, jer birači jednih ili drugih teško da unapred mogu prihvatiti zajedničkog kandidata – on mora da se u fer borbi izbori za tu titulu. U drugom krugu za takvog kandidata bi mnogo veći broj mnogo lakše glasao. Dakle formula za predsedničke izbore je jednostavna i u skladu sa demokratskim principima i izbornim sistemom: zajednički kandidat postaje onaj ko se kvalifikuje. Nedostatak dobrih kandidata ili strah od ponovne provere rejtinga ključni su razlog što se predsednički izbori uvode u stranačku trgovinu o podeli „odgovornosti“. Sad je valjda svima jasno zašto većina stranaka nije htela istovremeno raspisivanje predsedničkih i parlamentarnih izbora.
Nikakve pouke očigledno nisu izvučene iz svega navedenog. Država se i dalje poima kao partijska svojina, dogovori stranaka su važniji od izborne volje građana. Političkim strankama nije dovoljno to što poslanici nemaju slobodan mandat po novom ustavu, nego bi da i volju birača koriguju „principima“.
Hapšenja iz čista mira, progon iz zemlje, batinanja… Sve nas je to snašlo samo u poslednjih nedelju dana. Srpska napredna stranka, rođena iz pene koju je za sobom ostavio njihov duhovni otac Vojislav Šešelj, vraća se korenima. Od sebe pobeći ne mogu
“Poluge moći nisu u njihovim rukama”, rekao je vladika Grigorije. “Ali ima nešto u Svetom pismu što mi se veoma dopada, a to je da se sila Božija u nemoći otkriva. Dakle, sva ovozemaljska moć je na jednoj strani. A na drugoj strani, u rukama ovih mladića i devojaka je nemoć ovozemaljska. Ali u toj njihovoj nemoći se pojavljuje sila Božija ili Božija pravda. Zato su oni u tako velikoj prednosti”
Režim i njegovi mediji mesecima na sva zvona trube o “građanskom ratu”, a vlast je jedina koja ima patent na mir i stabilnost – naravno, uz pomoć propagandne mašinerije i upotrebe sile. “To je propagandna taktika SNS-a koja kaže: ‘nasilje je svuda, teroristi nas okružuju, ali tu smo mi da vas spasemo’”, objašnjava za “Vreme” profesorka komunikologije Jelena Kleut
Studenti i građani koji ih prate na ovim šetačkim podvizima, dočekani su kao najrođeniji skupa s onima koji su došli dan ranije iz drugih mesta. Na bini pored šetališta uz reku pušten je i golub mira – taj simbolički gest dvoje studenata najupečatljiviji je gest razumevanja i poštovanja između bošnjačkog i srpskog naroda od završetka ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji
Trodnevni sabor za promociju Aleksandra Vučića i njegovog Pokreta za narod i državu realno je bio fijasko. Ali on je pre svega bio zamišljen kao medijski spektakl za režimske televizije u režiji dvorskog promotera Željka “DJ Žeksa” Mitrovića, uz scenografiju i ikonografiju prilagođenu srpskom političkom tržištu
Ko osuđuje režimsko targetiranje ljudi iz medija, nevladinog sektora, opozicije i univerziteta, ne sme pristati ni na ova uperena protiv urednika i novinara RTS-a
Vlada Đura Macuta je „kontrarevolucionarna“, nabaždarena na odmazdu i državno i ulično nasilje nad protivnicima režima
Lišiti slobode Dejana Ilića, intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana i da ulazi u fazu terora
Vučić i Šešelj: Gde ja stadoh, ti produži
Povratak radikalskog nasilja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
