Razna istraživanja pokazuju da je interpersonalno poverenje u Srbiji među najnižima u Evropi. Evropsko društveno istraživanje (ESS) od pre par godina pokazalo je da je poverenje u političare i političke partije u Srbiji među najnižima od 29 država koje su u njemu učestvovale. Sasvim precizno, po izraženosti poverenja u političare i političke partije Srbija je treća otpozadi (na 27. od 29 mesta)
O naprednjačkom sistemu vrednosti, solidarnosti i nepoverenju razgovaramo sa Zoranom Pavlovićem, redovnim profesorom na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
“VREME”: Koje su glavne karakteristike društvenih vrednosti koje promovišu politička, medijska i kulturna elita koja je na čelu Srbije u poslednjih 13 godina?
ZORAN PAVLOVIĆ: Ako pažnju obratimo na ono deklarativno, eliti su “puna usta” demokratije, ljudskih prava, svega naj-naj, reklo bi se da živimo u nekoj zemlji Dembeliji u kojoj teku med i mleko. Međutim, ono što elite praktikuju kao vodeće principe ili promovišu kao ideale (što, usput, vrednosti po definiciji jesu) nema sa tim nikakve veze. Tu su raznorazni – izmi, kao što su nacionalizam (glorifikacija prošlosti i nacionalnog identiteta), autoritarizam (suzbijanje kritičkih glasova i nezavisnih medija, izgradnja kulta ličnosti), populizam (podilaženje “običnom narodu”), korporativizam (saradnja vlasti i privatnog sektora, privilegovanje određenih interesnih grupa), ekonomski pragmatizam (naglasak na privrednom rastu nauštrb praktično svega drugog)… U najkraćem, na ceni je to da sve ima cenu, sve se može kupiti i prodati, biti predmetom ekonomske razmene. Iliti, ništa nije sveto, što mu dođe na isto.
Koliko je sve to slično ili različito u odnosu na period posle 2000. ili sa vremenom Miloševićeve vladavine?
Teško je zaista porediti različite periode u poslednjih par decenija, ali jasno je da je period od 2000. do 2012. godine obeležen kakvom-takvom demokratizacijom društvene stvarnosti, pa i doslovce oslobađanjem Srbije – ona je tek posle 2000. godine postala, “formalno” gledano, slobodno društvo, što je u međuvremenu, to jest ponovo, prestala da bude. Danas živimo “drugi talas” devedesetih godina. Promenila su se vremena pa i instrumenti prisile, manje se vlada strahom, a više popularnošću, ali zajednička tačka bi se možda najbolje mogla opisati kao – odsustvo demokratskih vrednosti. Srbija trenutno nije demokratija, najvećim delom zbog toga što njene elite demokratiju niti žele niti (umeju da) upražnjavaju, niti im iko od onih od kojih jedino prezaju (oni “napolju”) to traži. Društvo smo neslobodnih i nejednakih decenijama. “Dembelija” nećemo skorije biti, Domanovićeva “Stradija” jesmo (oduvek).
Šta je smisao i kakve su posledice promovisanja spomenutih, nakaradnih društvenih vrednosti?
U jednom najopštijem smislu, svi postupci aktuelne elite za cilj imaju održanje popularnosti vrha države, pre svega predsednika, ili ekonomsku korist za privilegovane pojedince ili grupe, ili oboje. Pošto se to u vrhunskom spin-diktatorskom maniru nikada ne može otvoreno priznati – ne možete reći da je, na primer, predstojeća EXPO izložba prosto švedski sto za raznorazne koruptivne šeme – to ćete prikazati kao nacionalni ponos, promociju države Srbije i tako dalje. A ko će se usprotiviti nečemu što veliča sopstvenu državu? Izuzev državnih neprijatelja i izdajnika, naravno, a znamo već šta se s njima radi… Drugim rečima, sve što se radi služi za legitimizaciju vlasti kao samoproklamovane braniteljke interesa naroda, dok ona brani interese samo dela tog istog naroda i viče: “drž’te lopova!” Na taj način se ne samo čuva vlast i minimizuje otpor već i osigurava podrška nekih ključnih grupa u društvu. Posledica svega toga jesu polarizacija društva, slabljenje demokratskih institucija, erozija ljudskih prava… U političkoj filozofiji, koja za jednakost i opšte interese ne zna, a na nivou praksa i ne pokušava da ih ustanovi, jedina sigurna posledica jeste rasturanje društva, tj. zajedništva. A posvađanim i izolovanim pojedincima lako se vlada.
Često se govori o dominantnom strahu, oportunizmu i nedostatku solidarnosti u praktično svim društvenim slojevima i strukurama…
Režim koji počiva na kontroli medija, suzbijanju opozicije i represiji kritičkih glasova svakako stvara atmosferu straha. Ljudi se plaše za svoje poslove, sigurnost i slobodu, što ih može dovesti do oportunističkog ponašanja — traže načine da se prilagode sistemu umesto da ga izazivaju. To neminovno vodi eroziji osećaja zajedništva, te solidarnost postaje sve ređa, često zbog straha da bi pokazivanje podrške drugim ljudima moglo dovesti do ličnih problema, a delom i zbog toga što sebičluk u takvom kontekstu postaje sasvim smislena i racionalna strategija. “U se i u svoje kljuse”.
To režimima ovog tipa zapravo savršeno odgovora, jer njihov ideal jeste pasivno biračko telo koje se može (pot)kupiti, koje u politici vidi prljav i nečastan posao i drži se po strani, drugim rečima, pasivno posmatra umesto da aktivno učestvuje u društvenim promenama, što otežava bilo kakav oblik organizovanog bunta ili otpora. Nedostatak solidarnosti i strah od iskazivanja međusobne podrške dovodi do fragmentacije društva, što dodatno otežava kolektivno delovanje i mobilizaciju. Mobilizacioni potencijal je onoliko veliki koliko su velike i granice onoga što zovemo “Mi”, oni koji smo zajedno u dobru i u zlu. Što su podele i animoziteti izraženiji i brojniji, to su i ove granice uže i neprobojnije, a time i oni direktno pogođeni nepravdom i nevoljom samo usamljeniji i malobrojniji. Za promene je neophodno stvoriti prostore za otvorenu diskusiju, podržati inicijative koje jačaju solidarnost, osnažiti obrazovne institucije koje podstiču kritičko razmišljanje… To prosto zvuči nadrealno i bajkovito u jednom društvu u kojem režim ne može da istrpi ni trunčicu kritike.
Kada se koriste termini tipa “rastureno društvo”, često se govori o visokom nivou nepoverenja, opet u praktično svim društvenim slojevima i strukturama. Naravno, najviše je to prisutno na političkoj sceni, recimo opozicionoj, ali i svuda drugde vi možete naići na visok nivo pasivizirajuće sumnjičavosti među ljudima. Možete li to da prokomentarišete?
Nisko poverenje među ljudima ovde je hronično, gotovo endemska vrsta, svojevrsna karakteristika naše kulture. Razna istraživanja pokazuju da je interpersonalno poverenje u Srbiji među najnižima u Evropi. Evropsko društveno istraživanje (ESS) od pre par godina pokazalo je da je poverenje u političare i političke partije u Srbiji među najnižima od 29 država koje su u njemu učestvovale. Sasvim precizno, po izraženosti poverenja u političare i političke partije Srbija je treća otpozadi (na 27. od 29 mesta). U jednom istraživanju na mladima od 14 do 29 godina, političkim partijama se pre par godina verovalo onoliko koliko i Natou, tj. vrlo malo! Slično važi i za poverenje u druge ljude, gde smo, po ESS studiji, na četvrtom mestu po izraženosti nepoverenja. U takvoj situaciji prosto slabe “sile” koje nas kao društvene “atome” drže u velikom “molekulu” društva, popušta socijalni “lepak” ili, kako se često kaže, nema dovoljno socijalnog kapitala. Termin “rastureno društvo” zapravo vrlo precizno opisuje to stanje u kojem se ljudi sve više povlače u svoje privatne svetove i najuži krug ljudi, a međusobno poverenje je ozbiljno narušeno.
Kako je to govorio Borislav Pekić: “Ko gaji hronično nepoverenje prema drugima, mogao ga je steći samo iskustvom.” A prilike za takva iskustva su na ovim prostorima višedecenijske, pa i viševekovne. Doživljena kao “tuđa” (nekad je stvarno i bila), nametnuta, u korupciji ogrezla i na bilo kakve građanske zahteve neosetljiva vlast, koja ne samo da smatra da građanima ništa ne duguje, nego neprestano raspiruje animozitete među njima, zavadi pa vlada – takva vlast nikakvo poverenje jednostavno ni ne zaslužuje jer dokazano ne radi u interesu svih, već samo svojih. Političko poverenje je stvar legitimiteta, koga onda nema (ne možete kao svoje političke zastupnike posmatrati one kojima jednostavno ne verujete), i gradi se tako što se poverenja postaje vredan (bude se efikasan u svom delovanju i doprinosi boljitku svih). Što se socijalnog nepoverenja tiče, onog među “običnim ljudima”, ono je prirodna reakcija na društveno-politički kontekst u kome norma saradnje, solidarnosti i međusobnog poverenja (čitaj: demokratije) jednostavno nije garantovana niti branjena, u kome nismo svi “naši” i u kome se može ostati bez svog “parčeta kolača” ako se očekuje da će se drugi ponašati fer i pravedno, tj. ako im se veruje… U društvu u kojem su građani “odozgo” pritisnuti korupcijom i nepravdom, a “odozdo” bedom i oskudicom opšteg tipa, sebičnjaci, nažalost, jedino i imaju neku šansu da opstanu. One sloge o kojoj odavno naričemo kao o spasonosnom rešenju odavno nema, ako je ikada i postojala.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Opšta korupcija i napredovanje podobnih i nekompetentnih obesmišljava pojam poštenja i znanja. Poštenje postaje nešto što je čak pomalo i komično, i svakako arhaično. Potom, ako se potčinjavanje, strah i lojalnost pretvore u nešto što garantuje lični napredak – logično je da kritičko razmišljanje i sloboda mišljenja predstavljaju nešto što je opasno i nepoželjno, infantilno. Ako se sve počne meriti po materijalnom bogatstvu, ko šljivi pravdu i socijalnu jednakost, a tek solidarnost
O vladajućoj atmosferi u Srbiji za “Vreme” govore profesor psihologije Dragan Popadić u Beogradu i docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Mina Điković
