Posvađanim i izolovanim pojedincima lako se vlada

O naprednjačkom sistemu vrednosti, solidarnosti i nepoverenju razgovaramo sa Zoranom Pavlovićem, redovnim profesorom na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

“VREME”: Koje su glavne karakteristike društvenih vrednosti koje promovišu politička, medijska i kulturna elita koja je na čelu Srbije u poslednjih 13 godina?

ZORAN PAVLOVIĆ: Ako pažnju obratimo na ono deklarativno, eliti su “puna usta” demokratije, ljudskih prava, svega naj-naj, reklo bi se da živimo u nekoj zemlji Dembeliji u kojoj teku med i mleko. Međutim, ono što elite praktikuju kao vodeće principe ili promovišu kao ideale (što, usput, vrednosti po definiciji jesu) nema sa tim nikakve veze. Tu su raznorazni – izmi, kao što su nacionalizam (glorifikacija prošlosti i nacionalnog identiteta), autoritarizam (suzbijanje kritičkih glasova i nezavisnih medija, izgradnja kulta ličnosti), populizam (podilaženje “običnom narodu”), korporativizam (saradnja vlasti i privatnog sektora, privilegovanje određenih interesnih grupa), ekonomski pragmatizam (naglasak na privrednom rastu nauštrb praktično svega drugog)… U najkraćem, na ceni je to da sve ima cenu, sve se može kupiti i prodati, biti predmetom ekonomske razmene. Iliti, ništa nije sveto, što mu dođe na isto.

Koliko je sve to slično ili različito u odnosu na period posle 2000. ili sa vremenom Miloševićeve vladavine?

Teško je zaista porediti različite periode u poslednjih par decenija, ali jasno je da je period od 2000. do 2012. godine obeležen kakvom-takvom demokratizacijom društvene stvarnosti, pa i doslovce oslobađanjem Srbije – ona je tek posle 2000. godine postala, “formalno” gledano, slobodno društvo, što je u međuvremenu, to jest ponovo, prestala da bude. Danas živimo “drugi talas” devedesetih godina. Promenila su se vremena pa i instrumenti prisile, manje se vlada strahom, a više popularnošću, ali zajednička tačka bi se možda najbolje mogla opisati kao – odsustvo demokratskih vrednosti. Srbija trenutno nije demokratija, najvećim delom zbog toga što njene elite demokratiju niti žele niti (umeju da) upražnjavaju, niti im iko od onih od kojih jedino prezaju (oni “napolju”) to traži. Društvo smo neslobodnih i nejednakih decenijama. “Dembelija” nećemo skorije biti, Domanovićeva “Stradija” jesmo (oduvek).

Šta je smisao i kakve su posledice promovisanja spomenutih, nakaradnih društvenih vrednosti?

U jednom najopštijem smislu, svi postupci aktuelne elite za cilj imaju održanje popularnosti vrha države, pre svega predsednika, ili ekonomsku korist za privilegovane pojedince ili grupe, ili oboje. Pošto se to u vrhunskom spin-diktatorskom maniru nikada ne može otvoreno priznati – ne možete reći da je, na primer, predstojeća EXPO izložba prosto švedski sto za raznorazne koruptivne šeme – to ćete prikazati kao nacionalni ponos, promociju države Srbije i tako dalje. A ko će se usprotiviti nečemu što veliča sopstvenu državu? Izuzev državnih neprijatelja i izdajnika, naravno, a znamo već šta se s njima radi… Drugim rečima, sve što se radi služi za legitimizaciju vlasti kao samoproklamovane braniteljke interesa naroda, dok ona brani interese samo dela tog istog naroda i viče: “drž’te lopova!” Na taj način se ne samo čuva vlast i minimizuje otpor već i osigurava podrška nekih ključnih grupa u društvu. Posledica svega toga jesu polarizacija društva, slabljenje demokratskih institucija, erozija ljudskih prava… U političkoj filozofiji, koja za jednakost i opšte interese ne zna, a na nivou praksa i ne pokušava da ih ustanovi, jedina sigurna posledica jeste rasturanje društva, tj. zajedništva. A posvađanim i izolovanim pojedincima lako se vlada.

Često se govori o dominantnom strahu, oportunizmu i nedostatku solidarnosti u praktično svim društvenim slojevima i strukurama…

Režim koji počiva na kontroli medija, suzbijanju opozicije i represiji kritičkih glasova svakako stvara atmosferu straha. Ljudi se plaše za svoje poslove, sigurnost i slobodu, što ih može dovesti do oportunističkog ponašanja — traže načine da se prilagode sistemu umesto da ga izazivaju. To neminovno vodi eroziji osećaja zajedništva, te solidarnost postaje sve ređa, često zbog straha da bi pokazivanje podrške drugim ljudima moglo dovesti do ličnih problema, a delom i zbog toga što sebičluk u takvom kontekstu postaje sasvim smislena i racionalna strategija. “U se i u svoje kljuse”.

To režimima ovog tipa zapravo savršeno odgovora, jer njihov ideal jeste pasivno biračko telo koje se može (pot)kupiti, koje u politici vidi prljav i nečastan posao i drži se po strani, drugim rečima, pasivno posmatra umesto da aktivno učestvuje u društvenim promenama, što otežava bilo kakav oblik organizovanog bunta ili otpora. Nedostatak solidarnosti i strah od iskazivanja međusobne podrške dovodi do fragmentacije društva, što dodatno otežava kolektivno delovanje i mobilizaciju. Mobilizacioni potencijal je onoliko veliki koliko su velike i granice onoga što zovemo “Mi”, oni koji smo zajedno u dobru i u zlu. Što su podele i animoziteti izraženiji i brojniji, to su i ove granice uže i neprobojnije, a time i oni direktno pogođeni nepravdom i nevoljom samo usamljeniji i malobrojniji. Za promene je neophodno stvoriti prostore za otvorenu diskusiju, podržati inicijative koje jačaju solidarnost, osnažiti obrazovne institucije koje podstiču kritičko razmišljanje… To prosto zvuči nadrealno i bajkovito u jednom društvu u kojem režim ne može da istrpi ni trunčicu kritike.

Kada se koriste termini tipa “rastureno društvo”, često se govori o visokom nivou nepoverenja, opet u praktično svim društvenim slojevima i strukturama. Naravno, najviše je to prisutno na političkoj sceni, recimo opozicionoj, ali i svuda drugde vi možete naići na visok nivo pasivizirajuće sumnjičavosti među ljudima. Možete li to da prokomentarišete?

Nisko poverenje među ljudima ovde je hronično, gotovo endemska vrsta, svojevrsna karakteristika naše kulture. Razna istraživanja pokazuju da je interpersonalno poverenje u Srbiji među najnižima u Evropi. Evropsko društveno istraživanje (ESS) od pre par godina pokazalo je da je poverenje u političare i političke partije u Srbiji među najnižima od 29 država koje su u njemu učestvovale. Sasvim precizno, po izraženosti poverenja u političare i političke partije Srbija je treća otpozadi (na 27. od 29 mesta). U jednom istraživanju na mladima od 14 do 29 godina, političkim partijama se pre par godina verovalo onoliko koliko i Natou, tj. vrlo malo! Slično važi i za poverenje u druge ljude, gde smo, po ESS studiji, na četvrtom mestu po izraženosti nepoverenja. U takvoj situaciji prosto slabe “sile” koje nas kao društvene “atome” drže u velikom “molekulu” društva, popušta socijalni “lepak” ili, kako se često kaže, nema dovoljno socijalnog kapitala. Termin “rastureno društvo” zapravo vrlo precizno opisuje to stanje u kojem se ljudi sve više povlače u svoje privatne svetove i najuži krug ljudi, a međusobno poverenje je ozbiljno narušeno.

Kako je to govorio Borislav Pekić: “Ko gaji hronično nepoverenje prema drugima, mogao ga je steći samo iskustvom.” A prilike za takva iskustva su na ovim prostorima višedecenijske, pa i viševekovne. Doživljena kao “tuđa” (nekad je stvarno i bila), nametnuta, u korupciji ogrezla i na bilo kakve građanske zahteve neosetljiva vlast, koja ne samo da smatra da građanima ništa ne duguje, nego neprestano raspiruje animozitete među njima, zavadi pa vlada – takva vlast nikakvo poverenje jednostavno ni ne zaslužuje jer dokazano ne radi u interesu svih, već samo svojih. Političko poverenje je stvar legitimiteta, koga onda nema (ne možete kao svoje političke zastupnike posmatrati one kojima jednostavno ne verujete), i gradi se tako što se poverenja postaje vredan (bude se efikasan u svom delovanju i doprinosi boljitku svih). Što se socijalnog nepoverenja tiče, onog među “običnim ljudima”, ono je prirodna reakcija na društveno-politički kontekst u kome norma saradnje, solidarnosti i međusobnog poverenja (čitaj: demokratije) jednostavno nije garantovana niti branjena, u kome nismo svi “naši” i u kome se može ostati bez svog “parčeta kolača” ako se očekuje da će se drugi ponašati fer i pravedno, tj. ako im se veruje… U društvu u kojem su građani “odozgo” pritisnuti korupcijom i nepravdom, a “odozdo” bedom i oskudicom opšteg tipa, sebičnjaci, nažalost, jedino i imaju neku šansu da opstanu. One sloge o kojoj odavno naričemo kao o spasonosnom rešenju odavno nema, ako je ikada i postojala.