Napori zlikovačkog kartela da relativizuju i podriju sudske procese protiv svojih članova nešto su izgubili na upornosti. Mora biti da je to zbog nespornih činjenica, tako da su sada na redu apsurdni i očajnički pokušaji da se javnost uveri kako su Legija i ekipa nevini
BEZ SPEKTAKULARNIH OTKRIĆA: Aleksandar Simović (hapšenje)
„Ako nije istina da je Đinđićev ubica odleteo istoga dana iz Beograda u London avionom bez oznaka, onda nije istina ništa od onoga što je Legija izjavio u megaintervjuu“, izjavio je Đuro Bilbija u čuvenoj TV emisiji „Upitnik“ na RTS-u, kod Olivere Jovićević, onda kad su imali i Ivu Pukanića iz zagrebačkog „Nacionala“. Ta je izjava tipična za trenutno stanje stvari u medijskoj kampanji za odbranu Ulemeka i ostalih zaverenika za ubistva premijera Đinđića, Ivana Stambolića i ostale zločine. Ta kampanja je dočekivala priliku za prilikom i obećavala brda i planine, „istinu“ i otkrovenja; nismo dobili ništa osim uporno ponavljanih laži i kleveta.
Da se podsetimo: još letos je „Pravda“ gromopucatelno objavila intervju sa Zvezdanom Jovanovićem, „visokim oficirom elitne jedinice“, pod naslovom „Nisam ubio Đinđića“. Jovanović nije rekao ništa osim uopštenih optužbi protiv „politički korektno“ uobičajenih sumnjivaca Čede i Bebe, ali je dodao i omiljene „strane službe“. Onda se „NIN“, po običaju, nadovezao sa „dve potpuno nove tvrdnje“: o „misterioznom stranom diplomati“ koji je „iznuđivao iskaz“ od Zvezdana; i o tome da je premijer „ubijen pucnjem iz unutrašnjosti zgrade Vlade“. Nijedna od tih tvrdnji nije ni nova, niti se dade dokazati, ali obe su vruće i seksi, mada su prozivoljne i upravo stoga zgodne za dalje unošenje zabuna u javnost. Naime, od početka suđenja krajem 2003. javnost se uporno zatrpava lažnim i povremeno sasvim apsurdnim teorijama zavere. Vrhunac je „megaintervju“ Legije Ulemeka u „Kuriru“ i „Kuriru lajt“ („Glas javnosti“): ta gomila besplatnih budalaština vukla se mesecima i proglašavana je „konačnom istinom“. Tu je Đuro Bilbija na kraju bio u pravu: ako taj „avion bez oznaka“ nije istina – onda ništa nije istina. Pošto „avion bez oznaka“ nikada nije mogao da leti po Evropi, a naročito ne posle septembra 2001. (osim kroz one podzemne pećine između Moskve i Petrograda) – ništa od Legijinih priča nije istina. Q.E.D.
Cela ta dosadna i tupa kampanja išla je – koordinirano i organizovano – po dve linije: svaliti krivicu na Đinđićeve najbliže saradnike (Čeda, Beba, Zoran Janjušević), a po doktrini sudski uglavljenog lažova Dejana Mihajlova; i po svaku cenu kompromitovati svedoke – saradnike koji su još na životu (Čume, Bagzi, Đura Mutavi). Pa su tako tabloidi i slične štampane stvari imale mesecima naslove tipa: „Čeda/Beba na robiju!“, „Čume i Bagzi na robiju!“, „Prpa!“ (ne Branka, nego strah), „Beba sledeći!“ (za robiju), „Nova istraga o Đinđiću“, „Strana zavera“, „Đinđića su ubile velike glave koje su bile oko njega“, „Bagzi ubio Gavru!“ itd. Onda se pojavio onaj hadžija iz Kuršumlije (Andrej Milić od „Garde cara Lazara“) da obeća: „Oslobodićemo Legiju“.
Poslednji trzaj te lažljive harange bila je odbrana Aleksandra Simovića u predmetu „Zemunski klan“: on je, između ostalog, izjavio da zna gde je zakopan neki Crnogorac koga je, navodno, ubio Čume, pa su opet svi vrisnuli „Čume na robiju“. Ispalo je da Simović to ne zna baš iz prve ruke, nego da je čuo, pa su tužioci i policija kopali po periferiji Beograda gde ih je Simović vodao, ali do ovoga trenutka (utorak, 6. novembar, uveče) nisu ništa iskopali. Umesto toga, sada se očekuje još jedna, nova, optužnica protiv Zemunaca koji su se ugruvali optužujući druge.
Suočenja Zemunaca sa svedocima – saradnicima nisu donela ništa novo, ali je bilo zanimljivo porediti izveštavanje raznih medija o istoj stvari. Po jednima, „Legija zakopao Bagzija/Čumeta/Đuru“; po drugima pak obrnuto. Pošto je sve to propalo – kao i sve ostalo do tada – dolazi do naglog smirenja kampanje. Odjednom se više ne piše o Legijinim „epohalnim“ megaotkrićima, nego o njegovoj lirskoj poeziji koju će Ceca, udovica Ražnatović, sa uživanjem pevati, ljubi ga kuma.
Čak je i sednica Vrhovnog suda Srbije, koji po treći put treba da odlučuje po žalbama tužilaštva i odbrane u predmetu „Ibarska magistrala“ propraćena upadljivo malokrvnim najavama „preokreta“ i „istine“. Sada je na Vrhovnom sudu da konačno već jednom, a na osnovu nepromenjenog činjeničnog stanja, završi tu stvar jednom za svagda.
Za to vreme, policija i tužioci kopaju li kopaju, prekopavajući nebo i zemlju pod rukovodstvom Aleksandra Simovića.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Sigurno nisu svi naprednjaci oduševljeni Šapićem, ali videćemo da li ima “pacovskih kanala” i ko je njihov arhitekta. Ako su već napravljeni, male su šanse da za njih ne zna vrh lojalističko-hijerarhijski ustrojene stranke poput SNS. I Šapić to svakako zna
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
