Napori zlikovačkog kartela da relativizuju i podriju sudske procese protiv svojih članova nešto su izgubili na upornosti. Mora biti da je to zbog nespornih činjenica, tako da su sada na redu apsurdni i očajnički pokušaji da se javnost uveri kako su Legija i ekipa nevini
„Ako nije istina da je Đinđićev ubica odleteo istoga dana iz Beograda u London avionom bez oznaka, onda nije istina ništa od onoga što je Legija izjavio u megaintervjuu“, izjavio je Đuro Bilbija u čuvenoj TV emisiji „Upitnik“ na RTS-u, kod Olivere Jovićević, onda kad su imali i Ivu Pukanića iz zagrebačkog „Nacionala“. Ta je izjava tipična za trenutno stanje stvari u medijskoj kampanji za odbranu Ulemeka i ostalih zaverenika za ubistva premijera Đinđića, Ivana Stambolića i ostale zločine. Ta kampanja je dočekivala priliku za prilikom i obećavala brda i planine, „istinu“ i otkrovenja; nismo dobili ništa osim uporno ponavljanih laži i kleveta.
Da se podsetimo: još letos je „Pravda“ gromopucatelno objavila intervju sa Zvezdanom Jovanovićem, „visokim oficirom elitne jedinice“, pod naslovom „Nisam ubio Đinđića“. Jovanović nije rekao ništa osim uopštenih optužbi protiv „politički korektno“ uobičajenih sumnjivaca Čede i Bebe, ali je dodao i omiljene „strane službe“. Onda se „NIN“, po običaju, nadovezao sa „dve potpuno nove tvrdnje“: o „misterioznom stranom diplomati“ koji je „iznuđivao iskaz“ od Zvezdana; i o tome da je premijer „ubijen pucnjem iz unutrašnjosti zgrade Vlade“. Nijedna od tih tvrdnji nije ni nova, niti se dade dokazati, ali obe su vruće i seksi, mada su prozivoljne i upravo stoga zgodne za dalje unošenje zabuna u javnost. Naime, od početka suđenja krajem 2003. javnost se uporno zatrpava lažnim i povremeno sasvim apsurdnim teorijama zavere. Vrhunac je „megaintervju“ Legije Ulemeka u „Kuriru“ i „Kuriru lajt“ („Glas javnosti“): ta gomila besplatnih budalaština vukla se mesecima i proglašavana je „konačnom istinom“. Tu je Đuro Bilbija na kraju bio u pravu: ako taj „avion bez oznaka“ nije istina – onda ništa nije istina. Pošto „avion bez oznaka“ nikada nije mogao da leti po Evropi, a naročito ne posle septembra 2001. (osim kroz one podzemne pećine između Moskve i Petrograda) – ništa od Legijinih priča nije istina. Q.E.D.
Cela ta dosadna i tupa kampanja išla je – koordinirano i organizovano – po dve linije: svaliti krivicu na Đinđićeve najbliže saradnike (Čeda, Beba, Zoran Janjušević), a po doktrini sudski uglavljenog lažova Dejana Mihajlova; i po svaku cenu kompromitovati svedoke – saradnike koji su još na životu (Čume, Bagzi, Đura Mutavi). Pa su tako tabloidi i slične štampane stvari imale mesecima naslove tipa: „Čeda/Beba na robiju!“, „Čume i Bagzi na robiju!“, „Prpa!“ (ne Branka, nego strah), „Beba sledeći!“ (za robiju), „Nova istraga o Đinđiću“, „Strana zavera“, „Đinđića su ubile velike glave koje su bile oko njega“, „Bagzi ubio Gavru!“ itd. Onda se pojavio onaj hadžija iz Kuršumlije (Andrej Milić od „Garde cara Lazara“) da obeća: „Oslobodićemo Legiju“.
Poslednji trzaj te lažljive harange bila je odbrana Aleksandra Simovića u predmetu „Zemunski klan“: on je, između ostalog, izjavio da zna gde je zakopan neki Crnogorac koga je, navodno, ubio Čume, pa su opet svi vrisnuli „Čume na robiju“. Ispalo je da Simović to ne zna baš iz prve ruke, nego da je čuo, pa su tužioci i policija kopali po periferiji Beograda gde ih je Simović vodao, ali do ovoga trenutka (utorak, 6. novembar, uveče) nisu ništa iskopali. Umesto toga, sada se očekuje još jedna, nova, optužnica protiv Zemunaca koji su se ugruvali optužujući druge.
Suočenja Zemunaca sa svedocima – saradnicima nisu donela ništa novo, ali je bilo zanimljivo porediti izveštavanje raznih medija o istoj stvari. Po jednima, „Legija zakopao Bagzija/Čumeta/Đuru“; po drugima pak obrnuto. Pošto je sve to propalo – kao i sve ostalo do tada – dolazi do naglog smirenja kampanje. Odjednom se više ne piše o Legijinim „epohalnim“ megaotkrićima, nego o njegovoj lirskoj poeziji koju će Ceca, udovica Ražnatović, sa uživanjem pevati, ljubi ga kuma.
Čak je i sednica Vrhovnog suda Srbije, koji po treći put treba da odlučuje po žalbama tužilaštva i odbrane u predmetu „Ibarska magistrala“ propraćena upadljivo malokrvnim najavama „preokreta“ i „istine“. Sada je na Vrhovnom sudu da konačno već jednom, a na osnovu nepromenjenog činjeničnog stanja, završi tu stvar jednom za svagda.
Za to vreme, policija i tužioci kopaju li kopaju, prekopavajući nebo i zemlju pod rukovodstvom Aleksandra Simovića.
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
U izmenjenom svetskom kontekstu, Srbija bez strateškog opredeljenja i prave strategije u spoljnim odnosima izgleda kao država koja pokušava da balansira tako što će nekom nešto da obeća na jednoj strani, i što će od nekoga nešto da kupi na drugoj strani. Njen lider istovremeno govori kako smo ponosni, pa kako smo mali i jadni, kako smo slobodarski, ali kako se ni za šta ne pitamo. Šta nas čeka naredne godine
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
