Napori zlikovačkog kartela da relativizuju i podriju sudske procese protiv svojih članova nešto su izgubili na upornosti. Mora biti da je to zbog nespornih činjenica, tako da su sada na redu apsurdni i očajnički pokušaji da se javnost uveri kako su Legija i ekipa nevini
BEZ SPEKTAKULARNIH OTKRIĆA: Aleksandar Simović (hapšenje)
„Ako nije istina da je Đinđićev ubica odleteo istoga dana iz Beograda u London avionom bez oznaka, onda nije istina ništa od onoga što je Legija izjavio u megaintervjuu“, izjavio je Đuro Bilbija u čuvenoj TV emisiji „Upitnik“ na RTS-u, kod Olivere Jovićević, onda kad su imali i Ivu Pukanića iz zagrebačkog „Nacionala“. Ta je izjava tipična za trenutno stanje stvari u medijskoj kampanji za odbranu Ulemeka i ostalih zaverenika za ubistva premijera Đinđića, Ivana Stambolića i ostale zločine. Ta kampanja je dočekivala priliku za prilikom i obećavala brda i planine, „istinu“ i otkrovenja; nismo dobili ništa osim uporno ponavljanih laži i kleveta.
Da se podsetimo: još letos je „Pravda“ gromopucatelno objavila intervju sa Zvezdanom Jovanovićem, „visokim oficirom elitne jedinice“, pod naslovom „Nisam ubio Đinđića“. Jovanović nije rekao ništa osim uopštenih optužbi protiv „politički korektno“ uobičajenih sumnjivaca Čede i Bebe, ali je dodao i omiljene „strane službe“. Onda se „NIN“, po običaju, nadovezao sa „dve potpuno nove tvrdnje“: o „misterioznom stranom diplomati“ koji je „iznuđivao iskaz“ od Zvezdana; i o tome da je premijer „ubijen pucnjem iz unutrašnjosti zgrade Vlade“. Nijedna od tih tvrdnji nije ni nova, niti se dade dokazati, ali obe su vruće i seksi, mada su prozivoljne i upravo stoga zgodne za dalje unošenje zabuna u javnost. Naime, od početka suđenja krajem 2003. javnost se uporno zatrpava lažnim i povremeno sasvim apsurdnim teorijama zavere. Vrhunac je „megaintervju“ Legije Ulemeka u „Kuriru“ i „Kuriru lajt“ („Glas javnosti“): ta gomila besplatnih budalaština vukla se mesecima i proglašavana je „konačnom istinom“. Tu je Đuro Bilbija na kraju bio u pravu: ako taj „avion bez oznaka“ nije istina – onda ništa nije istina. Pošto „avion bez oznaka“ nikada nije mogao da leti po Evropi, a naročito ne posle septembra 2001. (osim kroz one podzemne pećine između Moskve i Petrograda) – ništa od Legijinih priča nije istina. Q.E.D.
Cela ta dosadna i tupa kampanja išla je – koordinirano i organizovano – po dve linije: svaliti krivicu na Đinđićeve najbliže saradnike (Čeda, Beba, Zoran Janjušević), a po doktrini sudski uglavljenog lažova Dejana Mihajlova; i po svaku cenu kompromitovati svedoke – saradnike koji su još na životu (Čume, Bagzi, Đura Mutavi). Pa su tako tabloidi i slične štampane stvari imale mesecima naslove tipa: „Čeda/Beba na robiju!“, „Čume i Bagzi na robiju!“, „Prpa!“ (ne Branka, nego strah), „Beba sledeći!“ (za robiju), „Nova istraga o Đinđiću“, „Strana zavera“, „Đinđića su ubile velike glave koje su bile oko njega“, „Bagzi ubio Gavru!“ itd. Onda se pojavio onaj hadžija iz Kuršumlije (Andrej Milić od „Garde cara Lazara“) da obeća: „Oslobodićemo Legiju“.
Poslednji trzaj te lažljive harange bila je odbrana Aleksandra Simovića u predmetu „Zemunski klan“: on je, između ostalog, izjavio da zna gde je zakopan neki Crnogorac koga je, navodno, ubio Čume, pa su opet svi vrisnuli „Čume na robiju“. Ispalo je da Simović to ne zna baš iz prve ruke, nego da je čuo, pa su tužioci i policija kopali po periferiji Beograda gde ih je Simović vodao, ali do ovoga trenutka (utorak, 6. novembar, uveče) nisu ništa iskopali. Umesto toga, sada se očekuje još jedna, nova, optužnica protiv Zemunaca koji su se ugruvali optužujući druge.
Suočenja Zemunaca sa svedocima – saradnicima nisu donela ništa novo, ali je bilo zanimljivo porediti izveštavanje raznih medija o istoj stvari. Po jednima, „Legija zakopao Bagzija/Čumeta/Đuru“; po drugima pak obrnuto. Pošto je sve to propalo – kao i sve ostalo do tada – dolazi do naglog smirenja kampanje. Odjednom se više ne piše o Legijinim „epohalnim“ megaotkrićima, nego o njegovoj lirskoj poeziji koju će Ceca, udovica Ražnatović, sa uživanjem pevati, ljubi ga kuma.
Čak je i sednica Vrhovnog suda Srbije, koji po treći put treba da odlučuje po žalbama tužilaštva i odbrane u predmetu „Ibarska magistrala“ propraćena upadljivo malokrvnim najavama „preokreta“ i „istine“. Sada je na Vrhovnom sudu da konačno već jednom, a na osnovu nepromenjenog činjeničnog stanja, završi tu stvar jednom za svagda.
Za to vreme, policija i tužioci kopaju li kopaju, prekopavajući nebo i zemlju pod rukovodstvom Aleksandra Simovića.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio”, kaže rektor Vladan Đokić u razgovoru za “Vreme”. Pričali smo o udarima na univerzitet, njegovim odlascima u Brisel i tome da li se boji da studentski pokret skreće udesno. A na konstataciju da će morati otići sa mesta rektora ako postane poslanik ili, ko zna, premijer, profesor Đokić kaže: “Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata”
Ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke proevropskog usmerenja ne samo da će izvršiti političko samoubistvo već će to samoubistvo proizvesti štetu po okolinu. U slučaju da neke stranke izađu same na izbore, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima
“Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem”
Iz godine u godinu medijski konkursi su postajali sredstvo kojim režim plaća svoju medijsku poslugu, što pojednostavljeno znači: građani izdvajaju pare da im neko nudi lažnu stvarnost i da ih dodatno truje radioaktivnom mržnjom. Odnosno, plaćaju da ih neko laže i od njih pravi budale
“Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati”
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Pođimo od toga da Vučićev režim prvo uspe da pokrade parlamentarne pa onda raspiše predsedničke izbore koje bilo koji njegov kandidat teško da može da dobije. Častan predsednik Republike u nečasnom sistemu bio bi poput oveće rupe u tkanini koja se već dobrano oparala
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
