Posleratni zločini bez kazne

Kao da se ceo svet zainatio da donedavnom premijeru Republike Kosovo i pobedniku na upravo održanim izborima Hašimu Tačiju pokvari pobedničku proslavu. Najpre je bio prinuđen da se brani od optužbi za nameštanje izbornih rezultata a onda je, u utorak 14. decembra, u medijima objavljen izveštaj specijalnog izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o zločinima počinjenim nad Srbima i „nelojalnim“ Albancima tokom leta 1999, neposredno posle kosovskog rata. Tači je u tom izveštaju označen kao šef mafijaške grupe koja je odgovorna ne samo za zločine prema civilima već i za trgovinu heroinom i ilegalan promet ljudskim organima. Te optužbe nisu nove, ali prvi put dolaze od uglednog međunarodnog predstavnika, i prvi put su fokusirane direktno na Tačija, a ne na nekog od njegovih saradnika ili rivala.

Izveštaj Dika Martija, švajcarskog senatora i specijalnog izvestioca PSSE, rezultat je dvogodišnje istrage koju je inicirala knjiga Karla del Ponte u kojoj je bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala pomenula mogućnost da su Srbima kidnapovanim neposredno posle rata i odvedenim u Albaniju u komercijalne svrhe vađeni organi. Del Ponteova u knjizi kaže da nije bilo dovoljno dokaza da se o tome pokrene zvanična istraga, ali su njeni navodi podstakli Parlamentarnu skupštinu da imenuje Martija, koji je stekao reputaciju ranijim izveštajem o američkim tajnim zatvorima u Evropi, da ovu stvar istraži. Rezultat, u vidu dvadeset sedam gusto kucanih stranica, biće zvanično predstavljen Skupštini krajem januara, ali je njegov nacrt prošle nedelje procurio do britanskih medija, a zatim i do svih ostalih, u za Tačija najgorem mogućem trenutku.

Kao što je rečeno, izveštaj ne sadrži ništa suštinski novo, ali u koncentrovanoj formi iznosi optužbe ne samo protiv Tačija i saradnika već i protiv međunarodne zajednice, koja ne samo što nije ništa učinila da spreči kidnapovanja, zlostavljanja i ubijanja Srba tokom leta 1999, nego ni naknadno nije preduzela gotovo ništa da te zločine istraži. Marti u svom izveštaju daje nekoliko razloga za to (ne)postupanje: on najpre konstatuje da je nakon povlačenja srpskih snaga bezbednosti na Kosovu nastao haos sa kojim ni Unmik ni Kfor neko vreme nisu imali ni ljudi ni sredstava da se nose; da je Oslobodilačka vojska Kosova bila de fakto saveznik NATO-a tokom rata i, kao takva, posleratni partner međunarodnim snagama u održanju mira; te da su nakon uspostavljanja kakvog-takvog reda međunarodna tela odlučila da „žrtvuju izvesne važne principe pravde u cilju kratkoročne stabilnosti“, pa su izbegavale da se zameraju moćnicima iz UČK. „Užasni zločini srpskih snaga izazvali su vrlo jaka osećanja u svetu i mišljenje koje se odražava i u stavu nekih međunarodnih agencija, po kom se uvek samo jedna strana smatra vinovnikom zločina, a druga žrtvom, pa je ova druga nužno nevina. Realnost je manje jasna i mnogo složenija“, kaže Marti.

foto: ap photo

LOV NA BUBREGE: Treba naglasiti, što Marti i sam čini, da izveštaj, kao ni predlog rezolucije koji je na osnovu njega nastao, ni po formi ni po sadržaju ne ispunjava kriterijume policijske istrage, već mu je cilj pre svega da takvu istragu inicira. U stvari, Martijev izveštaj iznosi tri vrste optužbi na račun bivšeg komandanta UČK i saradnika: da su organizovali otmice, mučenja i likvidaciju Srba i nelojalnih Albanaca posle rata, uglavnom na teritoriji Albanije; da su nekima od kidnapovanih lica vađeni organi, prvenstveno bubrezi, i presađivani platežnim primaocima; te da su Tači i drugovi i danas duboko umešani u trgovinu heroinom i ostale klasično mafijaške aktivnosti. Ta tri nivoa optužbe nisu sasvim jasno odvojena u Martijevom izveštaju, kao ni u medijskim reakcijama koje su usledile, što je u priličnoj meri doprinelo konfuziji koju je izveštaj izazvao.

foto: afp photo

Krenimo od najkontroverznijeg dela izveštaja, onog koji se tiče vađenja organa kidnapovanih lica. Marti je tu otišao nešto dalje od onih nekoliko pasusa koje je Del Ponteova u svojoj knjizi posvetila toj temi ali, istini za volju, ne mnogo dalje. Kao i kod Del Ponteove u fokusu je sad već čuvena „žuta kuća“ u selu Ripe kod gradića Burelj u centralnoj Albaniji. Istražitelji Haškog tribunala su, nakon što su od neimenovanih svedoka čuli da su u toj kući držani kidnapovani ljudi kojima su vađeni organi, tamo pronašli tragove krvi i nešto otpadaka od sanitetskog materijala. Na osnovu toga, i kontradiktornih izjava vlasnika kuće o poreklu tragova krvi, zaključili su da bi u tim pričama moglo biti nečega, ali zvaničnu istragu nisu otvorili, pre svega zbog odbijanja vlasti Albanije da sarađuju, ali i zbog mandata Tribunala, koji ne dozvoljava mogućnost istraživanja posleratnih zločina. Da stvar bude još gora, prikupljeni dokazi su, u skladu sa pravilima Tribunala, uništeni nakon što je istraga obustavljena.

Tamo gde je Del Ponteova stala, Marti je nastavio. Izveštaj rekonstruiše improvizovane logore unutar Albanije kroz koje su prolazila kidnapovana lica i pominje četiri glavne tačke: privatna kuća u selu Bicaj, na putu ka Piškopeji; dve kuće u gradiću Burelj, oko 80 km severno od Tirane; privatna kuća („žuta kuća“) u selu Ripe kod Burelja; seosko imanje u mestu Fušt Kruj, kod Tirane, u blizini aerodroma. Izveštaj nagoveštava (ali ne potkrepljuje) da su prve tri pomenute lokacije, uključujući i „žutu kuću“, bila mesta gde su kandidati za prisilne davaoce organa izdvajani i medicinski testirani, da bi potom bili odvođeni u ilegalnu kliniku gde su im posle likvidacije vađeni organi. Izveštaj nagoveštava da bi poslednja lokacija, imanje u Fušt Kruju, mogla biti sedište ilegalne klinike, ali to ne tvrdi eksplicitno: ta kuća je, kaže se, „nedavno zaplenjena zbog kriminalnih aktivnosti vlasnika koje nemaju veze sa ratom na Kosovu i sa UČK“.

U Martijevom izveštaju se u istom kontekstu pominje i sasvim nedavna afera vezana za kliniku Medikus u predgrađu Prištine, koja je postala predmet istrage Euleksa u vezi sa ilegalnom trgovinom organima. U toj klinici su, prema dosad objavljenim podacima iz istrage, siromasi za bedan novac prodavali bubrege bogatim klijentima, a glavni akter je turski hirurg Junuz Sonmez, koji se istovremeno javlja kao „Doktor Vampir“ u nizu sličnih afera u ilegalnim klinikama u Turskoj i Azerbejdžanu; za njim je izdata međunarodna poternica. Iako izveštaj ne uspeva da uspostavi direktnu vezu između prisilnog vađena bubrega 1999. i ilegalnog presađivanja u Medikusu 2009, implikacija je jasna.

HABEAS KORPUS: Martijev izveštaj ne pruža dokaze ni da su Hašim Tači i njegov „Drenički klan“ umešani u međunarodnu trgovinu drogom, mada se poziva na izveštaje nemačkih i švajcarskih tajnih službi u kojima se iznose takve tvrdnje. Nevolja je, međutim, što obaveštajne službe skupljaju svakakve informacije, ne vodeći računa o tome da li se mogu dokazati na sudu. Do sad nema indicija da je u toku bilo kakva istraga koja direktno povezuje Tačija sa trgovinom narkoticima, na Kosovu ili negde drugde. Prema Martiju, Tačijevu kriminalnu grupu čine Azem Sulja (bivši načelnik bezbednosti UČK), Redžep Haljiti (jedan od osnivača UČK i predstavnik Tačijeve stranke u Predsedništvu kosovske skupštine), Kadri Veselji (šef Tačijeve tajne policije) i Fatmir Ljimaj (Tačijev zamenik u stranci i ministar građevinarstva u prethodnoj vladi). Od svih pomenutih, samo je Ljimaj zvanično procesuiran pred Haškim tribunalom (oslobođen zbog nedostatka dokaza) i pred Euleksom (zbog korupcije, čeka se optužnica). Na ovom spisku se, treba primetiti, ne nalazi Ramuš Haradinaj, Tačijev glavni rival na kosovskoj političkoj sceni, čiji su ljudi tokom i posle rata neposredno kontrolisali granicu Albanije i Kosova.

Najmanje citirani deo izveštaja tiče se onoga što bi trebalo da bude najvažnije: sudbine nestalih lica, čija rodbina sad nagađa da li su njihovim najmilijima naživo vađeni organi, ili su prosto ubijeni i bačeni u masovnu grobnicu sa ostalim nesrećnicima koji su se zatekli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Prema podacima Međunarodnog crvenog krsta, sa Kosovu je posle rata nestalo 470 ljudi: njima se, nakon što su ih odvele patrole UČK, izgubio svaki trag. Od njih je 95 Albanaca i 375 Srba, i pretpostavlja se da su odvedeni u Albaniju i tamo pobijeni. Republika Albanija, međutim, do sad nije zvanično priznala postojanje masovnih grobnica na svojoj teritoriji, niti je dozvolila međunarodnim faktorima da vrše bilo kakvu istragu u tom pravcu. Sve dok se ne nađu leševi, sa ili bez bubrega, bilo kakva priča o trgovini organima trebalo bi da bude u drugom planu.

To bi, uprkos prvobitno negativnoj reakciji albanskih vlasti na izveštaj, uskoro moglo da se promeni. Očekuje se da će Parlamentarna skupština Saveta Evrope krajem januara usvojiti Martijev predlog rezolucije, u kome se vlasti na Kosovu i u Albaniji pozivaju da pokrenu istragu o nestalim licima. Kao zemlja koja pretenduje na članstvo u Evropskoj uniji, Albanija jednostavno neće moći da ignoriše taj zahtev i moraće, makar preko volje, da mu se povinuje.

Stvari će ići mnogo teže na Kosovu, gde je Euleks već dao signale da se smatra nenadležnim (jer su se zločini navedeni u izveštaju desili na teritoriji Albanije) dok kosovske vlasti, na čelu sa Tačijem, ceo izveštaj odbacuju kao deo velikosrpske zavere i nekakve „koalicije neprijatelja nezavisnosti Kosova“. Sve u svemu, mogućnost da, uprkos medijskoj halabuci, tvrdnje iznesene u Martijevom izveštaju postanu predmet ozbiljne istrage, visi o tankom koncu.

SENKE SUMNJE: Ako su pravne posledice neizvesne, političke su već tu, a šteta nastavlja da raste. Iako će Tači možda uspeti da, uprkos svemu, formira buduću vladu Kosova, njegov položaj postaje neodrživ i sledi mu neka vrsta karantina: čak i države koje su priznale Kosovo odmiču se od njega. Ministarka spoljnih poslova Švajcarske ove nedelje je odbila da od ambasade Kosova primi nekakvu međunarodnu nagradu, sa obrazloženjem da je to, posle Martijevog izveštaja, „neprimereno“. Toga će, kako izgleda, biti još.

Tači se zasad i dalje drži prpošno, najavom da će tužiti Martija (kome?) i upoređujući njegov izveštaj sa nacističkom propagandom. Iako za sada ima podršku od strane dela rukovodstva Albanije i albanskih lidera u Makedoniji, sve dok bude u senci Martijevih optužbi, biće mu teško da predstavlja Kosovo kao „najmlađu evropsku demokratiju“, i pritisci, spoljni i unutrašnji, neće prestati da rastu dok se ne povuče, ili ne bude sklonjen.

Zanimljivo je da su britanski mediji prednjačili u objavljivanju delova Martijevog izveštaja, dok je Sjedinjenim Američkim Državama zavladala zaglušujuća tišina: „Njujork tajms“ jedva da je registrovao aferu, dok ju je „Vašington Post“ potpuno ignorisao. Tači je dosad važio za miljenika Stejt Departmenta, i Vašingtonu teško pada da se od njega odmakne, ma šta evropski savetnici mislili o njemu. To, bar na kratak rok, povećava razdor između američkog i evropskog gledanja na problem Kosova i odlaže mogućnost trajnog rešenja.

Ništa od gore navedenog ne bi trebalo da bude povod za slavlje u Srbiji, niti za neprimerene izjave koje su usledile neposredno nakon objavljivana izveštaja. Od izjave zamenika specijalnog tužioca za ratne zločine Bruna Vekarića da je reč o „velikoj pobedi Srbije“ ogradio se i sam Marti, rečima da mu nije jasno kako neko nakon ove morbidne priče o nekažnjenim zločinima može da se oseća pobedonosno.

Najbolji mogući ishod cele ove afere je da izveštaj inicira ozbiljnu i usredsređenu zajedničku istragu Euleksa, Albanije i Srbije i o sudbini onih 470 nestalih lica, sa naglaskom na pronalaženje njihovih posmrtnih ostataka. Najgore je da stvar ostane neistražena, i kao takva predmet budućih političkih prepucavanja i izgovor za nove svađe i zavade.