Poslednji raspad Titovog reaktora

Samo nedelju dana pred šezdesetu godišnjicu postojanja, Institut za nuklearne nauke „Vinča“ dospeo je u udarne vesti zbog „curenja nuklearnog goriva“ iz jednog od svoja dva reaktora. U lančanoj reakciji koju je izazvala ova informacija otvorilo se pitanje da li radijacija može izaći u okolinu iz bazena sa gorivnim elementima istraživačkog reaktora RA i koliko je zbog toga ugrožena prestonica, a koliko stanovnici Vinče.

Nekako je i ovaj put baš htelo da slavni nuklearni institut, jedan od simbola moći nekadašnje SFRJ, posle niza drugih neprijatnih dilema, ni svoj šezdeseti rođendan ne može dočekati u normalnim uslovima. Pokazalo se, naravno, da nema nikakve ozbiljne radioaktivne pretnje, što je u ponedeljak potvrdio direktor instituta Jovan Nedeljković, koji je posle svečane, rođendanske sednice Naučnog veća, održane u SANU-u, objasnio kako „ne postoji opasnost da to gorivo dospe u zemlju ili u atmosferu“.

Stvar je, zapravo, isplivala iz bazena u kojima je uskladišteno 8000 istrošenih gorivnih elemenata u trenutku kad su konačno pronađena sredstva za njihovo bezbedno, trajno odlaganje. U prošlonedeljnom saopštenju Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) najavljeno je ulaganje Evropske unije od 5,46 miliona evra u program dekomisije nuklearnog goriva. Pritom je funkcioner ove organizacije Džon Keli pomenuo da postoji „isticanje goriva koje je staro skoro 45 godina“, objašnjavajući koliko je važno da to istrošeno gorivo bude odneto u Rusiju, što je bilo dovoljno da „curenje goriva u bazen“ stigne na naslovne strane.

„To je bilo urgentno i pre deset, petnaest godina“, kaže u razgovoru za „Vreme“ državni sekretar u Ministarstvu nauke, doktor Uranija Kozmidis-Luburić. „Za rešavanje problema nije potrebno mnogo vremena, samo volja i želja da se to uradi“, smatra državna sekretarka, objašnjavajući da su se sad našli ljudi „koji su rešili problem u roku tri meseca“.

JEZGRO: Davno zatvoreni istraživački reaktor RA, nominalne snage 6,5 MW, moderiran i hlađen teškom vodom, prava je paradigma iščezle zemlje koja ga je postavila i ponosila se njime. Nekada jezgro Titovog nuklearnog instituta, reaktor se u međuvremenu raspao na niz pretećih, ali ipak komunalnih problema koji se danas ne mogu rešiti bez evropskih fondova.

Reč je o problemima, koji su, ako ništa drugo, duboko ukopani u istoriji, još oko 1948. godine, kad je sve počelo. Tada je fiziko-hemičar Pavle Savić, najznačajniji srpski naučnik iz jugoslovenske epohe, inače prijatelj i saborac Josipa Broza Tita, uz podršku francuskog levo orijentisanog fizičara Roberta Valena, na obali Dunava osnovao Institut za nuklearne nauke koji je nazvan „Vinča“ po obližnjem naselju. U prvim godinama rada, Institut je, uprkos brojnim političkim i materijalnim iskušenjima, uspeo da uvede FNRJ u nuklearnu eru.

Kruna njegovog razvoja bilo je postavljanje istraživačkog reaktora RA, koji je zajedno sa gorivom kupljen 1955. godine kao gotov proizvod od Instituta za teorijsku i eksperimentalnu fiziku iz Moskve, nekako baš u vreme kad otopljavaju odnosi Jugoslavije i SSSR. Prvi elementi stižu vagonima kroz Mađarsku dok u njoj protiv sovjetske vlasti bukti revolucija Imre Nađa, koga je kasnije Josip Broz isporučio Sovjetima, možda baš u zamenu za reaktor.

Reaktor RA je počeo sa radom u decembru 1959. godine sa niskoobogaćenim uranijumskim gorivom. Dve decenije kasnije, 1976, nabavljeni su novi gorivni segmenti sa 80 odsto obogaćenim uranijum-dioksidom iz fabrike u Novosibirsku, da bi reaktor 1980. sasvim prešao na visokoobogaćeno gorivo. Po spoljnjem izgledu nalik na žuti metalni valjak, ovo kao kuća visoko postrojenje doprinelo je tokom tih decenija velikom razvoju srpske fizike, ali je korišćeno i kao paravan za razne političke igre između Istoka i Zapada.

U međuvremenu, isluženo gorivo, koje je pri upotrebi ozračeno i koje može biti vrlo opasno, privremeno je odlagano u samoj reaktorskoj zgradi. Reaktor je tako radio do avgusta 1984. godine, kada je zaustavljen zbog rekonstrukcije i zamene goriva. Međutim, nikad potom nije pokrenut zbog, kako u „Vinči“ kažu, „brojnih tehničkih, administrativnih i političkih razloga“. Mada je dobar deo sistema demontiran, reaktor i uskladišteni uranijum su još bili zgodna igračka za razmišljanje da li se u blizini Beograda može napraviti atomska bomba, na šta je tokom bombardovanja 1999. godine posebno podsećala zapadna štampa.

U julu 2002. godine srpska vlada je donela konačnu odluku o trajnom prestanku rada reaktora RA i pristupanju dekomisiji, kako se stručno naziva rasklapanje ovakve nuklearne mašine. Tada je premijer Zoran Đinđić uz finansijsku pomoć SAD organizovao transport neistrošenog uranijuma u zemlju porekla, Rusiju. Taj transport je bio kraj ružnih snova o nuklearnom oružju.

Danas se o reaktoru stara 13 istraživača zajedno sa većim brojem tehničara i drugog osoblja Centra za nuklearne tehnologije i istraživanja NTI, koji je osnovan 2002. godine. Pored toga, Centar je operater i drugog, malog vinčanskog reaktora RB, koji je bio projektovan na nultu snagu i koji se već 40 godina sasvim bezopasno koristi za brojna istraživanja.

CEPANJE JEZGRA: Šta se posle zatvaranja 1984. godine desilo sa nagomilanim reaktorskim otpadom? Kako kažu u Centru, isluženi gorivni elementi su smešteni u aluminijumsku burad i čelične kontejnere, koji su potopljeni u vodu. Bazeni sa vodom se nalaze u samoj reaktorskoj zgradi, projektovani kao privremeno odlagalište. Sami bazeni su napravljeni od aluminijuma i čelika, sa zidovima koji su, po rečima direktora „Vinče“, debeli 80 centimetara.

No, opasno gorivo već 23 godine nije iz njih premešteno na neku drugu, bezbedniju lokaciju, pa je došlo do curenja sadržaja nekih gorivnih elemenata, na šta su istraživači iz „Vinče“ i inspektori IAEA već dugo upozoravali. Nedavna ispitivanja vode uzete iz bazena, pokazala su da u njoj postoji cezijum Cs-137, vrlo opasan produkt fisije do koje dolazi u reaktoru. No, u „Vinči“ uveravaju da on trenutno sigurno neće napustiti bazene sa otpadom.

Mada je to curenje radioaktivnog cezijuma u bazene privuklo veliku pažnju javnosti, zanimljivo je da se u samom tanku reaktora još nalazi poslednje punjenje reaktorskog jezgra iz 1982. godine. Na sreću, tu još nije izmereno nikakvo curenje goriva.

Kako bi se uklonila ova radioaktivna pretnja nadomak Beograda, vlada je 2004. pokrenula program za dekomisiju nuklearnog otpada, pod nazivom VIND (Vinca Institute Nuclear Decommissioning). Program ima tri celine i njegov je glavni cilj da se do 2010. godine iskorišćeni gorivni elementi prenesu do skladišta u podnožju Urala u Rusiju, gde će biti trajno odloženi. Projekte u okviru programa VIND realizuje Centar NTI, finansira ga Ministarstvo nauke, a značajnu tehničku i ekspertsku pomoć pruža IAEA, dok neke poslove obavljaju i drugi, posebno angažovani strani partneri.

Ministarstvo nauke se poslednjih meseci vrlo aktivno upustilo u pregovore sa IAEA, Ruskom Federacijom i zemljama kroz koje će opasni otpad proći. Samom tom transportu prethodi vrlo nezgodan posao pakovanja gorivnih elemenata. Zahvaljujući uspešnim pregovorima u Beču, Evropska komisija je uložila pomenutih 5,46 miliona evra za prve dve faze projekta u kojima će otpad biti spremljen za transport. Da bi se izvelo samo premeštanje, biće potrebno još 25 miliona dolara, koje je Evropska komisija takođe obećala Srbiji.

OMOTAČ: „Reaktor će se iseći u delove, izvršiće se dekomisija, a onda će se kao naš otpad skloniti u naše trajno odlagalište“, odgovara Uranija Kozmidis-Luburić, objašnjavajući da je taj posao jedna od celina VIND programa. Sama zgrada, kako kažu u „Vinči“, dobiće drugu namenu kad se projekat uspešno okonča.

Nažalost, sam reaktor i isluženo gorivo uopšte nisu jedini radioaktivni otpad u Vinči, naročito što je tu donošen i odlagan ne samo radioaktivni otpad instituta već cele zemlje. Rusija prihvata samo otpad iz goriva svog porekla, pošto može da ga na neki način reciklira. Srbija ima obavezu da se postara za sve ostalo i da na svojoj teritoriji izgradi trajno odlagalište za taj, zapravo voluminozni otpad koji potiče od raznih ozračenih alatki, pomoćnih sredstava i ko zna sve čega.

Trenutno je radioaktivni otpad uskladišten u privremenom odlagalištu, velikom metalnom hangaru sa pomičnim vratima, u čijoj se unutrašnjosti nalaze šarena metalna pakovanja najrazličitijeg radioaktivnog otpada. Kako ocenjuje IAEA, jedan od ključnih problema u upravljanju ovim otpadom je to što se ne zna tačno od čega se sve sastoji. „Institut ‘Vinča’ ne sme biti trajno odlagalište radioaktivnog otpada, već privremena stanica kroz koju će prolaziti“, smatra državna sekretarka i najavljuje izgradnju trajnog odlagališta na drugoj lokaciji (vidi okvir).

U međuvremenu, prošla je još jedna godišnjica Instituta. Posle obustave izgradnje Akceleratorske instalacije „Tesla“, sukoba oko organizacije Instituta i prethodnih problema sa radioaktivnim otpadom, za „Vinču“ postaje već tipična medijska sudbina sa komentarima „curi ili ne curi“. Protekle nedelje su se tako mogli čitati brojni ljutiti komentari kako opravdano zabrinutih laika tako i dugogodišnjih saradnika Instituta, koji upozoravaju na razbijanje ove naučne institucije.

„Naprotiv, mi hoćemo da negujemo i razvijemo istraživanja iz nuklearne i atomske fizike“, kaže Kozmidis-Luburić, objašnjavajući da se razmišlja o trenutnom nedostatku kadrova, kao i da se u Vinči napravi „edukativni centar gde će dolaziti studenti iz Novog Sada i Beograda, i napraviti jezgro nuklearnog istraživanja“.

Zanimljivo je da li bi se takav centar na kraju mogao smestiti u reaktorskoj zgradi kad iz nje odu gorivni elementi i ostatak reaktorske skalamerije, a da sve, posle šest decenija velikih uspona i padova „Vinče“, ostane divno i bezbedno. U „Vinči“ se i trenutno vrše mnoga odlična istraživanja, ali svi nekako čekaju jedan novi pionirski početak, samo što odavno nigde nema Pavla Savića.

Ćošak za radijaciju

(BEZ CURENJA: Metalni kontejneri sa radioaktivnim otpadom)

Radna grupa Ministarstva nauke predložila je Vladi Srbije da formira komisiju koja će izabrati lokaciju za trajno odlagalište radioaktivnog otpada. Predstavljajući izveštaj radne grupe u ponedeljak, savetnik predsednika Privredne komore za ekologiju Aleksandar Perić rekao je da je već napravljen „detaljan dizajn skladišta“. Inače, od 16 mogućih makrolokacija u Srbiji, izabrano je 13, a lokacije na teritoriji Vojvodine su izbačene, pošto se ova autonomna pokrajina smatra žitnicom Srbije. „Ovo odlagalište po dimenzijama i po prihvatu ima projektovan kapacitet za najmanje 300 godina“, kaže Perić za „Vreme“. Nije objavljeno koje se lokacije razmatraju jer je to, po Perićevim rečima, „u domenu državne tajne“ i „nije potrebno podizati tenziju u bilo kom delu Srbije“. Inače, pokazalo se ovih dana da vrlo opasnog radioaktivnog otpada ima uskladištenog i izvan Vinče. Tokom proteklog vikenda izvedena je i nimalo jednostavna operacija prenosa radijuma 226 u Institut za nuklearne nauke „Vinča“ sa Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, koji je 40 godina stajao u centru Beograda.