Poslednji let iz Berlina

Nemačka sistematičnost je čudo. Još u maju 2019. godine bila je zakupljena sala art bioskopa u Berlinu gde je trebalo da bude prikazan film „Poslednja avantura Kaktus Bate“, u kojem se pojavljujem kao narator i istraživač. Tada je bio određen i datum projekcije, 11. mart 2020. To je trebalo da bude povezano sa drugim dešavanjima tokom mog gostovanja – učešćem na izložbi na temu strip žurnalizma u berlinskom Muzeju evropske kulture, a zatim i promocijom knjige inspirisane pričama iz Drugog svetskog rata (nazvanom Partisanenpost), sa stripovima koji su na tu temu godinama objavljivani u „Vremenu“.

Izdavačka kuća Bahoe iz Beča pristala je da uz knjigu ide i insert sa originalnim prilogom – opširnim tekstom u kojem sam se bavio sudbinom dede po majčinoj liniji, koji je tokom rata bio pripadnik podzemnog pokreta otpora (koji su na ovim područjima nazivani „ilegalcima“). To je teška priča, s obzirom da su tajne delatnosti mojih babe i dede u leto 1944. godine uspeli da razotkriju pripadnici folksdojčerske policije (Pančevo i druga mesta u Banatu bila su nastanjena vrlo brojnom nemačkom nacionalnom manjinom, čiji su predstavnici, u sadejstvu sa okupacionom vojskom, bili deo novouspostavljenih vlasti). Deda je uspeo da izbegne opkoljavanje kafane koju je držao, a u kojoj je postojala tajna prostorija gde su skrivali odbegle od nacističkog progona. Nakon toga se krio po močvarama u Pančevačkom ritu, pre nego što se pridružio partizanima. Moja baba, tada trudna, nakon teškog prebijanja izgubila je blizanace, ali su joj život spasli susedi folksdojčeri, koji su garantovali da ona sa ilegalnim aktivnostima u vlastitoj kući nije imala veze (iako to, naravno, nije bilo istina). Tokom vršenja konspirativnih aktivnosti, moj deda je za saradnike imao i Nemce antifašiste, kako one „domaće“ tako i Nemce iz Rajha, koji su se – pod ogromnim rizikom – borili protiv nadmoćne nacističke mašinerije.

Činilo mi se da ima nečeg simboličnog u tome da sav taj materijal bude prvi put predstavljen baš u Nemačkoj (italijansko izdanje planirano je za septembar) – knjiga je trebalo da bude promovisana na značajnom dešavanju kakvo je Sajam knjiga u Lajpcigu, i javilo se nekoliko radio i televizijskih ekipa koje su planirale priloge. Zanimljivo je da je rat, iako spada u nimalo lake teme, još uvek predmet debate u savremenoj Nemačkoj, i bio sam radoznao da to posmatram iz blizine.

RASPLAMSAVANJE KRIZE

Međutim, dok su se sva ta gostovanja pripremala, 2019. godine, niko nije mogao ni da sanja šta će se dešavati marta 2020. Kada je situcija sa virusom korona već počela da se razbuktava, Sajam knjiga u Lajpcigu je otkazan, ali ne i berlinska izložba i projekcija filma. Smatrao sam da bi bilo neprofesionalno i u najmanju ruku nefer s moje strane da otkažem put. Čak iako je postajalo jasno da strah od zaraze nekontrolisano iskače iz racionalnih okvira, nije bilo moguće zamisliti da će evropske države paničnom brzinom krenuti da uvode ozbiljna ograničenja kretanja. Baš pre nego što sam krenuo na put, slučajno sam u gradu sreo Ildiko Erdei, antropološkinju. Počeli smo da komentarišemo situaciju koja liči na rasplamsavanje masovne histerije i moj zaključak je bio da tu ima dosta posla za one koji se bave socijalnom antropologijom. Ildiko mi je preporučila članak Barbare Plag (Plagg), docentkinje za higijenu, prevenciju i socijalnu medicinu na Univerzitetu Bolcano u Italiji. Članak sam pročitao tek nakon što sam se vratio sa puta – razmišljanja doktorke Plag kao da su odražavala misli koje su me i samog morile na tom putu…

U Berlinu je atmosfera bila prilično opuštena. Iako su svi pratili vesti o virusu korona, malo ko je nosio masku. Možda nije bilo onoliko gužve kao ranije, ali sve je još uvek funkcionisalo na uobičajen način. Neočekivano brzo je stiglo obaveštenje da su berlinski muzeji u obavezi da zatvore svoja vrata za posetioce. Bio je to poslednji dan kada sam mogao da prisustvujem i vlastitoj izložbi, u okviru programa pod nazivom „ComiXconnection“, vrlo dobro osmišljenog zbivanja posvećenog strip scenama različitih zemalja, koje je proputovalo dvadeset gradova u jugoistočnoj Evropi i Nemačkoj.

Nastavio sam put za Lajpcig, gde je (uprkos odlaganju Sajma knjiga) još uvek bilo moguće posetiti manja dešavanja, kao što su ona u alternativnom prostoru ironično nazvanom „Klub milionera“ (Millionaieres Club), iako se i tamo već osećala napetost i zbunjenost. Svuda su se prepričavale alarmantne vesti o ovim i onim državnim merama koje stupaju na snagu ekspresnom brzinom.

Na povratku kući, bio sam jedan od putnika za Beograd, u avionu kompanije easyJet. Neki od putnika su govorili da je teško shvatiti šta se događa pošto dobar broj letova biva otkazan, a neki su i sami tu dospeli nakon što su neki drugi letovi bili iznenada obustavljeni. To je sve zvučalo nekako preterano pošto su razmere epidemije na Balkanu i u Srbiji bile smešne u poređenju sa Zapadnom Evropom. Uostalom, mi, skromni putnici, upravo smo prošli pasošku kontrolu i sada se nalazimo u kabini aviona, koji se veselo zarolao pistom. Međutim – kakav je to čudan zvuk? Kočimo i mašina se zaustavlja. Saopšteno nam je da se očekuju dodatne instrukcije zbog mera koje je Srbija uvela u cilju zaštite od širenja virusa korona. Nakon dodatnog sata čekanja, saopštavaju da je let otkazan i da se vraćamo na aerodrom. Neki su plakali. Neki su govorili da samo žele da se vrate kući, da budu sa svojom decom. Kao da je bilo nekog ko bi to mogao da čuje. Ubrzo su se svi razmileli po aerodromu, ne znajući šta će sa sobom. Nakon nekog vremena, stigla je i vest da je odložen sutrašnji let za Beograd kompanije Air Serbia.

POVRATAK U BEOGRAD

Pa dobro, nismo li među razložnim svetom, na Zapadu, tu bi sve trebalo da podleže normi i da postoje nekakva pametna rešenja… Još jednom smo stali u red za pasošku kontrolu pošto formalno ponovo ulazimo na teritoriju Nemačke. Pitao sam policajca koji je pregledao pasoše: „Letovi su odloženi, šta da radimo?“, a on je odgovorio: „Otkud ja znam?!“, i tada sam shvatio da treba da se tornjam kako znam i umem, i to što pre.

Nakon moje poruke u kojoj objašnjavam situaciju, sve svoje obaveze je napustila i na aerodrom pristigla Beate Vild (Wild), kustoskinja izložbe. Jedini (i veoma skup) let tog dana za Beograd vodio je preko aerodroma u Frankfurtu. Deo sam platio sam, a veći deo je Beate pridodala, iz vlastitog novčanika. Imao sam sreće da imam takve prijatelje. Nekako je bilo jasno da nema vremena za dvoumljenje. Štaviše, pretpostavljao sam da bi i let iz Frankfurta mogao da bude odložen, ali trebalo je pokušati.

Čitav put sam proveo smišljajući alternativna rešenja. Najizglednija varijanta bila je da vozom dođem do Minhena, a da zatim pokušam da pronađem neke Balkance (kojih u tom kraju ima prilično), koji bi poluilegalnim putevima, u zavisnosti od granice koja je pristupačna u tom momentu, mogli da me prebace do Srbije. Pretpostavio sam da verovatno postoje hiljade ljudi (ne samo iz Srbije) koji su negde između različitih država zarobljeni, ne znajući kuda da krenu i kako da se domognu svojih destinacija. S druge strane, mora da postoje i hiljade migranata, u još težoj poziciji, koji se kreću u suprotnom smeru, pokušavajući – recimo balkanskom rutom – da dođu do Nemačke. Ako je plan tih ishitrenih mera bio da se spreči širenje virusa, to je bilo više nego kontraproduktivno. Verovatno zato što autori ove strategije zapravo dolaze iz finansijski stabilnih sredina i problemi siromašnijih putnika nisu njihova briga.

Na gejtu, neko je pevao „Korona, korona, koronaaa“, na melodiju pesme Marina, koju je pedesetih izvodio Roko Granata. Uleteo sam u avion Lufthanse za Beograd očekujući da bi svakog momenta mogli ponovo da zaokrenemo i vratimo se u neizvesnost. Eno kapetana, sada će da nam se obrati! „Ha, haa, priznajte da ste mislili da ovaj avion neće nikada poleteti!“, rekao je šeretski, zvučeći pre kao kapetan nekog gusarskog broda. Tokom leta, jedna od putnica, koja je sa sobom nosila tubu, svirala je Over the Rainbow; čak su i stjuardese tapšale. Već je bilo poznato da narednog dana u podne čitava EU zatvara svoje granice. Svi su nekako odahnuli, a zatim nas je na aerodromu čekao povratak u balkansku realnost.

Ogroman red ljudi zbijenih u gomile čekao je… nešto. Nije bilo moguće shvatiti šta se tačno dešava dok se zajedno sa gomilom niste probili do jedne službenice (kao da u čitavoj zemlji nisu mogli da nakupe bar trideset službenica), koja je zavodila naše izjave i delila nam papir sa obaveštenjem o četrnaestodnevnoj samoizolaciji. Čekanje i probijanje kroz masu umornih kako bi se doprlo do službenice trajalo je puna četiri sata, i teško da je postojao neki efikasniji način da na bližnjeg putnika prenesete klice. Uglavnom, kada sam se probudio narednog jutra, nije mi palo teško da ostanem u ilozaciji pošto i inače radim iz kuće. Međutim, pitao sam se – šta se to zapravo događalo nekoliko poslednjih dana? Šta je moguće zaključiti na osnovu tog iskustva?

foto: sava radovanović / tanjug

ZAPAD I KINA

Kao prvo, dok ovo pišem, globalna eskalacija zbivanja oko virusa korona još uvek traje i verovatno će biti potrebno da prođe neko vreme da bi se podvukla crta i sve podrobno sagledalo. Ipak, teško je odupreti se utisku da živimo u svetu koji je podložan prihvatanju sugestija razne vrste koje, zahvaljujući umreženosti i medijima, mogu da budu distribuirane brzinom šumskog požara, pre nego što bilo ko ima vremena da ih proverava. Reklo bi se da je pod tim okolnostima razliku između stvarnih i fiktivnih problema ponekad vrlo teško odrediti, i to važi ne samo za raju, već i za njene predvodnike, zamislite, čak i u prosvećenim sredinama.

Populistički političari, koji danas preovlađuju na opštoj sceni, dobar su lakmus za povlađivanje hirovima mediokritetskih umova. Evo nešto materijala za razmišljanje: ovih dana, prvi put se desilo da čitav svet bude zaustavljen, i to zbog zaraze za koju se od početka nije znalo da li je i koliko fatalna, naročito – da li se zapravo razlikuje od sličnih epidemija koje su se i ranije dešavale, a koje izvesno nisu razorile čovečanstvo. Da li je to sve povezano sa političkim prilikama, koje i te kako mogu da se reflektuju na psihu mase? Kako na globalne prilike mogu da utiču ne samo javno mnjenje, nego i osećanja ljudi na Zapadu, čija politička elita je jedina i imala kapacitet da pokrene drakonske mere tako gigantskih razmera? U unipolarnom svetu, politički, tehnološki pa i misaoni model Zapada je pobednički, i nije teško prepoznati da uspeva da se nametne ostatku sveta.

Koliko god to čudno zvučalo, ta pozicija lidera je stresna i podložna mnogim strahovima. Ne treba zaboraviti da virus korona ima izvorište u Kini, koja danas diše za vrat razvijenom Zapadu. Možda je bilo lakše nositi se sa tom mnogoljudnom zemljom u vreme kada su tamo svi vozili bicikle i mahali crvenim knjižicama. Zapad je to percipirao kao primitivizam koji bi teško mogao da predstavlja ozbiljnog takmaca. Međutim, sa ogromnim ekonomskim i tehnološkim napretkom Kine, mnogo je teže prihvatiti kosookog milijardera koji zna sve o Rolingstonsima. Pojava bolesti koja se širi iz tog područja mogla je da bude percipirana kao ogromna trauma. S druge strane, možda su tome doprineli sami Kinezi od kojih neki, uprkos napretku, još uvek doživljavaju sebe kao inferirone i primitivne u odnosu na Zapad (na primer, ne postoje kineski Rolingstonsi, bar za sada). Velika akcija kineskih vlasti na suzbijanju virusa korona, paradoksalno, možda je samo uvećala strahove kod zapadnjaka – „ako su Kinezi sproveli tako veliku kampanju protiv jedne bolesti, to mora da je nešto strašno“.

RATNA RETORIKA

Ubrzo se raširila panika, a razrešenje se videlo u potpunom zatvaranju i izolaciji, u kojoj su se zaraženi brojali svakog momenta, kao da je u pitanju takmičenje. Sugestivni govori o nevidljivom neprijatelju (retorika zapadnih zvaničnika nalikovala je na ratnu) bili su ubedljiviji baš zato što su dolazili iz prosvećenih zemalja. Ne treba ni pominjati da čitava situacija posebno pogoduje državnim zvaničnicima svake provenijencije, koji se sada pojavljuju u ulozi brižnika i spasitelja, a o problemima možemo da raspravljamo…kasnije. Još je smešnija uloga balkanskih „velikodostojnika“, koji su po svom starom običaju globalni problem najpre paušalno ignorisali, a zatim su snishodljivo pritrčali opštem vagonu, da ih ne bi neko percipirao kao „primitivce“, je li.

Naravno da bi bilo glupo ne biti svestan da je potrebno zaštititi sebe i druge od epidemije virusa, i to je ostvarivo poboljšanjem elementarnog higijenskog obrazovanja, između ostalog. Kao što tvrdi gorepomenuta Barbara Plag (članak na našem jeziku dostupan na Prometej.ba), nažalost, postoje mnogo ubojitiji problemi sveta u kojem živimo, a koji zbog trenutne opsednutosti virusom korona uopšte nisu vidljivi. Tu spadaju, na primer, prisutnost mikroplastike u vazduhu, izbeglička kriza, ili glad – od koje godišnje umre devet miliona ljudi. Članak Plagove govori i o mogućoj dobroj posledici situacije kojoj smo svedoci, prvog globalnog angažovanja oko rešavanja zajedničkog problema: „Virus korona nam je, dakle, pokazao da se može kad se hoće. Da, moguće je da države deluju, pomažu i komuniciraju brzo, bez birokratije i na međunarodnom nivou… Da se brzo nabavi potrebni novac, da se brzo okupe potrebni ljudski resursi kako bi se rešio neki problem… Sve je samo pitanje volje“. Takođe, ona zaključuje da volje za rešavanje nekog od akutnih problema još uvek nema. Kad se sve ovo završi, dakle, verovatnije je da ćemo se vratiti na staro…