Poslednje Titovo sklonište

Na desnoj obali Neretve, usred grada Konjica, nalazi se fabrika namenske industrije „Igman“. U fabričkom krugu podignute su tri kamuflažne zgrade, nalik na vikendice, iz kojih se ulazi u objekat izgrađen u unutrašnjosti brda, u podnožju planine Zlatar. Reč je o objektu koji se nekada zvao ARC (Armijska rezervna komanda). Namena ARC-a, ili objekta D0, kako je glasilo njegovo tajno ime, bila je da prihvati, smesti i zaštiti Štab vrhovne komande JNA, uži sastav Predsedništva i Vlade SFRJ, te da im obezbedi optimalne uslove za rad, rukovođenje i komandovanje Jugoslavijom u kriznim situacijama i u slučaju eventualnog nuklearnog napada.

Odlukom vrha Jugoslovenske narodne armije, izgradnja objekta počela je u martu 1953. Radovi su trajali 26 godina u najstrožoj tajnosti, pa građani Konjica nijednog trenutka nisu naslutili šta se događa u njihovoj neposrednoj blizini. Odobrenje za ulazak imala su samo četiri generala JNA. Godine 1979. objekat je zvanično predat na upotrebu Prvoj posadi JNA.

Na izgradnju je potrošeno četiri milijarde i šesto miliona američkih dolara, pa je u ono vreme objekat predstavljao treću najveću investiciju JNA u vojne svrhe. Pored glavnog objekta, na okolnim brdima Zlatar, Kiser i Borašnica podignute su i pomoćne zgrade, koje su uništene u ratovima devedesetih godina.

„ARC“ se sastoji od tri dela. Prvi deo čine tri vikendice koje služe za kamuflažu tri postojeća ulaza u objekat, a drugi tuneli koji povezuju vikendice i zaštićeni deo objekta, koji imaju funkciju da amortizuju nuklearni udar. Treći, glavni deo, napravljen u obliku potkovice, nalazi se u unutrašnjosti brda, na dubini od 280 metara, i može da primi 350 ljudi i da izdrži nuklearni udar snage do 25 kilotona. Stalna temperatura vazduha kreće se između 21 i 23 stepena Celzijusa, a vlažnost vazduha 50 do 60 procenata.

Glavni deo sastoji se od 12 međusobno povezanih blokova. Zanimljivo je da su svi telekomunikacioni sistemi, agregati, sistem za napajanje naftom, filteri za prečišćavanje vazduha i drugi sistemi i danas ispravni i besprekorno čisti. Sva postrojenja i instrumenti koji se nalaze u objektu su marke „Simens“, „Rade Končar“ i „Iskra“. Sve što se nalazi unutar objekta prekriveno je debelom najlonskom folijom. U 12 postojećih blokova raspoređene su cisterne za pitku i tehničku vodu, automatska centrala sa 350 brojeva, štabne i konferencijske sale i sobe za odmor. Poseban deo čini predsednički blok, odnosno blok 8. Sobe namenjene najvišem vojnom vrhu iste su veličine i isto su opremljene. Nalaze se 200 metara ispod zemlje. Desno od njih nalaze se sobe namenjene Titu i najvišem državnom vrhu, a tu su i radne prostorije od kojih svaka ima i čekaonicu. Titov kabinet povezan je sa njegovom spavaćom sobom hodnikom koji je takođe u obliku potkovice. Iz Titove sobe može se direktno ući u sobu njegove supruge Jovanke, koja je opremljena toaletnim ogledalom, stolom i stolicama. Iz Jovankinih odaja postoji direktan ulaz u kabinet i spavaću sobu premijera (u to vreme, premijer je bio Džemal Bijedić). Iza predsedničkog bloka nalaze se prostorije za čuvanje ratnih planova. Njihova vrata su zapečaćena, a otvaranje je predviđeno samo u slučaju ratnog stanja.

U objektu su postojale i bolnica, zubna ambulanta i kuhinja, ali su njihovi kapaciteti iskorišćeni u vreme ratova devedesetih. Na početku rata, 1992. godine, srpske paravojne snage planirale su miniranje objekta i postavile mine, ali je sklonište spaseno zahvaljujući oficirima JNA koji su bili zaposleni u njemu. Iste godine, sedam aviona bivše JNA bombardovalo je objekat, ali – bezuspešno.

„ARC“ je danas u vlasništvu Ministarstva odbrane Federacije BiH, iako nije u upotrebi. Godine 2011. u njemu će biti održan Likovni bijenale savremene umetnosti, uz podršku Saveta Evrope, koji je taj događaj proglasio za kulturni događaj Evrope u 2011. Selektori bijenala posetili su polovinom decembra ovu lokaciju, što je bio povod za boravak naše fotografkinje Goranke Matić u Konjicu.

Fotografije možete pogledati ovde.