BEOGRAD: Maturanti u fontani / foto: reuters
"Običaj je bio da učenici odu do zgrade svog omiljenog profesora i da mu, pod prozorom, pevaju pesme. Našu omiljenu profesorku, kojoj smo tada pevali, redovno smo pozivali na proslave godišnjica mature. Kada jednom zbog bolesti nije mogla da dođe na proslavu, otišli smo do njene zgrade i ponovo smo joj pevali pod prozorom"
Maj je mesec maturanata. Bez obzira na to da li igraju kadril, kupaju se u fontanama ili urlaju po ulicama, maturanti izazivaju osmeh na licima starijih. Maturanti su uvek bili veseli kada završe školu i ta radost nije se menjala tokom decenija, bez obzira na okolnosti u kojima su maturirali. Početkom 20. veka, polaganje maturskog ispita bilo je vrlo ozbiljna stvar i na ispitu se i te kako moglo pasti. Mladić koji bi položio maturu na poklon je od roditelja dobijao štap i šešir, rekvizite koji su pripadali odraslom muškarcu, tako da je maturiranje, što i sama reč znači, bilo prelazak u svet odraslih.
Visoki kriterijumi za polaganje mature zadržali su se i tokom Drugog svetskog rata, o čemu svedoči Milica Tomić, koja je maturirala 1944. godine u Beogradu.
„Zbog straha od bombardovanja, maturski ispit nije održan u zgradi gimnazije, već u kafani u Malom Mokrom Lugu, tadašnjoj periferiji grada. Profesori u komisiji sedeli su za spojenim kafanskim stolovima, a mi smo, jedna po jedna, sedale ispred njih i odgovarale. Učila sam dva strana jezika: nemački i francuski. Mogla sam da biram koji ću polagati na maturi i odlučila sam se za nemački. Na tom jeziku sam progovorila jer sam imala nemačku guvernantu. Iako smo moja profesorka nemačkog i ja bile izbeglice iz Hrvatske, između nas ne samo da nije bilo izbegličke solidarnosti već me je otvoreno mrzela jer sam nemački jezik govorila bolje od nje. Ipak, znala je za moju slabu tačku. Naime, kada govorim na nemačkom ne grešim u gramatici, ali ne znam da odredim padeže imenica. Na maturi je počela da me ispituje padeže i ja to, naravno, nisam znala. Rekla mi je da će me oboriti. Direktor gimnazije se umešao i rekao da sam odlično pročitala, prepričala i prevela nemački tekst i da neznanje padeža nije toliko važno. Tako sam maturirala. Idući nazad u Beograd, nad kojim je zalazilo sunce, imala sam osećaj da je ceo svet moj. Pred kapijom zgrade u kojoj smo živeli, čekala me je majka. Uvukla me je u kapiju i počela da urla na mene, govorila mi je da sam luda, da je počeo policijski čas, pitala me je da li znam šta bi mi se dogodilo da su me Nemci uhvatili na ulici… Grdnji se pridružio i ostatak porodice. Tek kasnije, kada su se smirili, pitali su me da li sam maturirala.“
REŠETANJE I RIBLJA MLAĐ: Posle Drugog svetskog rata, maturski ispit je i dalje bio vrlo ozbiljan, ali nije uopšte bilo lako ni doći do šanse da se polaže matura. Zona Kalember maturirala je 1949. godine u Beogradu.
„Od trideset učenica u mom odeljenju, deset je bilo oslobođeno polaganja mature jer su bile odlični đaci, deset je polagalo maturu, ali je deset učenica ponavljalo razred. Maturski ispit sastojao se od pismenog i usmenog dela i bio je veoma ozbiljan. Posle polaganja dobijalo se posebno svedočanstvo o položenoj maturi. Svi smo bili veoma srećni kada smo primili to svedočanstvo, ali nije bilo nikakvog slavlja kao što je to danas slučaj.“
Tokom pedesetih godina matura je i dalje bila vrlo ozbiljna i jedina promena sastojala se u tome što su ukinute zasebne muške i ženske gimnazije, tako da su đaci oba pola na maturu izlazili zajedno.
Radmila Bulut maturirala je 1967. godine u Mostaru.
„Teme za maturski rad birale su se na početku četvrte godine i rad se pisao tokom cele godine. Tema mog maturskog rada bila je: ‘Ribe srednjeg toka rijeke Neretve’. U pripremi rada pomagao mi je otac, koji je bio ribolovac, kao i njegovi prijatelji koji su se takođe bavili ribolovom. Podatke sam nalazila i čitajući ‘Ribolovni list’. Kada sam napisala rad, odnela sam ga u štampariju da se odštampa i predala ga profesoru biologije. Na odbranu maturskog rada sam kroz ceo Mostar nosila teglu od tri litre u kojoj je bila riblja mlađ, da bih i praktično pokazala maturskoj komisiji ono o čemu sam pisala. Pored toga što sam branila maturski rad, polagala sam i pismeni ispit iz srpskog jezika. Kada smo maturirali, nije bilo nikakve organizovane proslave. Otišli smo, svako sa svojim društvom, na Stari most, potom u okolne ćevabdžinice i, na kraju, razišli smo se kućama.“
Glamurozne proslave mature javljaju se na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete godine. Nenad Cekić maturirao je 1971. godine u Leskovcu. Kao jedan od pet vukovaca u svojoj gimnaziji, bio je oslobođen polaganja maturskog ispita, ali se seća da je maturski ispit i dalje bio vrlo ozbiljan i sastojao se od polaganja srpskog jezika i matematike.
„U Leskovcu je postojala tradicija tabloa. To su bile uramljene fotografije svih maturanata iz jednog odeljenja sa razrednim starešinom, koje su postavljane u izloge prodavnica u centru grada. Pripreme za matursko veče trajale su nedeljama. Mi smo bili u odelima, koja su se šila specijalno za tu priliku, a devojke su nosile duge, vrlo elegantne haljine. Sama proslava bila je u hotelu u centru grada i u skladu sa tradicijom slavlja u južnoj Srbiji. Posle maturske proslave, ispoštovali smo još jednu tradiciju. Naime, običaj je bio da učenici odu do zgrade svog omiljenog profesora i da mu, pod prozorom, pevaju pesme. Našu omiljenu profesorku, kojoj smo tada pevali, redovno smo pozivali na proslave godišnjica mature. Kada jednom zbog bolesti nije mogla da dođe na proslavu, otišli smo do njene zgrade i ponovo smo joj pevali pod prozorom.“
NEUSMERENA MATURA: Milan Nedić maturirao je 1984. godine u Beogradu. Bilo je to u vreme usmerenog obrazovanja kada su gimnazije bile ukinute i pretvorene u obrazovne centre. Ukinuta je bila i matura i pretvorena u završni ispit formalnog karaktera, čiji rezultati nisu imali nikakav značaj.
„Profesori nisu krili svoj bes zbog obezvređivanja mature i otvoreno su nam govorili da ne vide svrhu maturske večeri ukoliko joj nije prethodio ozbiljan maturski ispit. Maturske večeri je, ipak, bilo. Proslavi su prethodila višemesečna razmišljanja devojaka o tome kakvu će haljinu sašiti, dok su mladići najčešće kupovali konfekcijska odela, koja je proizvodila, u to vreme, vrlo razvijena jugoslovenska tekstilna industrija. Orkestar je u početku svirao zabavnjake, ali se sve završilo sa narodnjacima. Tako se ispostavilo da većina maturanata zna tekstove narodnjaka, iako su, pre toga, govorili da ne slušaju tu vrstu muzike.“
Snježana Ćirković maturirala je 1997. u Smederevskoj Palanci. Maturi je tada već bila vraćena ozbiljnost, tako da je ona polagala ispite iz srpskog i nemačkog jezika, a tema njenog maturskog rada bila je „Kritika Frojdove psihoanalize u Sartrovom i Markuzeovom učenju“.
„Matursko veče održano je u hotelu u Velikoj Plani. Moje drugarice i ja kupovale smo haljine u Beogradu ili Kragujevcu. Bile su prilično skupe i nije bilo, danas uobičajenog, maturskog popusta. Haljinu sam, potom, obukla još jednom, a sandale, koje sam kupila za to veče, nikada više nisam obula. Bile smo prenapadno našminkane i mislim da danas izgledam mlađe nego što sam izgledala te večeri. Na maturskoj večeri sklopljeno je primirje oko muzike koja će se slušati, jer smo svi znali da će to biti narodnjaci. Naime, u mojoj generaciji postojala je podela na one koji slušaju rok muziku i one koji slušaju narodnjake. Ja sam bila roker i izlazila sam u kafiće u kojima se slušala rok muzika. Lepo smo se proveli na maturskoj večeri. U to doba, incidenti su bili česti na proslavama, ali na našoj maturskoj večeri ih nije bilo. Mislim da su incidenti izostali jer smo svi bili iskreno veseli i to veselje niko nije hteo da naruši.“
POSLE BOMBARDOVANJA: Samo dve godine kasnije, Anđa Jović proslavila je matursko veče u Požegi u sasvim drugačijim okolnostima.
„Bila sam kod prijateljice 24. marta 1999. godine kada smo na radiju čule da je počelo NATO bombardovanje. Nastava je bila prekinuta. U maju nas je razredna pozvala telefonom i rekla nam da dođemo u školu po diplome. Kada smo došli, videli smo da je škola pretvorena u vojni štab. Hteli smo da proslavimo dobijanje diploma u nekom kafiću, ali to nije bilo moguće jer su sva javna okupljanja bila zabranjena. Kada je bombardovanje završeno, iz škole su nam javili da će maturske večeri, ipak, biti. Majka mi je kupila prve cipele sa štiklom i sledećih sedam dana sam, pod njenim nadzorom, išla hodnikom sve dok ona nije bila zadovoljna kako hodam na štiklama. Potom smo krenule u kupovinu haljine. Nijedna mi se nije dopala. Na kraju sam se odlučila za najmanje strašnu, jer sam procenila da će biti podnošljiva kada sa nje počupam sve cirkone i ruže od tekstila. Okupili smo se ispred škole, gde su nas postrojili po dvoje, i krenuli smo ka hotelu. To je trebalo da bude svečana kolona, ali je više ličila na sahranu, iako su nas neke bake oduševljeno pozdravljale. U hotelu je sala bila svečano dekorisana, a na svakom stolu stajala je flaša belog vina, kisele vode i koka-kole. Kada sam sela za sto, shvatila sam da moja haljina ima prevelik šlic i počelo je natezanje haljine, koje će trajati celo veče. Orkestar je neumorno svirao neke nostalgične pesme. Večera je bila toliko grozna da niko od nas nije mogao da je pojede. Nismo mogli da pijemo ništa drugo osim onoga što je bilo na stolu, jer se to plaćalo iz sopstvenog džepa, a naši roditelji su jedva sakupili novac da nam plate matursko veče, tako da smo, onako gladni, uskoro svi bili blago pripiti od belog vina. U jedanaest sati, orkestar je konačno zasvirao Galijinu pesmu Ma, digni ruku i tada smo svi počeli da igramo. Konačno, sve je počelo da liči na žurku. U šest sati ujutro, sedela sam na trotoaru, ispred hotela, odustavši od borbe sa šlicem na mojoj haljini. Naši roditelji su se organizovali i prevozili nas kućama. Čekajući svoj red za prevoz, pomislila sam da, kada se sve sabere, i nismo bili tako loši.“
Bez obzira na uslove u kojima se održava maturski ispit i da li se položena matura svečano proslavlja ili ne, maturanti su uvek radosni. Ono što ostaje posle mature su sećanja na slavlje i prijateljstva sa školskim drugovima. Zona Kalember se i danas svakog četvrtka sastaje sa svojim školskim drugaricama. Proslave godišnjica mature su, takođe, prilika za viđanje sa drugovima iz odeljenja. Snježana Ćirković kaže da se na proslavama godišnjica oseća lepše nego na samoj maturskoj večeri.
Jovan Simić putovao je više od 600 kilometra na proslavu tridesetogodišnjice svoje mature.
„Maturirao sam u Ogulinu 1982. U Srbiju sam stigao 1992. pošto sam, bez objašnjenja, dobio otkaz na poslu. Prošle godine dobio sam poziv za proslavu tridesetogodišnjice mature i odlučio sam da odem u Hrvatsku. Kada su se na proslavi začule Tompsonove pesme, bilo mi je neprijatno. Pomislio sam kako bi se osećao čovek koji je svojevremeno živeo i maturirao u Srbiji i potom otišao u Hrvatsku, kada bi došao na proslavu godišnjice mature u Srbiju i čuo Cecine pesme. Nije mi žao zbog odlaska na proslavu i mislim da je i mojim školskim drugovima bilo drago što su me videli. Iako danas nemamo mnogo toga zajedničkog, i dalje postoje zajednička sećanja na bezbrižno doba kada smo maturirali.“
Iako se matura i danas naziva ispitom zrelosti, to je, u stvari, poslednja prilika da se maturanti ponašaju neobuzdano i nezrelo, a da im to niko ne zameri. Ali, stariji znaju i nešto što maturanti ne znaju – posle mature počinje život.
Mesto u Srbiji u kojem radost zbog položene mature ima najdužu tradiciju su Sremski Karlovci, jer se tamo nalazi najstarija srpska gimnazija. Južno od Save i Dunava, matura se javlja tek 1876. godine i bila je zakonski regulisana. Mr Maja Nikolova, muzejski savetnik u Pedagoškom muzeju u Beogradu, objašnjava:
„Pravila o ispitu zrelosti za učenike gimnazije i realke“, doneta 1876, predviđala su polaganje pismenog i usmenog završnog ispita. Svedočanstvo o položenom ispitu moralo je da bude verifikovano potpisima ministarskog izaslanika, članova Ispitnog odbora i direktora gimnazije. U svedočanstvu je stajao zaključak da je Ispitni odbor učeniku priznao zrelost i spremnost za fakultet, Veliku školu ili univerzitet. Izmenama „Pravila“ iz 1892. godine, bilo je predviđeno da se može izdati i svedočanstvo o nepoloženom ispitu, ukoliko to učenik zahteva.“
Prema rečima Maje Nikolove, i u Kraljevini SHS i u Kraljevini Jugoslaviji zakoni su detaljno regulisali način polaganja maturskog ispita i izgled svedočanstva o položenoj maturi.
Najteža kazna koja je u Kraljevini Jugoslaviji mogla zadesiti gimnazijalca bila je isključenje iz svih gimnazija na teritoriji Kraljevine. Da bi se dobila ovakva kazna, trebalo je da učenik napravi izuzetno težak prestup, ali je bilo dovoljno i da se dokaže da je član Komunističke partije. Mogućnost za dalje školovanje i maturiranje posle isključenja postojala je ukoliko bi učenik upisao našu gimnaziju u Solunu, koja je radila po našem nastavnom planu, iako nije bila na teritoriji Jugoslavije. Ipak, to je zahtevalo mnogo novca i retko se dešavalo. Većina isključenih skojevaca nikada nije maturirala. Sramna praksa isključenja iz gimnazije i onemogućavanja maturiranja poslednju epizodu imala je posle Drugog svetskog rata, 1946. godine. Sagovornica „Vremena“, koja je zahtevala anonimnost, kaže:
„Četvrta ženska gimnazija bila je privremeno smeštena u današnjoj osnovnoj školi ‘Kralj Petar I’ u Beogradu. Jednog dana, sve učenice bile su saterane u svečanu salu i pred nas je izašla profesorka koja nam je predavala. Počela je da čita imena učenica i, posle svakog, iznosila je podatke o tome da su roditelji te učenice sarađivali sa okupatorom i da ona, zbog toga, treba da bude isključena iz gimnazije. Među nama su bile i članice SKOJ-a, koje bi na to uzviknule da tu učenicu treba isključiti iz gimnazije. To se tumačilo kao saglasnost svih đaka sa isključenjem. Sve učenice sa spiska bile su isključene iz gimnazije i nisu mogle da maturiraju. Ja i danas na ulici povremeno sretnem one koje su bile isključene, ali i one koje su tada vikale da ih treba isključiti. Zbog toga ne želim da objavite moje ime.“
MATURANT JOVAN CVIJIĆ: Danas niko ne zna gde je na slici
MLAĐA DANAS: Snježana Ćirković 1997…
…i 2012.
PROBLEM SA ŠLICOM: Anđa Jović
FENSI: Matura u Hajatu
foto: d. milovanović
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
