Poslednja prevara Čede Mihajlovića

Ako je, to jest, istina da nas je napustio Čedomir Mihajlović, zvani i Emir Gujić, Esad Ramadanović i Igor Baruh, rođen između 1946. i 1950. – barem po do sada poznatim falsifikovanim pasošima sudeći – biće to veliki gubitak za našu živopisnu i dinamičnu stvarnost. Naime, doba velikih prevaranata, virtuoza svog zanata, kao da je prošlo zauvek; danas se niko ne trudi, niti razmišlja: dovoljni su veliki pištolj, debeli džip i dobra veza u carini, policiji ili državnoj bezbednosti, pa lova pljusne sama od sebe. Veliki prevarant, ono što su policajci nekada (dok se znao red) zvali „međunarodni umetnik“, morao je da misli i da se trudi, mnogo da se trudi. Čeda Mihajlović ušao je u istoriju kao čovek koji je sa podjednakim naporom, žarom i marljivošću pristupao svakoj od svojih bezbrojnih operacija: svejedno da li je reč o sto maraka ili milion dolara. To svedoči o visokom stepenu profesionalizma, što je danas retkost.

Uzmimo ovaj najnoviji primer: Čedu Mihajlovića nije mrzelo da izmisli „advokatsku kancelariju“ u Palo Altu, Kalifornija, sa sve i-mejl adresom, poštanskom adresom i telefonima; da mesecima vodi korespondenciju sa folklornim društvom, obećavajući pristojno gostovanje (ništa preterano; samo pristojno) u SAD; da, koristeći doduše identitet svog tasta, uzme podatke, otiske prstiju i pasoše članovima folklornog ansambla, a onda i pare za vize, osiguranje i prateće troškove; da onda na vreme ugasi i-mejl adresu „advokatske kancelarije Donovan, Donovan & Baruch LLP“ i nestane sa osam i po hiljada dolara koje je prikupio. Tako barem sledi iz krivičnih prijava koje je folklorno društvo podnelo MUP-u Srbije (5. januar) i Četvrtom opštinskom tužilaštvu (8. januar). Osam i po hiljada dolara, kazaćete, i nisu neke pare; e, kako za koga… Za Čedu jesu: dolar po dolar, polako, marljivo i sigurno.

Čisto kriminalistički gledano, činjenice života stoje ovako: koristeći identitet svog tasta, izvesnog g. Krstića, Čeda Mihajlović (prepoznat na fotografijama od strane predstavnika oštećenih) pokupio im je pare sa obećanjem da ih 4. januara u Konzulatu SAD u Beogradu čekaju vize koje im je on sredio „po obaveznoj proveri sa FBI i Interpolom“. Članovi folklornog ansambla, naravno, nisu morali da znaju da su provere za ulaznu vizu posao Ministarstva unutrašnje bezbednosti SAD (Home Security Department), a da nikakav Interpol s tim veze nema. Čeda je ansamblu složio priču da idu u Las Vegas, u MGM Grand Hotel & Casino i to je „advokatska kancelarija“ uredno potvrdila elektronskom poštom, pominjući ga kao „g. Krstića“; štaviše, zakazan im je i intervju na televiziji LVTV9 za 11. januar. Već 13. decembra i-mejl adresa „advokatske kancelarije“ (Donovan, Donovan & Baruch) ugašena je; poruka provajdera kaže: „Adresa odbačena: nepostojeći nalog: moguć falsifikat“ (Rejected address: Account unavailable: Possible Forgery). Stvar se, međutim, odvija i dalje, jer su pare već promenile ruke.

Sve bi se to bilo nekako obavilo – ne treba sumnjati u Čedine talente – da nije došlo do kritične saobraćajne nesreće na Obrenovačkom putu, u visini Ade Ciganlije, 1. januara oko 13 h: više oštećenih vozila, nekoliko ranjenih i jedan poginuli učesnik sa dokumentima na ime „Igor Baruh“. Do zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak veče) još nismo dobili tražene detalje o nesreći od MUP-a Srbije (očekujemo ih i dalje). Tražili smo izveštaj o saobraćajnoj nesreći, ali i podatke o pozitivnoj identifikaciji poginulog lica, što ne bi smelo da bude problem (Čeda prolazi kroz krivičnu evidenciju po krađi, prevari, falsifikatu itd., pak policajci imaju i slike i otiske prstiju).

Dok se folklorni ansambl veselio turneji po SAD, 2. januara stiže poruka da je „Igor Baruh“ poginuo. Ljudi su se zaista potresli, jer je Čeda/Igor uspeo da se sa njima zbliži: odlaze u Zemun, u Oračku ulicu, gde je Čeda/Igor još 2001. kupio stan, dok se družio sa pokojnim Dušanom Dućom Spasojevićem i njegovom suprugom (Dućinica i Čedinica znaju se iz škole). To je druženje loše završilo po Čedu (netipično za njega, ali – svako se oklizne…), o čemu kasnije. Tamo zatiču uplakanu porodicu, pomažu oko pogrebnih formalnosti i doznaju da lice koje se predstavljalo kao „Radovan Krstić“ ima američke papire na ime „Igor Baruh“. Kada su 4. januara otišli u američki konzulat po vize, čekao ih je hladan tuš: u konzulatu pojma nemaju o njihovom zahtevu. Štaviše, kažu im da „Igor Baruh“ niti je šta doneo u konzulat, niti se vodi kao državljanin SAD, a da su mu sva dokumenta falsifikovana. Onda se neko iz konzulata setio da ožalošćenima, a sada i oštećenima ponudi kopiju teksta iz „Vremena“ o „Igoru Baruhu“, to jest Čedi Mihajloviću, da im bude jasnije…

Očigledno je da je jedna briljantna karijera bila prekinuta glupom saobraćajnom nesrećom, usred male, ali slatke operacije. Ako je to tako, to jest…

Naime, pažljivom čitaocu nije promaklo da je „Igor Baruh“ tj. Čeda Mihajlović oštećenima dao svoju adresu u Zemunu; da je u celu priču umešao i svoju porodicu. Znajući njegovu plodnu i bogatu karijeru, sigurno to ne bi bio učinio da nije imao uredno i marljivo isplaniran nastavak priče – osim ako ova saobraćajna nesreća nije taj nastavak… Ali, ne prenagljujmo: možda je zaista hteo da ih odvede u Las Vegas, kod „ugledne i poštovane porodice Bogdanović, na njihovom posedu u Eskondidu“ i kod raznih srpskih zajednica po Kaliforniji, kako je obećavao. Bilo kako bilo, priča se završila na ovakav neprijatan i tužan način: posmrtni ostaci ponosnog nosioca američkih dokumenata sumnjive uverljivosti kremirani su 6. januara, a oštećenima je ostalo da se obrate organima pravne države i da svojih osam i po hiljada dolara probaju da naplate iz ostavinske mase pokojnika; ako je pokojnik uopšte bio pozitivno identifikovan kao stranka u obligacionom ili ugovornom odnosu… Za njim je ostala jedna musava rukom pisana priznanica na 4800 dolara, na kojoj se teško razaznaje prezime „Krstić“, ali to je stvar za sudske veštake grafološke struke.

Kraća kritička biografija Čedomira Mihajlovića dovoljno je impresivna da izazove izvesne rezerve i u ovom slučaju. Taj bivši elektronski kamerman sa TV Beograda obreo se sredinom osamdesetih u Njujorku, na turističkoj vizi. Tamo je radio kao snimatelj za JRT (Jugoslovenska radio televizija), dok je Goran Milić bio dopisnik. Onda ga je Imigraciona služba SAD uhvatila da je preskočio ta tri meseca turističke vize i suočila ga sa ponudom koja se ne odbija: da malo radi za njih kao doušnik. Kako je sam Čeda Mihajlović ispričao u kameru Službi državne bezbednosti (1994), onda ga je preuzela CIA. Ni jedni, ni drugi, ni treći (Haški tribunal), ni četvrti (njujorški „Tajms“) nisu se mnogo ovajdili od Čede. Ovajdio se Jovica Stanišić i od skoro svih njih napravio budale: Čeda Mihajlović dobio je zadatak da kompromituje Haški tribunal nudeći im „dokumenta koja teško optužuju Slobodana Miloševića“. Te falsifikate – inače jeftine – uvalio je preko holandske vlade Haškom tribunalu; falsifikati su bili jeftini taman toliko da ih se može uspešno raskrinkati – ako uđu u postupak. Haški tribunal nije naseo, ali su naseli Holanđani i njujorški „Tajms“, koji je razvalio tu priču kao „superturboekskluzivnu“ uprkos upozorenjima ovdašnjih kolega. Čeda tada nestaje (1995) u opštem pravcu zapadne hemisfere, mada je u Beogradu bio zadržan u pritvoru SDB-a, ali nakratko… Njih nisu zanimale avanture sa kradenim konjima, čekovima bez pokrića i najmanje dva lažna bosanska pasoša sa Čedinom slikom, ali različitim imenima i datumima rođenja; Čeda je svoje za njih uradio.

Pod imenom „Igor Baruh „, Čeda Mihajlović pojavljuje se u Nju Džersiju, kod svog tasta, g. Krstića. Nakon petooktobarskog prevrata, Čedi Mihajloviću, koji je tada već nesumnjivi „Igor Baruh“, jer se sa takvim papirima promeće okolo i vrši razne transakcije – koliko god Amerikanci danas prali ruke od njega! – pada na pamet ideja da se vrati u Beograd i krene u neka posla. Osniva razne firme, uključujući i Gigasoft (na koji se poziva i „advokatska kancelarija Donovan, Donovan & Baruch“ u prvoj ponudi našem oštećenom folklornom ansamblu), a nastanjuje se u Zemunu, gde sklapa kobno prijateljstvo i poslovni odnos sa Dućom Spasojevićem i Legijom Ulemekom. Po svemu sudeći, Baruh/Mihajlović pokušao je da izvaćari Duću i Legiju: obećao im je – i ispunio obećanje – da će im nabaviti rezervne delove za vozila JSO-a „hamvi“ i elemente za blindiranje civilnih automobila, što nije ispunio. Duća i Legija odmah su namirisali „ovcu“ za šišanje i ubrzo opljačkali Čedu/Igora do gole kože, od „ferarija“ i dva motocikla „harli dejvidson“ zaključno sa „roleks“ čukom i „kartije“ narukvicom; o gotovini da ne govorimo. Jedva je živu glavu izvukao 2002, kada je pobegao u Ameriku. Tek posle akcije Sablja uspeo je da dobije neku – mršavu – satisfakciju. U jednom trenutku vesele udovice Spasojevićka i Lukovićka tražile su da im država Srbija, po tužbi za rušenje Šilerove, nadoknadi i ta dva motocikla, ali su odustale, jer ih je MUP vratio Čedi Mihajloviću tj. Igoru Baruhu, kako hoćete.

Čeda Mihajlović, kao svaki zaslužni „međunarodni umetnik“ i belosvetski hohštapler (ovo je kompliment), imao je (nadamo se da još ima) i svoj sistem vrednosti – kakav-takav, ali sistem. Na primer: kada je „Kurir“ aprila 2005. lansirao lažljivu priču o „razgovorima Čede Jovanovića sa Dušanom Spasojevićem“, Čeda Mihajlović smesta se javio elektronskom poštom redakciji „Vremena“ i precizno ukazao kako je izvedena ta dezinformacija: tačno koji segmenti njegovih autentičnih razgovora sa Dućom su bili zloupotrebljeni, falsifikovani i pripisani Čedomiru Jovanoviću.

Ako se tužna vest o tragičnoj i preranoj pogibiji Čedomira Mihajlovića ispostavi kao istinita, svet će ostati siromašniji.