Velimir Ilić je ućutao kada je jedan iz delegacije RTS-a rekao da sa nama nijedan poslanik ne može tako da razgovara, da na sastanku predstavljamo medijski javni servis Srbije, a nismo došli iz kućice na naplatnoj rampi autoputa. Bila je to čarobna formula
Zbog prošlonedeljnih teniskih mečeva koji su igrani u Australiji i drugih sportskih dešavanja, sednice Skupštine Srbije su kasnije počinjale i kraće trajale. Poslanici, uglavnom opozicioni, odbijaju da rade ako nema direktnog prenosa, pa će se ovim pitanjem – sporom RTS-a i stranaka oko prenosa sednica – pozabaviti radna grupa koja će predložiti kako da se obezbedi javnost u radu parlamenta. Na sednici delegacije RTS-a i šefova poslaničkih grupa došlo je do svađe između lidera Nove Srbije Velimira Ilića i direktora RTS-a, a radikali su najavili da neće učestvovati u radnoj grupi i da će učiniti sve da se direktni prenosi sednica nastave, jer bi se ukidanjem prenosa opoziciji zatvorilo „i to malo prozorče“ odakle mogu da upozore javnost na kriminal i korupciju.
U međuvremenu je počela i rasprava o tome koliko vredi trominutno stajanje za govornicom skupštine i koliko košta sekund reklame na Drugom programu RTS-a. Upitan da li je sukob u vezi s prenosom skupštinskih zasedanja samo pokušaj opozicionih stranaka da sačuvaju svoj „besplatni marketing“ ili u tome vide i neki drugi, dublji, politički interes, direktor RTS-a Aleksandar Tijanić odgovara: „Vlast, opozicija i RTS jesu za nastavak direktnih televizijskih prenosa, ali prenosi više nisu mogući u ovakvom obimu na frekvencijama medijskog Javnog servisa. Sukob je nastao višegodišnjim mutiranjem zakonodavne delatnosti u pantljičarski televizijski šou-program. Kad stranke sve podređuju TV nastupu i kad televizijski program vide kao osnovnu proizvodnu delatnost, razumljiva je njihova bojazan da svaka promena njihove televizijske šeme poništava srž poruke njihove politike. Opozicija ima prava da brani običajnu ‘demokratsku tekovinu’ pod uslovom da neko zaista hoće da je poništi.“
„VREME„: Kako je došlo do svađe između vas i Velimira Ilića na sednici delegacije RTS–a i šefova poslaničkih grupa?
ALEKSANDAR TIJANIĆ: Lako. Poslanik Ilić smatra da zakon ne obavezuje parlament. Izvređao je delegaciju RTS-a, pitao je da li smo normalni, ko smo mi, odakle nam drskost da se sa takvim predlogom pojavimo u Skupštini kad ne znamo da uređujemo televiziju pa je Pink bolji od RTS-a. Naglasio je da smo mali šrafovi iz podruma, da će ukinuti pretplatu i da će nas sve smeniti. Velimir Ilić je ućutao kad je jedan iz delegacije RTS-a rekao da sa nama nijedan poslanik ne može tako da razgovara, da na sastanku predstavljamo medijski javni servis Srbije, a nismo došli iz kućice na naplatnoj rampi autoputa. Bila je to čarobna formula jer, veoma signifikantno, poslanik Ilić do kraja nije uzimao reč.
Kolegijum RTS–a predložio je uvođenje parlamentarnog kanala i još nekoliko mera koje bi omogućile i prenos rada Skupštine, i neometani rad Javnog servisa. Koje su vas stranke u tome podržale? Šta su konkretno bile zamerke onih koje nisu prihvatile taj predlog?
Predložili smo, a to rešenje se primenjuje u 20 evropskih zemalja, do digitalizacije 2012. godine: hitno osnivanje parlamentarnog kablovskog non-stop programa koji servisira RTS, plaća Skupština a program prati rad svih institucija vlasti. Kablovski sistem već danas pokriva oko 70 odsto srpskih građana, što je neznatno manje od 80 odsto koliko pokriva Drugi program RTS-a. Ali, stičem utisak da opozicija baš hoće da bude na programu RTS-a jer joj to omogućava kakvu-takvu gledanost. Podaci za 2008. godinu pokazuju da samo jedan na svakih deset građana gleda skupštinske prenose. Verovatno procenjuju da bi kablovski skupštinski program bio rezervat u koji gledaoci još ređe zalaze. Da nam nisu oteli Treći program zakonom koji su sami izglasali, danas ne bismo imali ove probleme. Sami su ih napravili i obaveza Javnog servisa je da ispunjavajući društvenu funkciju štiti integritet svog programa i od nezakonitih postupaka parlamenta.
Za sada, Nova Srbija i Srpska radikalna stranka najavljuju da neće učestvovati u radnoj grupi koja bi trebalo da odluči o načinu prenosa skupštinskih zasedanja. Šta ćete učiniti ukoliko ta radna grupa ne uspe da donese bilo kakvu odluku, odnosno ako njene odluke ne prihvati većina poslanika?
Ako ne usvoje zajedničke predloge, onda će parlament morati da kaže na koji član zakona se pozivaju kad uređuju program Javnog servisa, protivzakonito prete ukidanjem pretplate, smenama rukovodstva RTS-a, troše građanski novac od pretplate i ukidaju dečiji, dokumentarni, obrazovni i manjinski program. Nema takvog zakona. Oni kažu – ako nema, donećemo takav zakon! To bi bio jedinstven slučaj u Evropi da u XXI veku neka skupština vraća javni servis u državno vlasništvo. Naravno, RTS će prenositi značajna zasedanja u punom trajanju, uvešće jednočasovni pregled rada Skupštine i neka taj pregled uređuju same stranke, i u prelaznom periodu, do formiranja parlamentarnog programa, prenosićemo onda kad to ne ugrožava preuzete obaveze.
U novembru 2007, kada je Savet RRA odustao od obavezujućeg uputstva o prenosu skupštinskih zasedanja, najavljeno je da će se „o načinima praćenja rada parlamenta dogovoriti Javni servis i Narodna skupština„. Zašto to do sada nije obavljeno? Da li je bilo pokušaja dogovora?
Vanredna zbivanja su produžila privremeno rešenje. Ali mi smo još tada jasno rekli da za RTS integralni prenosi nisu trajno rešenje.
Kakvi su trenutno odnosi između Javnog servisa, vladajućih i drugih stranaka u Srbiji? Nezavisno od poslednjeg sukoba, trpite li bilo kakve političke pritiske?
Javni medijski servis Srbije je postao program od poverenja gledalaca zahvaljujući svojevremenom detantu između Tadića, Koštunice i Nikolića. Nešto malo je doprinela i ekipa koja uređuje program. Danas je politička situacija dosta izmenjena, ali stičem utisak da i vlast i opozicija, bar do ovog slučaja, uvažavaju status, značaj i objektivnost RTS-a. Privatno, svi nam to govore. Službeno, rade šta moraju.
Zašto između prevaziđenog režima i promena ne postoji ništa treće? Na šta režim misli kada kaže da brani Srbiju? Zbog čega je nesalomiv Studentski pokret? Ko ima znanje i pravo iskustvo, a ko vođu bez dana radnog staža van politike? I zašto studenti pobeđuju
Posle gotovo dve godine protesta, stotina prepešačenih kilometara, hapšenja, progona i nezabeležene društvene mobilizacije, Srbija izlazi na izbore koji bi mogli da označe kraj jedne političke epohe. Sociološkinja Marija Babović kaže za “Vreme” da nada u promene nije bila toliko velika još od 5. oktobra 2000. godine, ali upozorava i na opasnost da se, ukoliko promene izostanu, zemlja suoči sa još tvrđim autoritarnim režimom
Njihovo jedino oružje sada su mediji koje kontrolišu: kao, mi nemamo program, što nije istina; kao, mi ćemo izdati nacionalni interes, što nije istina. Jedan od argumenata im je i to da se plašimo da izađemo na debatu sa Vučićem. Oni ne razumeju da im je to kazna. To je kazna Aleksandru Vučiću, koji je 14 godina vodio isključivo monolog. Četrnaest godina on nikome nije omogućio nikakvu vrstu dijaloga, a sada bi da bude nagrađen ili pomilovan mogućnošću da s nama razgovara. E pa, neće moći. To što je posejao sada žanje
Ovi izbori nisu izbori o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, gej brakovima, poreskoj politici ili bilo kom drugom pojedinačnom političkom pitanju. Iako stranke na marginama političke moći pokušavaju da nametnu ove teme, u središtu predstojećeg političkog izbora nalazi se mnogo jednostavnija dilema: promena ili očuvanje postojećeg poretka. Već duže od godinu dana, istraživanja pokazuju da je to osnovna dilema koja se nalazi na glasačkom listiću
U RS se za izbore u Srbiji prijavilo 19.800 osoba, koji će moći glasati na 28 biračkih mjesta. Ostaje nepoznato koliko će ih 25. oktobra preći Drinu i glasati u Srbiji. U svakom slučaju ne vjerujem da su glasači iz Republike Srpske ti koji će odlučiti pobjednika izbora u Srbiji. Realno, glasači iz Republike Srpske na malo toga mogu uticati, ali izgleda da su simbolički veoma važni i Vučiću i opoziciji
Nema, doslovno, nikakve razlike između onoga ko usred noći tvrdi da je dan, ili onoga ko tvrdi za sebe da je žirafa, od tvrdnji koje čitamo na bilbordima: da Vučić radi na ujedinjenju Srbalja i da Srbiji, iz dana u dan, ide sve bolje.
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
