Poslanici jači od države

Pad vlade Dritana Abazovića, iako velika većina tvrdi upravo suprotno, jeste iznenađenje, i to pre svega zbog činjenice da obaranje vlade nije rešenje za krizu, već za njeno produbljivanje. Njen pad je rezultat stare igre pokazivanja mišića, činjenice da su prevaziđeni narativi i dalje na visokom mestu u političkim agendama i da su ambicije partokratija da tu i dalje ostanu. Neposredan povod – potpisivanje Temeljnog ugovora sa SPC – nigde nije bio ni pomenut u inicijativi za smenu premijera, ali svima je jasno da je tu reč upravo o pokušaju da se mitomanske politike zadrže u sedlu.

Šta će biti sa Crnom Gorom? Čim postavite takvo pitanje, postavili ste i dijagnozu. A ona ukazuje na podele “do u sitna crevca” i da malo ko to više može da svari. Pažljivo praćenje aktera i događaja, uz temeljnu analizu, uvek može dovesti do pouzdanih prognoza budućih društvenih kretanja i političkog postupanja. No, ono što nijedan analitičar doista ne može predvideti jeste intenzitet iracionalnog ponašanja koje vodi pojedinca u trenutku donošenja ključnih odluka. Tačnije, koliko na njegove stavove utiču lični animoziteti, netrpeljivosti, arogancija ili sujeta. Upravo su ti iracionalni faktori, a ne politički dogovori, bili presudni za izglasavanje nepoverenja tzv. manjinskoj vladi Dritana Abazovića. Upravo će oni i nadalje biti glavni problem crnogorskog parlamenta.

Posebno je zanimljivo da u trenutku rušenja manjinske vlade niko u rukama nije imao “plan B”. Ukoliko se iz nekakve senke taj plan i pojavi, on će biti nalik čarobnom štapiću koji stvara novu iluziju, ali ne i pomak koji bi značajno promenio crnogorsku društvenu stvarnost. Iako je nepostojanje plana u najmanju ruku neodgovorno, to nije nimalo neobično za crnogorsku političku scenu. U ovom trenutku oštre zavađenosti u parlamentu gotovo se nemogućim čini formiranje nove vlade, ali je ipak ta opcija mnogo bliža stvarnosti od one koja bi podrazumevala raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

KO S KIM I BEZ KOGA

foto: ap photo

U ovom trenutku stanje se najlakše može opisati kao pozicija u kojoj svi znaju s kim neće da prave vladu, ali je finalni zbir prihvatljivih kombinacija takav da gotovo niko u ovom trenutku ne vidi koja je to parlamentarna većina koja bi mogla da izrodi i podrži novog mandatara i njegov kabinet. Demokrate su više puta ponovile da neće praviti vlast sa DPS-om, iako su s njima oborili Abazovićevu vladu. Da su hteli da razgovaraju sa Građanskim pokretom URA, ne bi oborili vladu na čijem je čelu bio njihov lider. Demokratski front (DF) takođe neće u koaliciju sa DPS-om. Nakon sednice Skupštine, gde nije prihvaćena njihova ideja o rekonstrukciji vlade i resetovanju skupštinske većine od 20. avgusta 2020, iskazali su visok stepen netrpeljivosti prema odbijanju Bečićevih Demokrata. Ni GP URA i Socijalistička narodna partija ovoga puta neće sa Demokratama. Đukanovićev DPS sa svojim tradicionalnim partnerima, koji su faktički činili u značajnom obimu Abazovićev kabinet, takođe nema većinu za novu vladu. Reklo bi se pat pozicija.

No ta pat pozicija nije ništa novo. U ovakvoj skupštinskoj distribuciji uticaja svaki dogovor je na klimavim nogama. Čak bi se moglo reći da je pad poslednje dve vlade Crne Gore počeo onog trenutka kada su stavljeni potpisi na predloge za njihovog mandatara. Da podsetimo, inicijativu za smenu ekspertske vlade Zdravka Krivokapića pokrenuo je njen potpredsednik Dritan Abazović, a jedini koji su na kraju ostali dosledno uz Krivokapića bile su Demokrate. Inicijativu za smenu Abazovićeve vlade su Skupštini uputili DPS, SDP, SD, a poverenje su joj uz Demokrate uskratili podnosioci inicijative, faktički veći deo stranaka koje su i participirale u izvršnoj vlasti. Scenariji su gotovo identični. To govori o izuzetnom stepenu uzajamnog nepoverenja unutar parlamenta, gotovo besprekornoj političkoj nedoslednosti i nadasve kalkulantsko-trgovačkom mentalitetu političara.

POLITIČKA PRAKSA I USTAVNI GALIMATIJAS

Posebna je priča ustavnopravni okvir čitave ove situacije. Baš kao i prilikom smene prethodne vlade, u crnogorskoj javnosti se postavlja pitanje ustavnosti eventualnog novog mandatara. U jednom delu stručne javnosti ponovo se ističe da u skladu sa ustavnim rešenjima predsednik Crne Gore predlaže mandatara u roku od 30 dana od dana konstituisanja skupštine i samim tim ne postoji mogućnost ponovnog izbora vlade u istom mandatu skupštine. Po tom tumačenju, reč je o vezanim mandatima gde u slučaju pada vlade Skupština mora da vrati mandate. Vica versa, kad skupština skrati mandat ili bude raspuštena, onda po automatizmu pada i vlada.

No, očito je da su, u uslovima blokade Ustavnog suda, tumačenja prepuštena ili pravnicima čije mišljenje nema nikakvog uticaja na postupanje u praksi ili, sa druge stane, političkoj javnosti, odnosno političkoj eliti na samovolju. Na kraju krajeva, ta politička volja je i omogućila da se izabere 43. vlada u situaciji kada Ustavni sud nije mogao da se sastane niti da dâ pravno valjano i obavezujuće tumačenje ovih ustavnih odredbi. To se u potpunosti uklapa u dominantni crnogorski društveni ambijent. Politički voluntarizam je jači i od same države. Ako smo imali jednu nelegalnu vladu, zašto ne bismo imali i drugu. Nema nikoga ko nam može reći da su one neustavne, ili bar nema nikoga čije se mišljenje uvažava.

Otuda možda i ne čudi to stalno prolongiranje izbora Sudskog saveta i snažno upinjanje svih političkih subjekata da na ovaj ili onaj način, izborom članova Saveta ili njegovim odugovlačenjem, obezbedi određenu komparativnu prednost i posredan uticaj na proklamovanu nezavisnost Saveta i njegovu oslobođenost od politike.

Od sredine septembra, kada jedan od sudija Ustavnog suda odlazi u starosnu penziju, Ustavni sud neće imati kvorum za odlučivanje. Znači, neće moći ni da donosi odluke. I, naravno, to će konačno zategnuti političku krizu do krajnjih granica. A ako se uzme u obzir i činjenica da krajem prethodnog meseca Ustavni odbor, između sudija koje su se prijavile na tri poziva, nije izabrao kandidate za sudije Ustavnog suda, onda se sa velikom sigurnošću može govoriti o neregularnim uslovima i za održavanje oktobarskih lokalnih izbora, a da ne govorimo o eventualnim vanrednim parlamentarnim. Da li je to posledica samo nadgornjavanja političkih elita, jer za izbor sudija je potrebna dvotrećinska parlamentarna većina, ili je u pitanju prećutni konsenzus u kojem Skupština, odnosno poslanici, tumače Ustav prema vlastitom nahođenju i političkim, a ne pravnim uzansama? Ustavni sud koji ne funkcioniše važna je karika u ostvarivanju dominacije politike nad pravom. To je idealna situacija koju priželjkuje svaki laik koji učestvuje u politici. Naravno, to je i veliki korak udaljavanja od EU.

KAKO MOGU DA SE DOGODE IZBORI

Vanredni izbori su mogući pod jednim od dva uslova: da poslanici skrate mandat ovog saziva ili da predsednik Crne Gore ukazom raspusti parlament, poštujući Ustavom predviđenu proceduru. U prvom slučaju, Skupština može skratiti mandat na predlog predsednika Crne Gore, Vlade ili najmanje 25 poslanika. Logično je da to ne može predložiti vlada u tehničkom mandatu, a raspored strana u parlamentu je takav da nijedan predlog te vrste ne može proći bez saglasnosti vlasti i opozicije. Teško zamisliva situacija.

U drugom slučaju, Skupština se raspušta ako ne izabere vladu u roku od 90 dana od kada predsednik Crne Gore predloži mandatara, što u ovom trenutku nije slučaj. A drugi razlog za raspuštanje je ukoliko parlament duže vremena ne obavlja nadležnosti utvrđene Ustavom. U tom slučaju Vlada može “pošto sasluša mišljenje predsjednika Skupštine i predsjednika klubova poslanika u Skupštini”, da raspustiti Skupštinu. No, to svakako ne može da učini vlada u tehničkom mandatu, odnosno Vlada kojoj je ista ta skupština izglasala nepoverenje.

Bez institucije koja može da isporuči obavezujuće tumačenje Ustava i bez političke volje za dijalogom ovo liči na situaciju u kojoj su “predstavnici naroda” gospodari vlastite sudbine. Oni koji su ih birali su kolateralna šteta njihovog voluntarizma i političkih ambicija.

UTICAJ MEĐUNARODNIH PARTNERA

Mogu li u ovoj situaciji zakovanih pozicija pomoći međunarodni partneri? Očigledno je da njihova pomoć ima svoja ograničenja i da su izneti stavovi, ako se uzme u obzir podela mandata u crnogorskoj skupštini, samo na nivou principa, sa određenom notom mogućih pritisaka. Tako, recimo, Stejt department ne smatra DF partnerom, jer “ne podržavaju evropske vrijednosti, u šta spada i kritički odnos prema ruskoj agresiji protiv Ukrajine i nijesu pokazali liderstvo ili spremnost da postignu napredak u ključnim reformama potrebnim za pristupanje EU”. Isto to, ali drugim rečima, saopštio je i izvestilac Evropskog parlamenta za Crnu Goru Tonino Picula, koji je kazao da “crnogorska politika mora odlučiti nastavlja li u smeru evropskih integracija, ili će postati potrošna roba ruskih i srpskih interesa u regiji”.

Obe ove izjave su nedvosmislene i predstavljaju izričit zahtev da DF ne može da participira u vlasti. No, da li one imaju i realno uporište u stvarnosti s obzirom na činjenicu da su glavne prepreke za približavanje EU neubedljiva borba protiv kriminala i korupcije i sporost u uspostavljanju nezavisnog sudstva. A upravo za to kao glavnog krivca većina crnogorske javnosti vidi Mila Đukanovića i njegovu Demokratsku partiju socijalista. Drugim rečima, zbir stavova međunarodnih partnera i crnogorske javnosti iz izvršne vlasti apriori isključuje one političke grupacije koje imaju dve trećine poslanika u Skupštini. Takva situacija miriše na vanredne izbore. A da li će izbori doneti rešenja? Potvrdan odgovor bi bio samo u slučaju da rezultati budu takvi da se iz temelja promeni odnos snaga u parlamentu. To je, sve su prilike, gotovo nerealno da se dogodi.

No, Crna Gora se polako privikava na česte promene vlada. Mogla bi se navići i na česte promene skupštine. Mogla bi ući i u period permanentnih izbora. U tom slučaju bi političari konačno imali svoj vlastiti cirkus, a građane će visoka cena karata za te predstave zasigurno odvesti do prosjačkog štapa. Ma koje nacionalnosti bili.